Tako je nedavno premijerka Ana Brnabić izjavila “da bismo bez Vranja imali jedan od najboljih rezultata” u Srbiji na dnevnom nivou u borbi protiv korone. Bez želje da se premijerka razočara, ali mora da sazna jednu bolnu istinu – Vranje jeste deo Srbije. Sa sve svojim, nažalost, lošim rezultatima sa virusnom infekcijom.
Čovek je čudno biće. Stvorio je mnogo što šta gotovo uništivši planetu na kojoj živi i sopstvenu rasu. On je jedino biće kome je Bog podario sposobnost da uživa u stvaralačkom činu, a nečastivi da uživa u moći razaranja. Kako bi mu u tome bilo lakše izmislio je i ustoličio sijaset naučnih disciplina.
Svi su praili onej reforme da na narod bidne poubavo. Najprvo okreču kancelarije i viknu popa da gi očati molitvu i ispudi duh od nečastivog što se četiri godine majaše po tej iste kancelarije.
Ne mogu svi da žive u centru. Pogledajte na šta nam liči Šećer mala. Ima dovoljno prostora za nova naselja na sve 4 strane Niša. Grad postaje grad kada i ako se širi, a ne kada se gužvamo u kvartovima koji su već bili tesni i generacijama pre nas.
Verovatno će mnogi čitaoci pomisliti kako je načinjena greška u naslovu i da bi on trebalo da glasi: Idu novi izbori. Ipak: greške nema zbog toga što je savremena srpska istorija, ona nakon Drugog svetskog rata, opterećena brojnim apsurdima koji zavređuju mesto u čuvenoj Riplijevoj rubrici Verovali ili ne.
Batališ priču o institucijama, zakonu. Potrebi reda. Sloboda je za njih zapravo haos. Mogućnost da vršljaju ili se provuku, svejedno. Ovakva država je njima zaista majka. Maćeha za sve one koji traže neki poredak, sistem, vrednovanja.
Razlika je u tome što sada postoji jaka osuda javnosti. Građani su odreagovali na vandalizam. Da li ih je samo to nagnalo na reakciju ili ih nosi bes koji ispoljavaju kroz “šerpovanje” pokazaće vreme, ali nisu, kao milion puta do sada na “spontane akcije”, ostali nemi. Okrenuo se, nažalost, i komšija na komšiju, pa se stvar otrgla kontroli.
U ovako ozbiljnim vremenim mogu da se šale samo narodni poslanici poput onog koji uzviknu – Kakva, bre, demokratija u vreme korona virusa, a onda se demokratski, baš u vreme policijskog časa, prošeta sa zaljubljenicima bakljade. Ili kao onaj predsednik jedne od niških opština koji se, takođe, u vreme policijskog časa i piromanske pomame, zadesio u deljenju humanitarnih paketa.
U vezi sa ovim je i strah od toga da zdravstveni sistem ne može da podnese toliki procenat obolelih. Sledi da su siromašnije zemlje, zbog tog straha, preuzele oštrije mere, koje su se do sada pokazale efikasnim u smislu minimizacije broja preminulih. No, da li je oštrina mera ključna u celoj ovoj priči?
Da posledica ima samo zbog toga što “šerpuju” pokazala je plagijatorska akcija u kojoj su učestvovali članovi, funkcioneri i simpatizeri Srpske napredne stranke, a spekuliše se i da stoje iza organizcije.
Činjenice neumoljivo kazuju da današnji režim u Srbiji ulaže velike napore kako bi bilo onemogućeno bilo kakvo razmišljanje (razmena različitih mišljenja). Ovde je mišljenje privilegija samo jedne glave i dalje može da se širi jedino kao jednoumlje, kao stvarnost sagledavana isključivo iz jednog ugla. Sve ostalo subverzivno je, opasno, nakazno i izdajničko.
Ne pristajem da nas ministri opanjkavaju po dnevnim novinama.
Ne pristajem da na pitanja ne odgovaraju.
Dok država ne dođe u stanje, kao što je ovo, prosto sve deluje kao da je u redu. Nije baš tako. Kulturna dešavanja, koja se odvijaju u toku godine, sada bi trebalo emitovati na jednom od kanala koji poseduje nacionalnu frekvenciju. Kultura je zatajila u prezentaciji svog programa.
Nadajmo se svi da situacija nije trajna i da će korona proći. Samim tim će, najverovatnije, da se obnovi i stablizuje i tržište nafte, ali jedan mali i za nas nevidljivi virus je dovoljan da obesmisli sve uništene živote i nevine žrtve koje su pale ili padaju zbog kapi “crnog zlata”.
Na magistralnom putu od Kumanova prema Krivoj palanci i granici sa Bugarskom, na samo nekoliko kilometara od grada najugroženijeg korona virusom u Makedoniji, putnik namernik susreće se sa zanimljivim zdanjem. Sa desne strane puta, iznad ogoljenog brežuljka, dominira kamena kula, nalik onima na dubrovačkim zidinama. Mnogi i ne znaju da je ta građevina, prelepih i skladnih oblina, malo strahopoštujućeg izgleda, zapravo, spomenik palim borcima na Zebrnjaku.
Moj je subjektivni osećaj da, kad god bih izgovorio: „Željko Veljković, Južne vesti, Kakva je situacija u Nišu i okolini i koliko…“ govornici na konferenciji počnu da dremaju i čuju kako izgovaram: „Željko Silabanda, Bulavajo Njuz, Kakva je situacija u Harareu i okolini…“ A onda shvate „a to je onaj mali negde s juga, kazaćemo mu da je sve u redu.“ I kažu. Niš ili Zimbabve, delovalo je najčešće kao da im je ravno sve do Kosova i još dalje.
Ovo je čista „Darvinova priča” – treba (pre)živeti! Neka od onih mudrih glava, koje čitamo samo kada nas muka natera (a neki ni tada!), a do tada gledamo Mesija i Ronalda (i punimo im džepove), rekla je da su strah i krivica ontičke kategorije. I zaista, zdravorazumski gledano, sudeći bar po njegovoj učestalosti, strah to i jeste. Čega se sve ljudi plaše, teško je napraviti listu.
Kolika je krivica direktora za katastrofu u Domu za stare u Nišu utvrdiće istraga, ali to je jedan veliki nauk za sva buduća kadroviranja. Upozorenje da članska karta ne može da bude jedino merilo, jer onda ne dobijamo direktore, već partijske poslušnike. Partijske vojnike i karijeriste. Čast izuzecima.
Naravno, kao što će ova grozna korona proći opaka će istina doći. Tada će ispred nas biti postavljeno ogledalo u kome ćemo morati svi da se pogledamo i da se zapitamo šta smo i sami učinili da nam se naša ružna bolest ne ponovi?
Konferencije za novinare u Vladi Srbije biće ubuduće bez novinara, saopšteno je iz Vlade. Tom tiranstvu slobodnih novinara prema bezgrešnoj vlasti moralo se stati nogom za vrat. Bilo je više pokušaja.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac