Polako ali sigurno poslednjih godina smo kao prava poludemokratska ili kvazidemokratska država prešli put od za javnost zaključanih i zatvorenih institucija, do potpuno zarobljenih. Institucija koje ili više ne rade svoj posao, ili ga rade u nečiju korist. Najčešće u korist vladajuće garniture.
Obratite pažnju na „inat“, kao krajnje nerazložno ponašanje! U domaćoj političkoj areni, inat se može slikovito opisati: „ma neka se svet sruši, ali vi na vlast doći nećete”, a iz opozicionog ugla: „samo da vas srušimo, i ne pitamo za cenu”. I tako u krug.
Sad ostaje da se vidi da li još uvek ima zakona u ovoj državi. Jer će inspekcija morati da da odgovor ko je sprečio da se podigne čeona naplatna stanica kako je planirano i ko je odobrio bespravnu gradnju bočnih naplatnih stanica.
Da sam ja na mestu predsednika Srpske napredne stranke ozbiljno bih se naljutio na niški odbor koji iz vikenda u vikend, iz poteza u potez ismeva svaki napor i sve što se poslednjih nedelja dešava sa prvim čovekom naprednjaka Aleksandrom Vučićem. A dešava se dosta toga.
Umesto da leči uzroke koji današnjoj omladini stvaraju frustracije, naš se obrazovni sistem pretvorio u apoteku koja bi da izmisli šumeći bromazepam. Zato će jelka sa početka da uvene, a ukrasi će da krase drugo neko drveće. Kanadski javor, na primer.
Gledam ovu seriju „Senke nad Balkanom“ i jedna stvar mi nije jasna. Zašto je vlast bila toliko protiv te serije, da je morala da „nestane“ sa našeg prava da znamo sve?
Ne zvuči nimalo ohrabrujuće ni činjenica da za medije, posebno one sa nacionalnom frekvencijom, postojimo uglavnom tek kao retka slika i to bez tona. Da nemamo pouzdanog i lojalnog i pri tome i uticajnog političkog partnera. Da delujemo u zemlji u kojoj su, po relevantnim istraživanjima, slabi socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje, u kojoj se sistematski krše radna i sindikalna slobode i prava, a dostojanstveni rad je pre izuzetak nego pravilo. Najzad, Srbija ima status tek poluslobodnog društva i države.
Tužilaštvo jeste 6 puta tražilo snimke kako bi utvrdilo zašto se to desilo i 6 puta je dobilo ništa. I još 6 puta da ih traži, verovatno će dobiti isto. Tako se to radi u zarobljenoj državi u kojoj je i logika vrlo prosta i nalik onoj iz crtanog filma.
Nezaposlenost širom sveta skida na ljudi gaće od guzicu. Istraživanja Zavoda za statistiku pokazuju da poštenog čoveka u Leskovac nema kuče za koe da uvati da ga icepi. Svecka ekonomska kriza pokucala je i na naša vrata. Kad je videla da vu niko ne otvara, sama je ušla i ispraznila ni džepovi i frižderi. Al u isto vreme Opština je počela da stvara brojne mogućnosti da narod zaradi leb i s leb.
Stanje u kome se niško Staro groblje nalazi, dobar je pokazatelj odnosa društva prema sopstvenoj istoriji i pamćenju. Još bolje potvrđuje kakav je naš stav prema današnjici i pravi putokaz za ono što nas, gotovo izvesno, očekuje sutra.
Ne kaže se bez razloga da je sloboda – hrabrost. I odluka. Koju svako od nas mora da donese. Da li stvarno mislite da hronični bolesnik, praćen sa desetak najvernijih sledbenika sekte, okružen sa par stotina kriminalaca i potopljen u sendvičarsku gomilu koju čini više desetina hiljada pacijenata, ima toliku moć?
Onolki romani, onolke pesne, onlko kukanje, onolko runzanje, te daj mi srce tvoje, te eve ti srce moje, te srce moje i srce tvoje u ljubavi stoje, tandara-mandara. Ništo! Nadokrajke će iskoči da su toj izmisleli ovija zamlate pesnici, da sotonju narod i da se od tuj rabotu ranu s’s leb.
Opasna je vlast koja relativizuje ratove, jer u najgorem slučaju to može da znači da je spremna za neka nova, “omanja” puškaranja sa komšijama. Ali za svakog ko je u ratu izgubio nekog, to je najveća strahota. Nema tu ničeg malog – ni rata, ni tuge, ni praznine.
Ovih dana smo svedoci još jednog istorijskog podviga našeg malog Aleka. Sam i ničim izazvan, uspeo je da smanji Šešelja na njegovu portabl verziju i predstavi je javnosti pod imenom – Miša Vacić.
Nakon što je svima postalo jasno da je vlast prodala Kosovo i Metohiju, izgleda da biračima i nije više bilo stalo da kupuju prazna obećanja, pa smo proveli čitave četiri godine bez vanrednih rasprodaja izbora.
„Hedlajn“ meseca oktobra dolazi iz Fiskalnog saveta – one simpatične i izgleda jedine nezavisne institucije koja saopštava surove istine koje nerviraju našu vlast!
Nema ničeg dobrog kod one vlasti kod koje su laži, izvrtanje činjenica i prevare glavni način prikupljanja podrške. Uz širenje ksenofobije i zloupotrebu građana, to je manje-više definicija populizma i to je, nažalost, ono što mi danas živimo. Činjenica.
Snovi se polako raspršuju. San sendvičara o plati od 500 evra. San Malog da bude doktor. San naprednjaka da im na godišnjici peva hor gimnazije iz Novog Sada. San malog Aleka o unosnom razgraničenju sa Kosovom i Metohijom.
Poslednja saga sa naplatnim rampama fenomenalno pokazuje da je Niš od grada što je nekada bio, postao mali miš. Miš koga svi jašu, komadaju ga, igraju se sa njim kako hoće, a još su manji miševi koji na sve to klimaju glavom samo ćute i sramežljivo dižu ručice. Dizali su ručice kada je Nišu uzet aerodrom, dižu ih sada kada Nišu stavljaju rampe gotovo posred grada.
Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
