Ne znam da li ste primetili, ali ovih dana je baš aktuelno zdravstveno stanje jedne veoma bitne institucije u Srbiji. Ne, ne pričam o hroničnom bolesniku, tu smo svi svesni da leka više nema. Reč je mnogo bitnijoj temi, a to je sistem zdravstvene zaštite u Srbiji. Izgleda da je i vlast primetila da lekari i medicinske sestre polako postaju ugrožena vrsta kod nas, i da im preti totalno istrebljenje.
Niš se, ponajviše vikendom, premetne u poligon za testosteron i estrogen, pa se u toj poplavi hormona po ulicama mogu sresti dečaci kojima je namesto slina, kako bi trebalo da im dolikuje, sve češće počela da se skoravljuje loša ruka kokaina, sečena xy puta.
Mladi niški pijanista Kristijan Vučković, još uvek student klavira na Fakultetu umetnosti, nastupio je kao solista u Trećem koncertu za klavir u d-molu op. 30, Sergeja Rahmanjinova. Izbor ovog dela sam po sebi predstavlja ogroman izazov za svakog pijanistu, budući da je ovaj koncert jedan od najtežih u čitavoj muzičkoj literaturi za klavir.
O kom god razlogu da je reč, ne može se osporiti činjenica da je i pušenje došlo na dnevni red. Po analogiji sa zagađenjem vazduha, to kao da pomalo nervira našeg Vrhovnog radoholičara, dok je naša Premijerka indolentna prema ovoj temi.
89 miliona dinara će iz budžeta Niša parama svih građana biti plaćeno televizijama, novinama, portalima, radio-stanicama i raznoraznim udruženjima za proizvodnju medijskih sadržaja u 2020. godini.
Za sve koji su se brinuli da li je još živa Radna grupa protiv aerozagađenja u Nišu, stiže dobra vest. Živi su! Doduše, ne možemo da kažemo, onako narodski, da „su živi i zdravi“, jer za ovo drugo još nema dokaza.
Zanimljivo je koliko je u svakom gradu u poslednje vreme aktuelizovalo prebrojavanje krvnih zrnaca i utvrđivanje koje si koleno Nišlije, Beograđana, Vranjanca… Teorije krvi i tla, ofarbane eufemizmima za dokazivanje urbanosti.
Živimo u društveno-političkom sistemu radikalnih populista koji pod lažnim plaštom demokratije generalno neguju moćnike, a posebno lokalne. Takva politika se danas piramidalno spušta sa vrha države, ali je pitanje šta se desilo u ovom južnom delu piramide, pa je Cvetanović ispred Darka Bulatovića, gradonačelnika Niša, većeg i politički izazovnijeg grada.
Nit radio, nit televizija, onakoj nit riba, nit devojka, al’ ovakoj đuture pomešno nadokrajke iskača i radio, i novina, i televizija – i riba i devojka. Majstorski naprajeno, merakliski ujdurisano, malko s’s kompjuktori, a poviše s’s pamet, a vika se „Južne vesti“ ili „Južna sedma sila“.
Pre izbora je raspušten parlament, a vlada je podnela ostavku, kako bi se formirala prelazna tehnička vlada koja dobija mandat da obezbedi legitimitet izbornog procesa. Sve je ovo deo sveobuhvatnog dogovora da bi se sprečio bojkot i obezbedilo učešće opozicije na predstojećim parlamentarnim izborima.
Da je poživeo, ovih dana bi, princ poezije Branko Miljković napunio 86 godina. Iako mi je čudno da ga zamislim kao dedu, Miljković bi u ovom veku, izvesno, van tezge prodavao gadžinhanske jabuke u korpi, dok ga ganja Komunalna milicija. Ko bi još išta slušao olinjalog pesnika sada kad je književnost na dobošu i rasprodaje se i nalevo i nadesno.
Jedino što vam danas treba za rad u javnom sektoru jeste članska karta SNS-a, Viber aplikacija i kilometraža ili broj sendviča pojeden u stranačkom busu.
Čudna neka ova 2020. godina. Prestupna. I po julijanskom i po gregorijanskom kalendaru donosi dan više. Ovde kod nas u Nišu napredni kalendar donosi pored dana više i četiri nove naplatne rampe, kao i razna predizborna čudesa, od kojih je prvo, baš to „asfaltiranje“ bulevara Nikola Tesla rizlom.
Nije ništa kriva Vesna Pešić. Krivi su oni koji uporno ćute dok zlo korača Srbijom. Oni, koji bi radije da sačekaju da se bes vladara malo stiša. Oni koji sve razumeju i opravdavaju, sve dok je njima koliko toliko potaman.
Da je Isus, ne dao gospod, kršten u Nišavi, izvesno da bi umesto Golgote za simbol stradalaštva danas imali streptokoku ili tešku upalu uva. Sveti Jovan bi se, ako ne zaradi gljivice, posekao na flaši malog niškog, koju obesna omladina s vremena na vreme baci na reku, čisto da je podseti da se vrati odakle je došla.
Evo, da mi je neko rekao pre samo par meseci da će republička vlast kopirati fazone i fore od ovih naših iz Niša, rekao bih mu da laže. Ali, u nedostatku novih (čitaj, bilo kakvih) ideja, odlučila Ana da iskopira Darkov štos sa radnom grupom za sprečavanje (čitaj, ignorisanje) zagađenja.
Na prvi pogled, posebno ideološki gledano, Milovanović i Nonić nemaju ništa slično, ali ponekad im se desi neka čudnovata, gotovo mistična promena. Baš kao što doktor Džekil postane gospodin Hajd kada popije specijlani napitak, tako od ova dva predstavnika vlasti i opozicije u Nišu, čim pročitaju „Južne vesti“, nastane jedno biće, u narodu poznato kao – Zvezdan Nonić.
Da li je novogodišnja žurka eksperata pri ministarstvu prosvete bila u onoj Jovanjici u cilju proslave ali i edukacije o duhu preduzetništva u našim školama, ili je to deo nekog dila sa jednim mudrim Grkom oko uvođenja STEM obrazovanja, kako bi se malo izmuzle pare od lakoverne EU u ime perspektivnih projekata iz oblasti „kako se igrati sa sistemom obrazovanja svoje države“.
Navodni vernici, koji navodno slede nešto što bi trebalo da su najviše životne vrednosti, religiju zasnovanu na ljubavi i toleranciji, a oličenu u liku svetaca koji su i sami stradali suštinski se boreći za istu stvar, tada su nosili ikone. Šta god da je trebalo da one predstavljaju – oružje, štit ili nešto treće, i dalje mi je često na pameti „Ikonama protiv ljudi!“.
Na početku 21. veka Rusi su konačno odlučili da „odseku“ takozvani prst cara Nikolaja, te da tako isprave trasu na železničkoj liniji koja vodi od Moskve do Petrograda, nekih 150 godina nakon što je napravljena. Reč je o čuvenoj urbanoj legendi koja je prenošena sa kolena na koleno i u zavisnosti od vremena menjala svoje glavne junake, od cara Nikolaja, sve do „tovariš“ Staljina.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac