Možda su Vučić i ekipa oko njega prethodnih sedam godina, radeći ono što najbolje znaju, a to je bavljenje marketingom i propagandom, uspeli da lični i rejting SNS podignu na istorijski nivo, ali su isto tako, svesno ili ne, urušili poverenje u državu i njene institucije.
Krajnje nezavidna pozicija sindikata je kazna za nemoć da se zaustavi decenijska praksa marginalizacije radništva i siromašenja društva, uz rastuće nejednakosti, ali i očit proizveden manjak solidarnosti. Naći izlaz iz apatije i probuditi nadu, učiniti sebe i svoju poziciju prepoznatljivim, a onda doslednošću steći poverenje i akciono uvezati sve radno angažovane put je iz lavirinta.
Da se razumemo na početku, to što je ova jalova potera bila predmet podsmeha i neverice, najmanje krivice imaju sami pripadnici bezbednosnih snaga. Tu se zna ko komanduje, a ko mora da izvršava bez pogovora.
Za njih ovo jeste “zlatno doba”, a svi mi kojima serviraju mitove o boljem životu u celofanu od svakodnevnih afera, jednostavno smo zloupotrebljeni kako bi se njihove privilegije održale. I ništa više od toga.
Ova naizgled zabavna priča, predstavlja suštinu sada već sedmogodišnje vladavine Aleksandra Vučića, koja je zasnovana na samo jednom mehanizmu – metodologiji predupredjivanja nepostojećih problema.
Evo nama još jedne Nove godine. Osme po redu po novom naprednom kalendaru. Da li će nas približiti #BudućnostSrbije ili ne? Jedno je sigurno. I dalje nema obećane prosečne plate od 500 evra. Izgubila se negde između preplaćenih koridora, potplaćenih političara, lažljivih funkcionera i neplaćene radne snage. Ali to nije problem za našu vlast.
Da ništa ne bi bilo isto, a sve ostalo nepromenjeno, postarao se dvojac Vučić – Brnabić. Najveseliji tandem od Mije i Čkalje, nošen novogodišnjom euforijom, obećao je svom narodu sve: prosečnu platu od 900 evra, penziju od 440, puteve, mostove, stanove za mlade, reformu obrazovanja, osnaživanje javnih preduzeća, liberalizaciju, još mnogo toga.
Eve ,kol’ko ima k’ko stanumo kandidati i k’ko ni počeše otpiraju ovaj poglavlja, a ja ništo. K’ko tutmak, ič se nesam ujdurisaja za uleganje u tuj Jevropu. A tam, kroz dvajes- trijes godine, k’d viknu: „Braćo Srbi, ako ve još ima na ovaj svet, izvoljevajte u četvrtu jevropejsku ligu, što ću rabotim?“
Ovde je izgleda na delu dobro organizovano preuzimanje države od strane brže, jače bolje organizovanog političkog kriminala, sve zakamufliranog raznoraznim mušemama #zlatnodoba, koje glume reforme, unapređene institucije i uređenu državu. I sve to naravno uz trubače na auto-putu i opštenarodno veselje na ružičasto srećnom pravu da znamo sve.
Zbog nas je važno da postoji mogućnost slobodnog izražavanja političke volje. Zbog nas su bitni slobodni mediji, pravosuđe i nezavisne institucije. Zbog nas je bitno da možemo slobodno da biramo i da nas biraju. Samo to je demokratija kojoj po Ustavu težimo i to su preduslovi za život dostojan čoveka 21. veka.
Ajde i da razumemo naprednjake, svi znamo koliko im teško ide ta škola. Ali šta da kažemo za ostale političke pijavice na gradskoj hobotnici koji isisavaju novac iz džepova građana i građanki kroz virtualno virtuozni budžet već više od 15 godina?
Najčitanije postove pišu skotovi, a retke pametne truju polupismeni botovi. Budućnost nikad lakše da rešiš, tu je onaj što ti se s plakata smeši, a izlaz iz krize uspešno leči pola litre vode, crvena i sendvič!
Polako ali sigurno poslednjih godina smo kao prava poludemokratska ili kvazidemokratska država prešli put od za javnost zaključanih i zatvorenih institucija, do potpuno zarobljenih. Institucija koje ili više ne rade svoj posao, ili ga rade u nečiju korist. Najčešće u korist vladajuće garniture.
Obratite pažnju na „inat“, kao krajnje nerazložno ponašanje! U domaćoj političkoj areni, inat se može slikovito opisati: „ma neka se svet sruši, ali vi na vlast doći nećete”, a iz opozicionog ugla: „samo da vas srušimo, i ne pitamo za cenu”. I tako u krug.
Sad ostaje da se vidi da li još uvek ima zakona u ovoj državi. Jer će inspekcija morati da da odgovor ko je sprečio da se podigne čeona naplatna stanica kako je planirano i ko je odobrio bespravnu gradnju bočnih naplatnih stanica.
Da sam ja na mestu predsednika Srpske napredne stranke ozbiljno bih se naljutio na niški odbor koji iz vikenda u vikend, iz poteza u potez ismeva svaki napor i sve što se poslednjih nedelja dešava sa prvim čovekom naprednjaka Aleksandrom Vučićem. A dešava se dosta toga.
Umesto da leči uzroke koji današnjoj omladini stvaraju frustracije, naš se obrazovni sistem pretvorio u apoteku koja bi da izmisli šumeći bromazepam. Zato će jelka sa početka da uvene, a ukrasi će da krase drugo neko drveće. Kanadski javor, na primer.
Gledam ovu seriju „Senke nad Balkanom“ i jedna stvar mi nije jasna. Zašto je vlast bila toliko protiv te serije, da je morala da „nestane“ sa našeg prava da znamo sve?
Ne zvuči nimalo ohrabrujuće ni činjenica da za medije, posebno one sa nacionalnom frekvencijom, postojimo uglavnom tek kao retka slika i to bez tona. Da nemamo pouzdanog i lojalnog i pri tome i uticajnog političkog partnera. Da delujemo u zemlji u kojoj su, po relevantnim istraživanjima, slabi socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje, u kojoj se sistematski krše radna i sindikalna slobode i prava, a dostojanstveni rad je pre izuzetak nego pravilo. Najzad, Srbija ima status tek poluslobodnog društva i države.
Tužilaštvo jeste 6 puta tražilo snimke kako bi utvrdilo zašto se to desilo i 6 puta je dobilo ništa. I još 6 puta da ih traži, verovatno će dobiti isto. Tako se to radi u zarobljenoj državi u kojoj je i logika vrlo prosta i nalik onoj iz crtanog filma.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac