Pre dve godine, jureći belog zeca i ludog šeširdžiju, naša Ana je uskočila kroz krivo ogledalo u praznu stolicu predsednika Vlade, i tako nastavila „bajku“ u kojoj živimo. Nije ona tu ništa menjala, samo je malo „ušminkala“, takoreći digitalizovala.
Kako se čini, ovde smo, na Balkanu, svi akteri u distopičnom snafu iz kog izlaza nema, čak i ukoliko odavde odemo na Pluton sa ogromnim ambicijama. Ta neophodnost da se vratimo u cirkus, odakle smo i rodom, svima nam je usađena.
Dobićemo, kako kažu, najlepši, moderan evropski trg i delovaće da je sve super, ali ćemo i dalje gumama otpušivati WC šolje, zvati nekog “čika Peru” koji prazni septičke jame i moliti Boga i džedaje da deponija ne eksplodira.
I sad zamislite, daleko bilo, da postoje neke maligne ćelije u društvu koje samo zarad svog širenja zauzimaju sve u društvu, nemaju funkciju sem razmnožavanja i zauzimanja prostora i resursa.
Jer je jedina kanalizacija u koju ova vlast voli da ulaže, ona digitalno televizijska, kojom se smrad i fekalije ružičasto srećnog prava da znamo sve, svakodnevno širi Srbijom.
U čitavoj gunguli, gužvi i vrućini na otvaranju novih prostorija Srpske napredne stranke u Nišu jedno sigurno ostaje upamćeno – Aleksandar Vučić. Njegov citat i slike na skoro svakom ćošku prosto ne daju mogućnost da zaboravite da je on, iako fizički nije prisutan, zapravo uvek tu.
Da se razumemo, najviše bih voleo da pričam o Đokoviću, kosmopolitskim idejama, toleranciji i drugim zgodnim temama. Ali ne može! Ne da Haradinaj ili Milo!
I šta reći na kraju? Još jedna nedelja i još jedan blam ove vlasti. Protestuju studenti, srednješkolci, profesori, nastavnici.
Nema opozicije, nema diskusije – jasno je da nema parlamentarizma. Nema parlamentarizma – nema ni demokratije. Ali opozicija kaže da su oni napustili parlament baš zbog toga što tamo već nije bilo demokratije. Rebus?!
Jedan takav sistem u ovom gradu za svoje “vikare“ postavlja adekvatne kadrove koji mogu da daju i takve izjave koje su ravne izjavama onih sovjetskih apartčika koji su prvo svesno prikrivali nivo radijacije a potom i odugovlačili sa primenom bezbedonosnih mera, dopustivši tako da se broj žrtava i nesagledivih posledica dramatično uveća, umesto izbegne ili makar smanji.
Da li stvarno verujete kako se naša vlast naprasno promenila nabolje i odlučila da poštuje Ustav i zakone ove države i zašto ne? I da ćemo stvarno ući u EU sa ovakvom zarobljenom državom u kojoj važe partijski zakoni i odluke samo jednog čoveka? U pravu su Ana i Jadranka. Ovo više uopšte nije smešno.
Izveštaji Evropske komisije i “Fridom Hausa” pokazali su jednu stvar – država nam je zarobljena.
Posle svih razmišljanja i samokritika, shvatio sam da biti dovoljno drzak i istupiti u javnost, boriti se otvoreno protiv najgoreg režima u istoriji parlamentarizma u Srbiji, jeste na prvom mestu privilegija drskih, ne odabranih.
Ovog juna su nam se hiljadugodišnje poplave desile, evo već treći put zaredom u zadnjih par godina – odnosno po novom računanju vremena u godini 7. AV, sedma godina od dolaska Aleksandra Vučića na vlast, ili 2019. posle Hrista, ko još računa po starom kalendaru.
Možda niste znali, ali Grad Niš umesto slave Sveti car Konstantin i carica Jelena od ove godine slavi Svetog Propagandistu.
Razlajem li o tome da mi, ma na kojoj tački planete, takav čovek ne može biti mio i ne može biti brat, makar se pisao zemljakom, Srbinom, Nišlijom, Dobričaninom, Bokeljom, rizikujem da ispadnem autošovinista pred svima onima koji bi da srpstvo brane bez trunke kritike.
Sa željom da se što pre krene u lečenje Srbije, u prilogu je samodijagnostika indikacija i kontraindikacija prisustva radikalno naprednog virusa, kao prvi i veoma bitan korak u lečenju te opake bolesti.
Više se i ne krije da je ono jedino što se smatra prihvatljivim “novinarstvom” zapravo propaganda. I to ona najgora, koja ide dotle da na primer medijski radnici glume presrećne vozače koji se slikaju u tunelu u Grdeličkoj klisuri.
Društvo neće da uništi virus koji pretvara ljude u zombije ili vanzemaljce. Uništiće ga Pink, Ministar, Banane i Guske, konkubine i ubutaljke u javnom sektoru, ali najviše „mi junaci“ što ćutimo.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
