Dakle, potencijalni izbori umesto da omoguće razmenu i sučeljavanje zdravih ideja, biće samo razmena ideja u stilu tante za kukuriku. Ovom društvu nedostaje upravo to: normalna komunikacija, koja podrazumeva i konflikte i sporove, ali koji se rešavaju na miran i civilizovan način. To je njegova vapajuća potreba!
Baš tako. Košarkaškim rečnikom govoreći, upravo smo to dobili, onako direktno – In The Face! I to od onog ko bi trebalo odlično da razume suštinu tog izraza jer je ne tako davno bio predsednik Košarkaškog saveza a sada je jedan od lidera takođe saveza, samo opozicionog, Saveza za Srbiju. Da, u pitanju je gospodin Dragan Đilas.
Znaju i oni da će protesti napredovati. Znaju i da moraju da imaju neki epilog. Osećaju da nešto ne štima, da je napeto i klimavo. Ali za razliku od nas, običnih građana, koji smo „za“ ili „protiv“ protesta, za njih krajnji ishod može da znači i gubitak svega što se steklo u prethodnih sedam godina. A nije to kratak period, navikne se čovek. Ulog je veliki, a takav je i strah.
Ne stidim se ni toga što sam iz stranke na vlasti prešao u tada opozicionu LDP, a onog trenutka kada je zamirisalo da to baš i nije opozicija, prešao u najdosledniju antivučićevsku Novu stranku. Drugim rečima, sa izuzetkom nepune dve godine Đinđića na vrhu, uvek sam bio protiv vlasti.
Svaka bajka, na koncu, ima povratak u realnost sa eliksirom ili spoznajom. Spoznaja će za vladajuću felu, sudeći po sredstvima kojim se služe da određene korake u naraciji produže, za one koji bajku slušaju, biti kratka i efektna.
A bre, mislim si ništo na ovaj moj pamet, i za Tita k’d ostade bez nogu, ne beše tolko zborenje po čaršiju, k’ko s’g za noge i kukovi od mojega kuma Đoku i njegovog doktura Sašu.
70,000 evra nije ništa, kad je u interesu naroda. A i šta drugo da se kupi za tu siću? Možda neke rampe za pružne prelaze? Ma kome to treba? I čemu to uopšte služi? Da su mrdnuli iz svojih tapaciranih fotelja i pitali, recimo ljude u Donjem Međurovu, znali bi. Sasvim sigurno.
Da su mogući i izbori na lokalu, pokazuju i budžeti brojnih opština i gradova, koji su puni nekakve izgradnje i sređivanja ulica nauštrb nekih drugih stvari. Naravno, ne i na uštrb plata u javnom sektoru. A gde ćete bolji marketing od gradilišta?
A ja ću lično da naredne subote, 5. januara u 18 sati, stanem ispred spomenika Oslobodiocima Niša na Trgu kralja Milana – volim svoje studente, ne želim da se zlopate po autobusima do Beograda…
I naravno da ministarka Mihajlović mora odmah da podnese neopozivu ostavku. Jer ovaj ministarski “plavi” voz bi po redu vožnje upravo morao da stane na stanici Odgovornosti i peronu Morala. Kako se ne bi opet “slupao” na neobezbeđenom prelazu sa institucijama sistema. A tu ga sada čekaju građani i građanke.
U Evropi, inače i dalje najbezbednijem regionu na svetu u poslednjih deset godina (uprkos očitom pogoršanju stepena bezbednosti poslednjih godina), Srbija je u drugoj polovini tabele, ali u dosta boljoj poziciji nego tzv. Kosovo, koje je skoro na dnu tabele. Dodajmo i to da osim šest navedenih evropskih zemalja sa svetske liste, u top deset u Evropi nalaze se i (redom): Slovenija, Švajcarska, Švedska i Finska. Srbije, nema, zamislite?
Takva je mantra svih ovih besnih lažova što bi da nas po svaku cenu zavade. Niti ko mari za gusle, niti ko za pesmu. Samo za svoje dupe usijano od trona, što ga brane bajonetima u tuđim rukama
U današnjoj vrevi instant kulturnih „proizvoda“ koji obiluju performativnim efekatima i najčešće ne zahtevaju angažovanje recipijenata, Betovenova kamerna muzika predstavlja važan fenomen. Neprolazni kvaliteti ove muzike reflektuju potrebe i savremenih konzumenata umetničkih sadržaja, i, premda ponekad postoji privid koji ovakvu realnost može demantovati, vrednost ove muzike uvek će biti beskonačno stvarna i vanvremenski aktuelna.
Šta može da čini otuđeni, usamljeni čovek, zabavljen svojim jadom, kada više ne sme, ne može i ne ume da veruje da se njegov položaj, u višedecenijskim haotičnim prilikama, može politički ili ideološki osmisliti, pa, tako i promeniti nabolje?
Na stranu svi zakoni i stranački ukori, svi koji su na javnim funkcijama ne treba da ćute upravo zbog onih koje najviše vole, doduše uglavnom u predizbornim kampanjama, a to su građani ili, kako neki vole da kažu, narod.
Zato, ćeraćemo se mi još, ali ovog puta, da budemo pošteni, „ćeranje“ nismo mi uzrokovali! Dobro, možda je malo naš „raspevani“ Ministar preterao, ali, valjda imamo i mi pravo da se radujemo, bar za taj „famozni“ Interpol, ako već moramo da „gutamo žabe“ za konačni sporazum!
Onda na trenutak, razmišljajući o tome da nam se na proslavi veka pobede u Velikom ratu, u Parizu predsednik našao na magarećoj klupi, isplovim prema prošlosti, u vreme kada smo još umeli da imamo i poštujemo saveznike. I u dane kada smo po uzoru na saveznike, stvarali identitete kroz književnost, umetnost i arhitekturu, ne znajući da će nam ti uticaji kasnije postati neotuđivi deo identiteta.
Neka Vučić i poltroni lepo javnosti objasne gde su oni to na karikaturi prepoznali da je Vučić prikazan kao Hitler? A potom i zašto…
Ko će pobediti? Đubre ili Niš? Plastika ili čovek? Nišlije su, sa svoje strane, oguglale na ova pitanja. Ona ih, generalno, više i ne dotiču. Nišlije uglavnom ćutke žure kroz svoj grad, pogleda uprtih u zaprljane vrhove svojih cipela. Pitanja koja ih muče su kako sastaviti početak i kraj meseca i kako uopšte nastaviti dalje?
Naši su preci pisci nekada lečili ranjenike. A onda su postali huškači. Naši su preci vojnici nekada branili druge od sebe. A onda idoli postali oni što su umesto ordenja, iz rata vraćali veš mašine. Naši su preci, časne vojskovođe nekada bili ministri vojni. Danas je ministar Vulin.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
