Da su mogući i izbori na lokalu, pokazuju i budžeti brojnih opština i gradova, koji su puni nekakve izgradnje i sređivanja ulica nauštrb nekih drugih stvari. Naravno, ne i na uštrb plata u javnom sektoru. A gde ćete bolji marketing od gradilišta?
A ja ću lično da naredne subote, 5. januara u 18 sati, stanem ispred spomenika Oslobodiocima Niša na Trgu kralja Milana – volim svoje studente, ne želim da se zlopate po autobusima do Beograda…
I naravno da ministarka Mihajlović mora odmah da podnese neopozivu ostavku. Jer ovaj ministarski “plavi” voz bi po redu vožnje upravo morao da stane na stanici Odgovornosti i peronu Morala. Kako se ne bi opet “slupao” na neobezbeđenom prelazu sa institucijama sistema. A tu ga sada čekaju građani i građanke.
U Evropi, inače i dalje najbezbednijem regionu na svetu u poslednjih deset godina (uprkos očitom pogoršanju stepena bezbednosti poslednjih godina), Srbija je u drugoj polovini tabele, ali u dosta boljoj poziciji nego tzv. Kosovo, koje je skoro na dnu tabele. Dodajmo i to da osim šest navedenih evropskih zemalja sa svetske liste, u top deset u Evropi nalaze se i (redom): Slovenija, Švajcarska, Švedska i Finska. Srbije, nema, zamislite?
Takva je mantra svih ovih besnih lažova što bi da nas po svaku cenu zavade. Niti ko mari za gusle, niti ko za pesmu. Samo za svoje dupe usijano od trona, što ga brane bajonetima u tuđim rukama
U današnjoj vrevi instant kulturnih „proizvoda“ koji obiluju performativnim efekatima i najčešće ne zahtevaju angažovanje recipijenata, Betovenova kamerna muzika predstavlja važan fenomen. Neprolazni kvaliteti ove muzike reflektuju potrebe i savremenih konzumenata umetničkih sadržaja, i, premda ponekad postoji privid koji ovakvu realnost može demantovati, vrednost ove muzike uvek će biti beskonačno stvarna i vanvremenski aktuelna.
Šta može da čini otuđeni, usamljeni čovek, zabavljen svojim jadom, kada više ne sme, ne može i ne ume da veruje da se njegov položaj, u višedecenijskim haotičnim prilikama, može politički ili ideološki osmisliti, pa, tako i promeniti nabolje?
Na stranu svi zakoni i stranački ukori, svi koji su na javnim funkcijama ne treba da ćute upravo zbog onih koje najviše vole, doduše uglavnom u predizbornim kampanjama, a to su građani ili, kako neki vole da kažu, narod.
Zato, ćeraćemo se mi još, ali ovog puta, da budemo pošteni, „ćeranje“ nismo mi uzrokovali! Dobro, možda je malo naš „raspevani“ Ministar preterao, ali, valjda imamo i mi pravo da se radujemo, bar za taj „famozni“ Interpol, ako već moramo da „gutamo žabe“ za konačni sporazum!
Onda na trenutak, razmišljajući o tome da nam se na proslavi veka pobede u Velikom ratu, u Parizu predsednik našao na magarećoj klupi, isplovim prema prošlosti, u vreme kada smo još umeli da imamo i poštujemo saveznike. I u dane kada smo po uzoru na saveznike, stvarali identitete kroz književnost, umetnost i arhitekturu, ne znajući da će nam ti uticaji kasnije postati neotuđivi deo identiteta.
Neka Vučić i poltroni lepo javnosti objasne gde su oni to na karikaturi prepoznali da je Vučić prikazan kao Hitler? A potom i zašto…
Ko će pobediti? Đubre ili Niš? Plastika ili čovek? Nišlije su, sa svoje strane, oguglale na ova pitanja. Ona ih, generalno, više i ne dotiču. Nišlije uglavnom ćutke žure kroz svoj grad, pogleda uprtih u zaprljane vrhove svojih cipela. Pitanja koja ih muče su kako sastaviti početak i kraj meseca i kako uopšte nastaviti dalje?
Naši su preci pisci nekada lečili ranjenike. A onda su postali huškači. Naši su preci vojnici nekada branili druge od sebe. A onda idoli postali oni što su umesto ordenja, iz rata vraćali veš mašine. Naši su preci, časne vojskovođe nekada bili ministri vojni. Danas je ministar Vulin.
Da, da, više verujemo samopouzdanim ljudima i onim izjavama koje su iskazane sa većom dozom sigurnosti. Takve izjave zvuče kredibilnije! A ovi naši političari to dobro znaju – pa nisu džabe okruženi marketinškim (i drugim) magovima! Čarobni štapić je tu: samo ga treba SIGURNO podići!
Što ne bismo predložili komšijama Albancima da se ujedinimo i pripojimo Kosovu kao njegov severni deo, a pod nazivom Kosovska Srbija? Ova zemlja se poslednjih decenija svakojako nazivala, zavisno od projekta u kome je učestvovala, pa što ne bi još jednom, dolazeći tako pod okrilje svog srca?!
„Izmaj se, mali, negde što dalje. Šta ti teško? Zamočaj napinjače i narogivače. Idi si“. Džabe mi, ništa ne razume. Sve nekako misli – će si bude. Pa, zbog njega, ni ja ne mogu nigde. Čekam da mu bude bolje.
Kažu da granicu između našeg siromaštva i bede jasno ocrtavaju ponos, stid i bahatost. Na tužnom snimku iz Lidla se jasno vidi da prve dve osobine nedostaju a da treće opet ima u izobilju.
Zbog toga, 12. oktobra 2018. godine na otkrivanju spomenika besmrtnim junacima Topličkog gvozdenog puka neće biti Topličana, njihovih potomaka i poštovalaca. Ali će zato biti svih onih iz prethodnog pasusa, svih onih koji ih nisu dostojni, predvođenih čovekom besmisla i uzaludnosti, slikom našeg trenutnog poraza – Aleksandrom Vučićem.
Čitam ovih dana, i čujem, kako je krenula hajka na mojeg zaista velikog prijatelja i glumačkog kolegu, Sergeja Trifunovića. Sad je on, odjednom, na meti velikih i poštenih državobrižnika, koji su, eto, razriješili sve probleme sa kojima im se zemlja susreće, pa su se, eto, okrenuli i protiv Sergeja. Da na njemu pokažu svoju silu i samopravdu. Ja ne mogu a da ne reagujem na to. Ne mogu da ćutim više. Pa, kako vas, ljudi, više nije i sram i strah?!
Poslednjih meseci u Srbiji ništa novo. Kako Tanjug javlja jedna trećina Srba mrzi Albance, a dve trećine Albanaca mrzi Srbe. Polovina Srba mrzi Hrvate, a ranije nam je javljeno da većina Hrvata mrzi Srbe. Šta ćemo sa tolikom mržnjom?
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac