Vlada Srbije je definitivno priznala da ne ume da upravlja aerodromima. Jer uzeti nešto što je bilo perspektivno i profitabilno, da bi ga posle samo pola godine upravljanja subvencionisali parama poreskih obveznika, je ključni dokaz nesposobnosti Vlade Srbije.
Ipak, nisu ljudi na ulicama samo zbog ekonomske situacije. To jeste razlog za mnoge, ali svi oni šetaju zbog jedne stvari – nedostatka slobode. Hodaju, jer žive u zarobljenoj državi. Ključ je u (ne)slobodi.
I dalje me sa nevericom ti Evropljani gledaju kad im objašnjavam kako grad Niš potpuno ozbiljno namerava da bez učešća građana pravi radno telo za unapređenje Statuta „da bi se povećalo učešće građana“.
Dok viđene Nišlije namerno ili ne, seku sami sebi jezike, šiju usne i kriju se po mišjim rupama, gradom nam odjekuju vešto sročena tezgaroška opšta mesta koja mom dedi u okolnom selu i komšijama zaslepelim od ušminkanog napretka ne znače ama baš ništa.
Kodeks ćutanja ili omerta je nešto što ovih dana vlada među niškim funkcionerima i glavešinama Srpske napredne stranke, kada je u pitanju rad rukovodstva Opštine Medijana i njenog predsednika Nebojše Kocića.
Siđi sa svog trona od laži, nedosanjanog huliganstva, prenemaganja i sujete i odlazi, jer iako nisam pravnik, bojim se da ćete u suprotnom ti i tvoji minionsi, kad vas jednom napokon iselimo iz naših domova, razgovora, života i svakodnevice, dočekati da vam država dodeli stanove za sve vaše zasluge, samo što će se ovoga puta komisija za dodelu stanova zvati SUD.
Mesecima unazad slušam priče o Vučiću kao diktatoru i sve vreme se pitam čime je zadužio svoje političke oponente kada mu udeljuju ovakav kompliment. Jer, biti diktator, što on nije, zaista nije za pohvalu, ali je neuporedivo časnije nego biti uzurpator, što on jeste.
Čovek treba da gleda u svoj frižider. Da ga otvori i da gleda. Tu se krije više odgovora nego što Vučić može da ih da na konferencijama za medije.
Mi smo si starovremski čoveci, u pešes’ dražave smo živeli i mlogo smo preko glavu prefrnjili. Koga sve nesmo dočekuvali i koga sve nesmo ispraćali. U Titino vreme, č’s po č’s pa se čuje, Tito će s’s plavi voz da prođe kroz Niš.
Pored dana u kojima se obeležavaju veliki sveci, kao što su Nikoljdan, Aranđelovdan ili Đurđevdan, ako ne u crkveni, onda definitivno u političko-propagandni kalendar treba upisati 17. januar, kao Putindan – dan kada je Srbiju posetio predsednik Rusije Vladimir Putin.
Abdiciraj, kralju svega što ti pada na pamet. Abdiciraj, samokrunisani, i imaćeš olakšavajuće okolnosti. Objasni svojim dvorjanima da i oni polože oružje i da podlože svoje lažne diplome, ništa im se neće desiti, osim lustracije.
U ponedeljak, 21. januara rano ujutru na nebu iznad Srbije odigraće se totalno pomračenje Meseca! Kao i najčešće u prošlosti, tako i sad, ovo pomračenje privlači veliku pažnju javnosti.
Tviter ratovi političara postali su svakodnevica u Srbiji. Od poziva na vešanje političkih neistomišljenika, preko brojnih uvreda žena do talibana i “matore žute kučke”. Onima koji su na Tviteru ovo možda deluje normalno, ali i te kako postaje nenormalno ako se zna da te stvari pišu javne ličnosti – političari, glumci, funkcioneri, pa i premijerka Ana Brnabić.
Dakle, potencijalni izbori umesto da omoguće razmenu i sučeljavanje zdravih ideja, biće samo razmena ideja u stilu tante za kukuriku. Ovom društvu nedostaje upravo to: normalna komunikacija, koja podrazumeva i konflikte i sporove, ali koji se rešavaju na miran i civilizovan način. To je njegova vapajuća potreba!
Baš tako. Košarkaškim rečnikom govoreći, upravo smo to dobili, onako direktno – In The Face! I to od onog ko bi trebalo odlično da razume suštinu tog izraza jer je ne tako davno bio predsednik Košarkaškog saveza a sada je jedan od lidera takođe saveza, samo opozicionog, Saveza za Srbiju. Da, u pitanju je gospodin Dragan Đilas.
Znaju i oni da će protesti napredovati. Znaju i da moraju da imaju neki epilog. Osećaju da nešto ne štima, da je napeto i klimavo. Ali za razliku od nas, običnih građana, koji smo „za“ ili „protiv“ protesta, za njih krajnji ishod može da znači i gubitak svega što se steklo u prethodnih sedam godina. A nije to kratak period, navikne se čovek. Ulog je veliki, a takav je i strah.
Ne stidim se ni toga što sam iz stranke na vlasti prešao u tada opozicionu LDP, a onog trenutka kada je zamirisalo da to baš i nije opozicija, prešao u najdosledniju antivučićevsku Novu stranku. Drugim rečima, sa izuzetkom nepune dve godine Đinđića na vrhu, uvek sam bio protiv vlasti.
Svaka bajka, na koncu, ima povratak u realnost sa eliksirom ili spoznajom. Spoznaja će za vladajuću felu, sudeći po sredstvima kojim se služe da određene korake u naraciji produže, za one koji bajku slušaju, biti kratka i efektna.
A bre, mislim si ništo na ovaj moj pamet, i za Tita k’d ostade bez nogu, ne beše tolko zborenje po čaršiju, k’ko s’g za noge i kukovi od mojega kuma Đoku i njegovog doktura Sašu.
70,000 evra nije ništa, kad je u interesu naroda. A i šta drugo da se kupi za tu siću? Možda neke rampe za pružne prelaze? Ma kome to treba? I čemu to uopšte služi? Da su mrdnuli iz svojih tapaciranih fotelja i pitali, recimo ljude u Donjem Međurovu, znali bi. Sasvim sigurno.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac