Da, da, više verujemo samopouzdanim ljudima i onim izjavama koje su iskazane sa većom dozom sigurnosti. Takve izjave zvuče kredibilnije! A ovi naši političari to dobro znaju – pa nisu džabe okruženi marketinškim (i drugim) magovima! Čarobni štapić je tu: samo ga treba SIGURNO podići!
Što ne bismo predložili komšijama Albancima da se ujedinimo i pripojimo Kosovu kao njegov severni deo, a pod nazivom Kosovska Srbija? Ova zemlja se poslednjih decenija svakojako nazivala, zavisno od projekta u kome je učestvovala, pa što ne bi još jednom, dolazeći tako pod okrilje svog srca?!
„Izmaj se, mali, negde što dalje. Šta ti teško? Zamočaj napinjače i narogivače. Idi si“. Džabe mi, ništa ne razume. Sve nekako misli – će si bude. Pa, zbog njega, ni ja ne mogu nigde. Čekam da mu bude bolje.
Kažu da granicu između našeg siromaštva i bede jasno ocrtavaju ponos, stid i bahatost. Na tužnom snimku iz Lidla se jasno vidi da prve dve osobine nedostaju a da treće opet ima u izobilju.
Zbog toga, 12. oktobra 2018. godine na otkrivanju spomenika besmrtnim junacima Topličkog gvozdenog puka neće biti Topličana, njihovih potomaka i poštovalaca. Ali će zato biti svih onih iz prethodnog pasusa, svih onih koji ih nisu dostojni, predvođenih čovekom besmisla i uzaludnosti, slikom našeg trenutnog poraza – Aleksandrom Vučićem.
Čitam ovih dana, i čujem, kako je krenula hajka na mojeg zaista velikog prijatelja i glumačkog kolegu, Sergeja Trifunovića. Sad je on, odjednom, na meti velikih i poštenih državobrižnika, koji su, eto, razriješili sve probleme sa kojima im se zemlja susreće, pa su se, eto, okrenuli i protiv Sergeja. Da na njemu pokažu svoju silu i samopravdu. Ja ne mogu a da ne reagujem na to. Ne mogu da ćutim više. Pa, kako vas, ljudi, više nije i sram i strah?!
Poslednjih meseci u Srbiji ništa novo. Kako Tanjug javlja jedna trećina Srba mrzi Albance, a dve trećine Albanaca mrzi Srbe. Polovina Srba mrzi Hrvate, a ranije nam je javljeno da većina Hrvata mrzi Srbe. Šta ćemo sa tolikom mržnjom?
„Nišvil“ se završio pre nepuna dva meseca. U Nišu se već govori o narednom. Biće da pauza ne postoji, sudeći po tome da se u “Nišvilu“ već kuvaju ideje koje bi nadmašile ovogodišnji bogati desetodnevni program. A niška kulturna scena ponekad svojim improvizacijama i zaliči na džez.
Žak Atali smatra da je danas, kada se „zadovoljavamo sadašnjošću koju čine spektakli, graja i pijačna galama“, važno da naučimo da jedno društvo, jedan „svet“, ocenjujemo prema njegovim „bukama“, to jest „prema njegovoj umetnosti i svetkovinama“. Festivali, naročito muzički, jesu paradigmatični primeri ove „buke“, njeni prirodni odjeci i odrazi. Da li je kasno da današnja „buka“ ne evoluira u konačnu i fatalnu kulturnu „bruku“ našeg „vrlog sveta“?
Na osnovu Spaletovog inervjua u Južnim vestima (15 minuta sa…) i press konferencije u holu pozorišta, imam utisak da ste popili bajatu tabletu za podizanje raspoloženja i ushićenja po pitanju „novog doba“ cvetanja pozorišta. Te naslove koje je Spale prosuo poput latica cveća na putu kojim ce pozorište krenuti u bolje (malo) sutra smo slušali i od predhodno postavljenog studenta.
Sve u svemu, avgust polako kupi prnje. Namazan od preplanulih butina, mirisa kokica sa dodatkom belog luka i ponekom rečenicom kako “grad baš živne“, vraća se lagano u svoj kolosek. A tim kolosekom, evo već par decenija, saobraćaju oni vozovi u kojima se sve manje čita. Ako i nisi ložač u lokomotivi, sigurno u vagon restoranu uz dupli vinjak smišljaš kako da preotmeš mašinu.
I prošle nedelje su, po ko zna više koji put, obespravljeni, osiromašeni, prevareni, “bivši“ radnici Niša protestovali ispred zgrade gradonačelnika. Koliko već godina ti ljudi traže svoja prava, čekaju jednu ili drugu vlast da im probleme reši omogućujući tako “državi“ da konačno profunkcioniše u punom kapacitetu, gde će svi zakoni važiti za sve ljude u njoj. Avaj.
Lek za sve naše boljke krije se u ličnosti Predsednika!
Nismo ni očekivali da će posle najnovijih paljenja automobila gradonačelnik sam da se obrati uplašenim Nišlijama na tu temu, ali je zato na novinarsko pitanje odgovorio da je to “posao državnih organa”. Ipak, tabloidne naslove o navodnom pozivanju dela opozicije na puč ili državni udar i navodne pretnje predsedniku Srbije, niški gradonačelnik je mnogo konkretnije komentarisao – pozvao je državne organe da se time “što pre pozabave”.
Zahvaljujući „Južnim vestima“, Niš je dugo uspevao da se odupre medijskom mraku koji je prekrio mnoge druge delove Srbije (između ostalog i obližnje Vranje). Sada se mrak nadvio i nad Niš. Ima onih kojima je u mraku najlepše – u njemu se ne vidi ni otimanje aerodroma, ni paljenje automobila, ni nameštenje tendera, ni deložacije penzionera, ni samoubistva i prodaja bubrega očajnih Nišlija koji ne mogu da plate račune za struju. A ni gradonačelnikova pognuta glava.
Lele, što što će rabotimo, mladi se potikaše po beli svet, penzioneri će pomru, deca se ne rađaju, će ostanemo bez narod. Ako ostanemo bez narod, na koga će vlas’ da bidnemo?
Razmišljajući svojom pametnom, iskusnom i mudrom glavom, Veliki vođa je stvorio sliku šta bi prosečan dečkonja iz Srbije uradio sa npr. 4.000 evra platom. Uvideo je da celo društvo i infrastruktura cele države ne bi mogli da izdrže takav atak na sve i svja. Ukapirao je da bi pomenuti primerak da ima toliku platu enormno mnogo trošio na kafane, mobilne, zlatne lance i na besna kola.
Otkako je veka, spomenici su tu da nas podsećaju kako na ovom svetu nismo ni alfe ni omege, već samo karika u lancu večnosti. Kada dođu vremena krize, spomenicima i grobljima razmašemo se, češće nego argumentima, a onda ih musave i umazane od prerađene golublje večere, zaboravimo godinama, decenijama, vekovima.
Najnovije ideje Vlade Poljske o osnaživanju i udruživanju svakako jesu u osnovi političke, ali nisu daleko od realnosti u kojoj u ovom trenutku živi dobar deo, ako ne i čitava Evropa. Drugo je pitanje koliko ta politika vredi, ali ako će da guši različite slobode kako bi se održala, onda takva politika ne vredi ništa, koliko god da je realna.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
