Dakle, poruka Nišlijama – uvredljivija i od one kada je gradonačelnika grdio pred plebsom na niškom keju ili ono kada je “tupavim” Nišlijama objašnjavano da nije masterplan da se aerodrom “Konstantin Veliki” “stavi pod mišku i odnese u prestonicu” – budite male Ilije, jer za bolje niste i sramota je da za sebe tražite više!
Kojekakvi su aveti u noći. Karakondžule, bjesovi i drekavci. A kad noć potraje nekoliko decenija, mutantni naslednici mraka više i ne beže kad se nasluti Sunce. Uglavnom, poučeni prethodnim iskustvom znaju da je zora samo fatamorgana sa vazda nezaceljenom ranom od metka koji luta kroz vekove.
Društvo, ovakvo kakvo je, ih je ubedilo da je besmisleno boriti se za prava pa čak i izaći na izbore, jer se nema za koga glasati, i da izbori ne mogu da promene ništa zbog već napisanog scenarija. Znate, najveći je izazov izaći iz nametnutog scenarija. Pokazati volju je uslov dovoljan za poštovanje.
Ovaj koncert, nažalost, nije prezentovao najbolje strane niti studenata, među kojima ima odličnih i već prilično jasno profilisanih izvođača, niti kvalitetnija dela iz standardnog akademskog repertoara kamerne muzike, pa, u krajnjoj liniji, niti sam fenomen kamernog muziciranja.
Odlazi cirkus iz našeg malog grada, širokim drumom što izlazi na most. Odlazi cirkus i ja se pitam sada ko je domaćin, a ko je bio gost.
Čujete li kako svetom odjekuju knjige a građani se okupljaju na agorama? Kažete- ne uvek i ne sasvim jasno? Jače se čuje prodoran glas moćnika, cinizam beskurpuloznih vladara, primitivni urlici rijaliti zvezda, zastrašujući prasak bombi i odmeren pucanj snajpera? Da. Ali, tamo više ne čitaju knjige. I ne okupljaju se na agorama.
Najslabiji elemenat u sinoćnjem muziciranju bili su klavirski saradnici, koji, nažalost, nisu pokazali da su dorasli izazovu kratkoročne pripreme za nastup, u ovom slučaju u vremenskom okviru rada na održanom majstorskom kursu.
Moram da priznam da je biti „tupav“, kako gospon predsednik reče za nas Nišlije, i te kakva privilegija u sistemu vrednosti u kome danas državom upravljaju sve sami glupaci, balvani, tikvani, šupljoglavci, klade, cepanice, somovi, ovnovi, voline, tutumraci, zevzeci, klipani…
Sve u smemu, slobodnomisleći ljudi, uključujući i naučnike i intelektualce, očito nisu prijemčivi vlasti. U krajnjem, i ne moramo da budemo. To nije toliko bitno. Bitno je sledeće: ne sme se dozvoliti da atmosfera u društvu bude u toj meri konfliktna da podseća na ratno stanje! Mi protiv drugih!
U Makedoniji ne prođe dan, a da u vestmai ne bude bar jedan prilog o nekom sudskom sporu. Skoro bez izuzetka su namenjeni sudskim sporovima o “velikim zverkama”, kao da su oni jedini koji su zaglavljeni u sudskim lavirintima.
Usijala se literarna pista poslednjih dana od onih koji bi rečju da odbrane niški aerodrom. Sagoreo sam od želje da izustim koju na tu temu, pa sam u bujici reči ostao nedorečen.
Poslovično troma Evropa kao da zaostaje za naprednom Srbijom. Njene lidere, nekada na crnoj listi za evropske vize, ekstremne desničare, ratne huškače i zločince – Evropa je proglasila za nove garante mira i stabilnosti na Balkanu. Koristeći oprane biografije, oproštene grehe i naučene lekcije iz devedesetih, učenici su višestruko nadmašili učitelje. Vatreno i hladno oružje su zamenili neuporedivo ubojitijim – administrativnim. Metak ubija, palica lomi, a državni aparat polako drobi – to ova ekipa odlično zna.
Eve, i novu krštenicu smo napraili na Cara Konsantina. Tam s’g pisuje k’ko se on neje rodija u Niš, nego u Beligrad, i toj na Petlovo brdo. Eve, sašili smo si u Beneton i poširokačke gaće i toj bez učkur, da gi za č’s smaknemo, k’d vi se prioće.
Pošto ste Vi biće koje gotovo ništa ne prepušta slučaju, pretpostavljam da su određeni ljudi iz Vašeg okruženja zaduženi za ovu oblast (BOT sektor), možda negde ipak pribeležili taj moj iskreni napor da vam se približim i iz prve ruke čujem neka prosvetljujuća uputstva i savete. Ne zamerite mi stoga i na ovoj mojoj slobodi da Vam se preko njih ponovo obratim, sa molbom da pažljivo pribeleže sledeće poruke koje ću vam dobronamerno preneti.
Bruka sa niškim aerodromom Konstatin Veliki tipičan je primer odnosa Vođe prema narodu, posebno prema provinciji. Kao i svaki dinosaurus sa velikom glavom i malim telom Srbija odumire… Umesto da se najzad počne da bavi suštinski važnim problemom decentralizacije i lokalne autonomije, Vođa vređa svoju provinciju.
Bez trunke želje da branim bilo koga iz bilo koje vlasti, niti da potvrdim bilo šta što svi kažu, mislim se nešto i pitam… Da li neko misli da bi bilo koja vlast u Nišu koja sedi ispred liste stranaka sa centralom u BG-u postupila drugačije od naloga centrale? Svi znaju da ne bi.
Ko je „pustio“ niški aerodrom da se razvija? Na kome je da to „pusti“ ili ne? Na nelegitimno izabranom predsedniku i njegovoj kamarili? I šta znači „smanjivanje kapaciteta Beogradu“? Jedino smisleno tumačenje ovih reči jeste da beogradski aerodrom ima sveto pravo na putnike koje niški aerodrom „otima“ nižim cenama, odnosno zahvaljujući low-cost avio-kompanijama.
Puno toga je nejasnog u vezi sa odlukom gradskih vlasti da poklone niški aerodrom Državi, ali se spekuliše da je ideja da se time omogući monopol beogradskom aerodromu. Ukoliko ovu odluku, međutim, usvoji lokalni parlament, Nišlije neće izgubiti samo ingerencije nad sopstvenom vazdušnom lukom, već mnogo više od toga.
Ima već osam vekova otkako je Stefan Prvovenčani za Niš, pored Bara, rekao da je grad slavni. Ne ulazeći u to da li je razlog bilo sedište episkopije, prestoničke pretenzije ili to što je u pitanju rodni grad Cara Konstantina, bivalo je u ovom gradu odvajkada nečeg slavnog.
Kada sam prethodni put ovde pisao o Kosovu, uveliko je u toku bilo prepucavanje na liniji Beograd-Priština. Od tada je prošlo skoro godinu dana i kao da se ništa nije promenilo: političari sa obe strane se i dalje ponašaju kao da su u ranoj fazi puberteta.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
