Moram da priznam da je biti „tupav“, kako gospon predsednik reče za nas Nišlije, i te kakva privilegija u sistemu vrednosti u kome danas državom upravljaju sve sami glupaci, balvani, tikvani, šupljoglavci, klade, cepanice, somovi, ovnovi, voline, tutumraci, zevzeci, klipani…
Sve u smemu, slobodnomisleći ljudi, uključujući i naučnike i intelektualce, očito nisu prijemčivi vlasti. U krajnjem, i ne moramo da budemo. To nije toliko bitno. Bitno je sledeće: ne sme se dozvoliti da atmosfera u društvu bude u toj meri konfliktna da podseća na ratno stanje! Mi protiv drugih!
U Makedoniji ne prođe dan, a da u vestmai ne bude bar jedan prilog o nekom sudskom sporu. Skoro bez izuzetka su namenjeni sudskim sporovima o “velikim zverkama”, kao da su oni jedini koji su zaglavljeni u sudskim lavirintima.
Usijala se literarna pista poslednjih dana od onih koji bi rečju da odbrane niški aerodrom. Sagoreo sam od želje da izustim koju na tu temu, pa sam u bujici reči ostao nedorečen.
Poslovično troma Evropa kao da zaostaje za naprednom Srbijom. Njene lidere, nekada na crnoj listi za evropske vize, ekstremne desničare, ratne huškače i zločince – Evropa je proglasila za nove garante mira i stabilnosti na Balkanu. Koristeći oprane biografije, oproštene grehe i naučene lekcije iz devedesetih, učenici su višestruko nadmašili učitelje. Vatreno i hladno oružje su zamenili neuporedivo ubojitijim – administrativnim. Metak ubija, palica lomi, a državni aparat polako drobi – to ova ekipa odlično zna.
Eve, i novu krštenicu smo napraili na Cara Konsantina. Tam s’g pisuje k’ko se on neje rodija u Niš, nego u Beligrad, i toj na Petlovo brdo. Eve, sašili smo si u Beneton i poširokačke gaće i toj bez učkur, da gi za č’s smaknemo, k’d vi se prioće.
Pošto ste Vi biće koje gotovo ništa ne prepušta slučaju, pretpostavljam da su određeni ljudi iz Vašeg okruženja zaduženi za ovu oblast (BOT sektor), možda negde ipak pribeležili taj moj iskreni napor da vam se približim i iz prve ruke čujem neka prosvetljujuća uputstva i savete. Ne zamerite mi stoga i na ovoj mojoj slobodi da Vam se preko njih ponovo obratim, sa molbom da pažljivo pribeleže sledeće poruke koje ću vam dobronamerno preneti.
Bruka sa niškim aerodromom Konstatin Veliki tipičan je primer odnosa Vođe prema narodu, posebno prema provinciji. Kao i svaki dinosaurus sa velikom glavom i malim telom Srbija odumire… Umesto da se najzad počne da bavi suštinski važnim problemom decentralizacije i lokalne autonomije, Vođa vređa svoju provinciju.
Bez trunke želje da branim bilo koga iz bilo koje vlasti, niti da potvrdim bilo šta što svi kažu, mislim se nešto i pitam… Da li neko misli da bi bilo koja vlast u Nišu koja sedi ispred liste stranaka sa centralom u BG-u postupila drugačije od naloga centrale? Svi znaju da ne bi.
Ko je „pustio“ niški aerodrom da se razvija? Na kome je da to „pusti“ ili ne? Na nelegitimno izabranom predsedniku i njegovoj kamarili? I šta znači „smanjivanje kapaciteta Beogradu“? Jedino smisleno tumačenje ovih reči jeste da beogradski aerodrom ima sveto pravo na putnike koje niški aerodrom „otima“ nižim cenama, odnosno zahvaljujući low-cost avio-kompanijama.
Puno toga je nejasnog u vezi sa odlukom gradskih vlasti da poklone niški aerodrom Državi, ali se spekuliše da je ideja da se time omogući monopol beogradskom aerodromu. Ukoliko ovu odluku, međutim, usvoji lokalni parlament, Nišlije neće izgubiti samo ingerencije nad sopstvenom vazdušnom lukom, već mnogo više od toga.
Ima već osam vekova otkako je Stefan Prvovenčani za Niš, pored Bara, rekao da je grad slavni. Ne ulazeći u to da li je razlog bilo sedište episkopije, prestoničke pretenzije ili to što je u pitanju rodni grad Cara Konstantina, bivalo je u ovom gradu odvajkada nečeg slavnog.
Kada sam prethodni put ovde pisao o Kosovu, uveliko je u toku bilo prepucavanje na liniji Beograd-Priština. Od tada je prošlo skoro godinu dana i kao da se ništa nije promenilo: političari sa obe strane se i dalje ponašaju kao da su u ranoj fazi puberteta.
Ono što nama nedostaje jeste prepoznavanje i povinovanje takvom snažnom autoritetu, a njegova personifikacija jedino i samo mogu biti PRAVILA, i to počev od kućnoga reda, do reda u državi!
Trenutno je dakle u toku faza već viđenog, gotovo ritualnog „pranja ruku“ zarad očuvanja intelektualne čistote i moralnosti koja će „izabranicima civilizacije“ ponovo dati slobodu imperativa da drugima očitavaju lekcije i daju upute i smernice. Ali ne srdimo se. To je tako otkako je sveta i veka.
Sudbo kleta. Nije li to vladajuća fela pobedila u Beogradu? Uglađeni, uparađeni i sa svim zubima, obrazovani i začešljani na levo, sa mirisnim uljem u kosi i bradom štucovanom kod Karla Zagorca izglasali SNS? Nemoguće.
Zašto neko od novinara u Srbiji, onda, nije decidno, na nekom skupu, okruglom stolu, bilo gde, izgovorio rečenicu upozorenja koja su se čula u Gdanjsku? Ćutanje srpskih novinara je jasan odgovor. Jer, kako reće, Metju Karuana Galicija, oluja je tu.
Pacijent je dužan da se, u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite prema zdravstvenom radniku, odnosno zdravstvenom saradniku, odnosi sa poštovanjem i uvažavanjem.
Naučili su nas, u doba Slobodana prvokrunisanog od svoje loze, da postoji zemlja gde je svako ko gurne prst u oko trulom sistemu, na sigurnom putu ka najvišoj tituli koju kao državljanin Srbije može da dobije. Titula stranog plaćenika – dakako.
U državi u kojoj postoji prevlast politike, estrade i sporta, i u kojoj su ličnosti iz rijalitija i folk pevači veće zvezde od bilo kog predstavnika naše kulturne scene, u zemlji u kojoj dominira kič (začikavam bilo koga da kaže da nisam u pravu!), smrt jednog glumca koja danima iskreno potresa našu javnost, pokazuje da možda ipak nismo izgubili sposobnost da razlikujemo prave vrednosti samo što, na žalost, toga postajemo svesni tek onda kada nešto veliko i značajno izgubimo!
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac