Gledajući sve njih sa poslovima u JP koji su bezobrazno dobro plaćeni, na kojima retko ko nešto i radi, pitao sam se kako se osećaju kad ceo grad ima slike razbojnika a njihova postura a i izrazi lica su govorili da su svesni svega. A jeste li svesni da ako „ne daj bože“ nekad padnete sa vlasti, čeka vas stub srama do kraja života. Možda neko ne pamti dugo, ali sada imate šaćicu koja će da podseća ostale.
Diskrepanca između kvaliteta dva koncerta na simboličan način odražava svu slojevitost problema u kulturnom i obrazovnom životu nekada carskog grada na Nišavi.
Reko bi neko da previše pažnje obraćam na niške skitnice, ulične pijance i društvenu marginu. Biće da je to zbog toga što ih u gradu Nišu, u poslednje vreme, ima sve više. No za razliku od moralne sirotinje, što se nakotila po kožnim foteljama i zgradama visokoplafonkama, ova se sirotinja još uvek služi duhom, koliko-toliko zdravim.
Ako ukapiramo taj zakon, imamo pred sobom dva izbora: da se usavršavamo radeći na sebi, ili da kukamo, kriveći tu „prokletu konkurenciju” što nam zagorčava, ionako, mučan život!
Apslolutno me, kao sto već rekoh, ne zanima Vuk Jeremić, niti to da li je predvodnik ili deo nekakve skupine lopova koja podmićuje afričke lidere. Nešto me je za to baš briga. Ali me veoma zabrinjava što neko ko je glasovima građana moje zemlje izabran za njenog predsednika, ne samo da uzurpira vlast i moć, poništava institucije i gazi pravni poredak, već na sebe, u cilju još jednog banalnog obračuna sa političkim protivnicima, navlači masku i ruho lude koja Srbiju pretvara u pozornicu srama i beščašća.
Ovi i predstojeći dani su dani fudbala. Posmatrano i globalno i lokalno. Žureći u susret svetskom prvenstvu, srpska industrija piva zadovoljno trlja ruke pošto će hektolitri penušavog gorčaca pronaći svoju sigurnu kuću u trbuhu prosečnog domaćina.
Na Fakultetu umetnosti, poniženi i marginalizovani, rade brojni profesori, umetnici i naučnici, kojima je neophodna pomoć nadležnih institucija, jer sa ovako postavljenim, duboko ukorenjenim koruptivnim mehanizmom funkcionisanja Fakulteta, oni nemaju više ni motivacije, a bojim se ni načina, da borbu za svoja prava časno vode.
Tomas Man je jednom zapisao da “čak i štetna istina vredi više od korisne laži”, ali naprednjaci izgleda nikako to da shvate, pa im se priča o uspehu saobraćaja (drumskog i vazdušnog) iz 2016. godine, kao bumerang vraća dve godine kasnije i dobro drma rejting.
Čestitam svom najboljem drugu, onom koji mi je davao utehu i onda kada sam dobrovoljno dajući krv, tražio školsko opravdanje da bih se našao na utakmici. Svom milom bratu koji je vikendom umeo i da me razočara i da me oraspoloži. Prijatelju koji mi je pomagao da zaboravim sve one “najveće i prave ljubavi“. Ortaka o kog su se otimali i ovi i oni. Čestitam mom Radničkom!
Nakon reprezentativnog koncerta, punog sadržaja, inspiracije i otvorenih pitanja o aktuelnom akademskom obrazovanju talentovanih mladih muzičara, ostaje velika šteta što sam događaj nije aktivnije promovisan.
Za koga se onda šačica odbornika opozicije i ja borimo u Parlamentu grada protiv „Slabašne vlasti“? Šta se očekuje od nas? Da se borimo za ispravne stvari za sve Nišlije, dok nas na ulici i svuda spominju, vređaju i omalovažavaju oni za koje se borimo?
Ovo što danas kao profesionalci i društvo živimo, jeste – jako ružno vreme. Ali to nije ni kijamet ni nevreme, pa da možemo stati, negde se skloniti ili sakriti pod strehu i sačekati da prođe. Biti danas javno ravnodušan znači, pre svega, biti – sebičan, pa i nečovečan, ako hoćete.
Svi oni sa visokim školama odavno su počeli da napuštaju ovo nesrećno parče Balkana – a to intenzivno čine i dalje. Na ovaj način temeljno se menja kvalifikaciona struktura ove zemlje – Srbija postaje tupava, baš kako njen vladar želi, i bez perspektive.
Dakle, poruka Nišlijama – uvredljivija i od one kada je gradonačelnika grdio pred plebsom na niškom keju ili ono kada je “tupavim” Nišlijama objašnjavano da nije masterplan da se aerodrom “Konstantin Veliki” “stavi pod mišku i odnese u prestonicu” – budite male Ilije, jer za bolje niste i sramota je da za sebe tražite više!
Kojekakvi su aveti u noći. Karakondžule, bjesovi i drekavci. A kad noć potraje nekoliko decenija, mutantni naslednici mraka više i ne beže kad se nasluti Sunce. Uglavnom, poučeni prethodnim iskustvom znaju da je zora samo fatamorgana sa vazda nezaceljenom ranom od metka koji luta kroz vekove.
Društvo, ovakvo kakvo je, ih je ubedilo da je besmisleno boriti se za prava pa čak i izaći na izbore, jer se nema za koga glasati, i da izbori ne mogu da promene ništa zbog već napisanog scenarija. Znate, najveći je izazov izaći iz nametnutog scenarija. Pokazati volju je uslov dovoljan za poštovanje.
Ovaj koncert, nažalost, nije prezentovao najbolje strane niti studenata, među kojima ima odličnih i već prilično jasno profilisanih izvođača, niti kvalitetnija dela iz standardnog akademskog repertoara kamerne muzike, pa, u krajnjoj liniji, niti sam fenomen kamernog muziciranja.
Odlazi cirkus iz našeg malog grada, širokim drumom što izlazi na most. Odlazi cirkus i ja se pitam sada ko je domaćin, a ko je bio gost.
Čujete li kako svetom odjekuju knjige a građani se okupljaju na agorama? Kažete- ne uvek i ne sasvim jasno? Jače se čuje prodoran glas moćnika, cinizam beskurpuloznih vladara, primitivni urlici rijaliti zvezda, zastrašujući prasak bombi i odmeren pucanj snajpera? Da. Ali, tamo više ne čitaju knjige. I ne okupljaju se na agorama.
Najslabiji elemenat u sinoćnjem muziciranju bili su klavirski saradnici, koji, nažalost, nisu pokazali da su dorasli izazovu kratkoročne pripreme za nastup, u ovom slučaju u vremenskom okviru rada na održanom majstorskom kursu.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac