Reka kojoj granica nije smetala da nosi i ljubav i krv između naroda, na kojoj su Kelti gradili utvrde, Sloveni opštili sa vilama, Osmanlije prale ruke, ustanici šaputali tajne, vekovima teče, a ne otiče – ugostila nas je u gradu iz kog hita skrivena pod plašt Morave u zagrljaj ljubavniku Dunavu kome je Sava, istina, već dosadila.
Živimo u vremenu u kojoj je mutiranje vrlo čest pojam. Prvo su mutirale kornjače u crtanom filmu i postale su nindže, a danas mutira sve – od životinja, preko biljaka do virusa. U tom procesu mutacije, izmutirala je i jareća brada. Dobila je neki drugačijii oblik, pa napala Čoveka.
Tamnićemo ekrane i podržavati štrajkače glađu, a svi oni – od gradskih čelnika, preko članova fingiranih komisija će se pravdati da oni s tim nemaju nikakve veze. I tako sve dok taj balon ne pukne. A kada pukne – kako je kome drago.
Kakva god bi varijanta eventualnog razjašnjenja ovog fenomena mogla biti, mislim da bi najtačniji odgovor ipak mogao da nam pruži samo znalac koji je bio i ministar informisanja i premijer i predsednik. Jer takav zgoditak se postiže u životu samo ako ste čuvar tajne kosmičkog levka. I naravno, kreator javnog mnjenja u Srbiji.
Ali ako se ovakav način rada fudbalskih klubova primenjuje na politiku, i ako se nastavi sa kupovinom odbornika, sve sam više uveren da će se dovesti u pitanje jedan od osnovnih principa demokratije – smenjivost vlasti u državi.
Što želiš time da kažeš, prodani skote bez časti? Na obzorju se vide stare parole, ali ne vidim boju.
Odgovor na ovo pitanje, u suštini, daće i jasan uvid u to ko je ko u političkom špilu karata u Opštini Medijana.
Očigledno je da za Nebojšu Kocića, kao naprednjačkog predsednika opštine Medijana, zapravo niko nije glasao, a on se sada ipak nalazi na vlasti. Takve stvari su moguće, ponavljam, samo ako građani više nisu izvor vlasti. Da su građani još uvek suvereni, takva situacija ne bi bila održiva.
Kada se za nekoga kaže da živi u Ulici generala tog-i-tog, podrazumeva se da u njoj ima kuću, stan ili makar sklonište od kiše i vetra, gde ponekad stigne i koja opomena za neplaćenu struju. Kada se iz Ulice preseli na ulicu, stvari su jasne. Zašto onda taj vekovni kosovski mit ne spava u Kosovu, već tako nesvrstano jezdi na ulicama, proplancima, livadama, na internetu i na duši?
I šta možemo očekivati ubuduće? Pa još lepih vesti iz drugih delova Srbije, odnosno da se i drugi gradonačelnici otvoreno (kao vožd Boško), ili kroz neke prikrivene ili sofisticirane forme (recimo, kao neki vid saradnje), umile vlasti!
Složićemo se, verovatno svi, da najradije čitamo kolumne koje se na elokventan i neretko satiričan način obračunavaju sa moćnicima naših dana ili nekom kvazi-elitom koja je uzurpirala ono mesto u društvu koje joj po svojoj suštini niti pripada niti pristaje.
Već tradicionalno i ova školska godina počinje protestom nas, zaposlenih u prosveti, iz više nego opravdanih razloga. Iako je, kao krucijalnu stvar u našem obrazovnom sistemu, najavio uvođenje đačkih uniformi, gospodin Ministar prosvete je malo zakazao, te je nas, a i naše učenike i njihove roditelje, doveo u veliku nedoumicu kako će te uniforme izgledati, […]
Slučajno mi je do ruku dospela knjiga za koju sam pomislio da je reklamna publikacija, ali kada sam počeo da je čitam… bio sam u dilemi da li da se smejm ili plačem, shvativši koliko nam se istorija ponavlja…
I tako godinu, dve, tri. A septembar uvek isti. Gnezdo nade i zablude. Pa crvenu boju đačkih knjižica i indeksa menjamo crvenilom pasoša i kartom u jednom pravcu. Ili prste crvene od motanja prskanih kablova, umačemo u soc od kafe. I zamišljamo želju da dogodine bude bolje. Da makar ova deca što graju po ulicama, budu za pedalj dalje od nas.
Za ime boga, sedimo, pričajmo
Žalosne priče o smrti kraljeva.
Jedni svrgnuti, drugi u ratu poginuli;
Ti duhovima svrgnutih mučeni,
Oni otrovani od žena, a neki
Ubijeni u snu; a svi mrtvi;
Bolji život kreće od promena u kulturi i institucijama, a ne od lažnih obećanja koja samo imaju instrumentalnu vrednost!
Kada je nedavno, u Gadžinom Hanu, Perica Krstić dozvolio da mu se fudbalski podmladak kluba “Mašinac”, ufotografiše sa dve zastave vladajuće stranke, sva liderska etika pala je u vodu.
Pre nekoliko dana sam naišao na blog Holanđanke Natasche Futselaar-Stevanović, koja od 2005. godine živi u Nišu. Danima mi se njeni utisci motaju po glavi i mislim da bi svi trebalo da stavimo prst na čelo.
Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje …
Napričao nam je svašta, izobećavao, otvorio pogon Leonija gde će ljudi raditi za 240 evra, bacio kamen temeljac za fabriku za koju ne znamo koliko para građana dobija po radnom mestu, pohvalio se da nam je on “sredio” Klinički centar, pozdravio simpatizere SNS u Domu zdravlja i otišao.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac