Prošle nedelje niška Skupština odlučila je da se “zahvali na saradnji” Ivanu Vukoviću, koji je prethodne tri i po godine, ispostavilo se nelegalno, bio direktor niškog teatra. Novinari Južnih vesti od prvog dana ukazivali na sve nezakonitosti u imenovanju pomenutog za direktora Narodnog pozorišta, ali eto, neka zvanična institucija je to pečatirala tek nakon što je Vuković izgurao skoro ceo mandat.
Možda nekima tako ne deluje, ali ovi izbori su itekako važni i za lokal – na ovom glasanju posredno odlučujemo i o ceni grejanja, i o zauzdavanju bahatog parking servisa, i o problematičnoj objedinjenoj naplati. Riba smrdi od glave, sada napadamo glavu!
Jedina svrha i smisao života je sreća. Svako za sebe želi nešto što ga usrećuje i tome teži. To je činjenica. Ono o čemu se mora rasparavljati su kriterijumi i uslovi za definisanje dozvoljene sreće. Dosta nezahvalan posao. Jer nešto što nekoga usrećuje, nažalost, druge unesrećuje.
Ovog utorka održao sam govor o korupciji u Srbiji na događaju koji je organizovao Savet Evrope. Nakon izlaganja zvaničnik naše države optužio me je da ukazujem na loše stanje u zemlji jer „primam pare od Evropske unije“ – i tako, pred svima, svojim ponašanjem ilustrovao ono o čemu sam govorio.
Znamo kom nam tipu pripada jezik, i tu teško šta može da se promeni. Nego se bojim da nam narod ceo ne pripadne onom Tipu. Licemeru, fariseju, hulji, barabi, ološu, dripcu, vucibatini, bitangi, protuvi, zlotvoru i kako vam još volja…
Trebalo je da prođe gotovo čitav vek da bi Srbi shvatili da su naše stare čatmare zapravo “ekološke kuće od zemlje“. Za to vreme lutanja, eksperimentisanja, prostačkog kopiranja, propustili smo da unapredimo, usavršimo i promovišemo ono što smo nasledili. Trebalo je da umesto nas to uradi neko drugi, pa da nam, po starom dobrom običaju, potom isto i proda.
Tokom svog osmomesečnog angažmana u skupštini, dobio sam priliku da razgovaram sa mnogo ljudi, a i da odgovaram na njihova pitanja. Bili oni moji dalji ili bliži prijatelji, ili meni kompletno nepoznati ljudi, uočio sam da su se pored konkretnih političkih pitanja, često raspitivali i za stvari koji su u vezi sa mojim poslom, ali se toliko ne tiču politike.
Budžetska šerpa iz koje svi kusamo, bez obzira na priče o BDP-u, avionima i kamionima odavno je prazna i kašiku vučemo po dnu, pa zato gospodo naprednjaci – nemojte više tako da nas branite.
Znam da nemate hrabrosti i interesovanja da izađete na ulice jer ste još uvek razočarani u Peti oktobar. Takvim ponašanjem stvarate hordu “političara” koji dodatno srozavaju sve vrednosti i kriterijume za koje se zalažete i do kojih držite samo na papiru, ili na fejsbuku i tviteru. A ja vladam!!!
Zaigrao Toma igru, hoće nešto, samostalno ili po nagovoru nekoga. Da li će i njemu „zaigrati mečka“ ostaje da se vidi. No, budimo realni, ipak će sve ovo Premijer ispeglati. Dovoljan je jedan „Crni labud“ za Premijera nesklonog riziku i sa željom da sve kontroliše.
Nije slučajno najveći lekar XIX veka Rudolf Virhov rekao da je „medicina socijalna nauka, a politika medicina velikih razmera“. Sve će Ministru budućnost oprostiti, i helikopter, i slike… ako učini da nas bude više i da, na primer, u mojoj Klinici u Nišu mogu da prežive i bebe lakše od 1kg na rođenju! To je medicina. Ostalo je kozmetika.
Ne mogu, a da, pročitavši vesti iz januara 1942. godine o zabrani šminkanja, a koje je ovaj sajt objavio kao arhivsku građu, ne uočim tendenciju voljenog mi Ministarstva prosvete, da januara 2017. godine uvede sličan propis, a sa važenjem za đačiće srednjih, a bogami i osnovnih škola.
Idu izbori. Možda ne bi bilo loše da porazmislimo o tome da li ćemo da i dalje puštamo da nam sude enac kad branimo zube, dok oni tamo golove daju i rukama i palicama i pištoljima i buldožerima. Čisto da ne počnu da tim prljavim “božjim rukama“ brkaju po našim dušama. Pošto smo im već dozvolili da to rade po džepovima.
Poznato je da je Nikola bio samo jednom u Beogradu davne 1892. godine. Jednog dana će se pričati da je Novak, to čudo od čoveka, boravio u Nišu, hladne zime 2017. godine!
Fala na Gospoda, ovija dni dobimo novu vladu. A u novu vladu i novog ministra za đaci i čkolju. Odma se čovek ufati u rabotu. Vidi se bre, vredan, učovan čovek, jevropejac.
Pa zar takvo društvo, u kome zajedničko ćutanje polako postaje opšte prihvaćeni jezik kada treba govoriti glasno o pitanjima zajednice, zar takvo društvo onda zalužuje neke bolje bogove od ovih malih moćnika koje trenutno slavimo?!
Iako znam da će velika većina da hejtuje ovakvo pisanje na ovu temu, jednostavno nisam mogao, a da ne podelim svoju verziju razmišljana na sveopšte popularnu temu, a podstaknut pompom i hajkom oko dolaska Novaka Đokovića u Niš.
Iako nam Ivan Klajn i Milan Šipka u svom „Rečniku“ jasno ukazuju da je, kao vrsta kockarske, hazardne igre, trange-frange zastarela kovanica nepoznatog porekla, poslednjih dana, veoma učestalo, u medijima bruji ovaj izraz, uz dodatak „politika“.
Ne znam šta se desilo od dočeka Nove godine naovamo, ali gradska vlast u Nišu je izgleda rešila da sa građanima, onima koji su je birali i koji je plaćaju, započne drugačiji, tajnoviti odnos.
“Samo da skoknem” parkiranje je navika nesavesnih vozača da na kolovozu, često tik iza znaka za zabranjeno zaustavljanje, ostave kola, uključe sva četiri migavca, kako bi “samo skoknuli” do dragstora, pekare, kladionice, banke ili apoteke. Da problem bude veći, ovo se dešava najviše upravo u najprometnijim ulicama grada.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac