Moralna hrabost je jedna od manifestacija hrabrosti, pored fizičke i intelektualne, uprkos tome što se one prepliću. Moralno hrabar je ovaj čovek koji ostaje čvrsto uveren u sopstvena uverenja uprkos raznim spoljašnjim rizicima ili unutrašnjim dilemama.
Ima od razne mašine da se kupi gospodo drugovi, legalno, na vreme. Nemo čekate ta famozna javno-privatna partnerstva, da razbucavate lokalna javna preduzeća pa će kao privatni kapital sve to da reši… Sa vas takvi azdisali ni pet privatna preduzeća ne mož` ništa da reše od komunalni problemi po ovaj Niš.
Nije Vam jasno šta piše? Nije ni meni, a verovatno isto će tako izgledati natpis na novoj, rekonstruisanoj zgradi aerodroma Konstantin Veliki u Nišu koji će biti napisan samo ćirilicom!
Koliko će ta ljubav trajati? Kao i svaka intenzivna, neobuzdana i nekontrolisana ljubav: određeno vreme, nakon čega sledi mržnja ili prezir. S tim u vezi je i pitanje: šta je to što može uticati na ovaj „sindrom zapletenih rogova“? Iskustvo nam daje odgovor: pojava novog lidera koji će ponuditi „novu ljubav“ i delovati otrežnjujuće na već uspostavljenu prvu.
Eto. Nije baš u lažno-slavljeničkoj novogodišnjoj atmosferi i po nepisanim pravilima… ali je bar realno. Barem ja tako mislim. Meni ovde nema mesta nekom opštenarodnom slavlju i veselju. Lično, čovek treba da slavi svaki dan. I što je živ i zdrav – ako je tako.
Koliko vodite računa o svojoj životnoj sredini? Da li sortirate otpad na bilo koji način? Da li flaše bacate u poseban kontejner namenjen za to? Da li u prodavnicu nosite ceger i odbijate plastične kese koje vam bez pitanja stavljaju u ruke?
K’d proodiš kroz Obrenovićev sokak, svaka druga kuća banka, nijedna naša, sve belosvetske. Načičkale se jedna do drugu, mamu te, vikaju te, „ulegni bre, uzmi kolko ti treba, će vrneš k’d imaš, s’lte potpiši ovde kude su ovaj najsitna slovca“. I ti ulegneš, muka te naterala. K’d ulegneš, k’ko u kljusu da si se uvatija.
Da može da se udvoji, čovek bi izvesno zaratio sa samim sobom, dok ne ustoliči jedan od dva idiolekta kojim govori, kao onaj “lep“, “čist“ i jedini ispravan. A onda bi ovaj što je pobedio, onako filmski najurio gubitnika na smetlište, narcisoidno laskajući samom sebi.
Ma, pusti lopove, od restitucije nema ništa, a posebno ne u Nišu. Ovde su po gradskim upravama na čelu samo hoštapleri i barabe. Ova Država i živi od glupih penzionera.
Najveći problem ovog našeg veselog naroda prethodnih sedam dana, sudeći po Fejsbuku, bio je novi Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, kojim se, počev od februara 2017. godine, ukida mogućnost kombi vožnje od vrata do vrata kao forme organizovanog javnog prevoza.
Ulazim u zgradu blatnjavih i mokrih nogu – teško je ovih kišnih dana na niškom asfaltu. Na njemu sam rođen, njime hodam, želim da kada dođe trenutak i moj prah bude razasut po njemu…
Više od decenije, krajem svake godine, Evropska komisija (EK) objavljuje (godišnji) izveštaj o napretku Srbije. Pre samog objavljivanja, kao da se (politički) duhovi u vlasti i opoziciji uznemire. Šta će reći EK ove godine – svi se pitaju?
Pre ravno dvadeset godina, u niškim protestima koji su obilovali energijom da konačno promene tu odurnu, ali istinitu činjenicu “lepa zemlja ali ružna država“, bio sam samo još jedan iz mase, student prve godine prava, deo one nabujale reke koja je verovala, jer je imala razloga da veruje, da ova divna zemlja konačno zaista može postati i normalna država.
Fala ti Gospode što ni dade prisednika špardžiju. Dosta je bre bilo. Ovija što su pre njeg bili po opštinu, ametom ga beoše preterali s’s arčenje na pare. Od Niš, Grčku napraiše. U Krive livade naftu da točimo a u Čair zlato da kopamo pa se neće kurtališemo od tija dugovi.
Gde se izgubila tradicionalna srpska gostoprimljivost u najvišem predstavničkom domu brdovite zemlje na Balkanu? Gle čuda – umesto reči dobrodošlice, iskrene, ili makar kurtoazne (što ne bi ličilo na nas) ljubaznosti, predstavnici našeg konzervativnog sloja društva, dočekaše uvaženog gosta, šefa delegacije EU u Srbiji, drvljem i kamenjem.
Da li moji najbolji studenti zaista imaju perspektivu samo u Severnoj Rajni-Vestfaliji ili u Merkatoru, gde su neki od njih radili duže od 9 godina kao promoteri deterdženata? Kakva je ovo društvena ambliopija, da li je moguće da niko ne želi da snažno, poput Zole uzvikne: „J’accuse“.
Babića u Skupštini više nema, ali se pojavljuju novi likovi koji zahvaljujući svojim nastupima ozbiljno pretenduju da postanu nova meta za podsmeh i zabavu širokih narodnih masa. Recimo, poslanik Marko Atlagić.
Nišlije su se danas još jednom okupile. Jedan red i u njemu, rame uz rame, pravnici, nastavnici, pekari, moleri, advokati. Ovog puta red nije bio organizovan ni zbog nestašice hleba ni zbog pristigle penzije. Red je pred obdaništem. Svi smo u redu, mirno čekali obuku.
Koliko se sećam, merilo demokratije Abrahama Linkolna bilo je da ne želi biti rob, ali ni gospodar. Demokratija, onakvu kakvu je danas isporučuje Aleksandar Vučić, daleko je od rečenog ideala.
Početkom oktobra krenulo je redovno, jesenje zasedanje Skupstine Republike Srbije. Još poslanici nisu ni zagrejali svoje stolice a jedna tema naglo je podigla temperaturu u sali. Naime, Vlada je predložila narodnim predstavnicima na usvajanje “Izmenu Zakona o lokalnoj samoupravi”.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac