Neočekivana (bar za mene) popularnost Facebook grupe „Pomoć ugroženim Nišlijama“ prijatno me je iznenadila ali i naterala da presredim neke prioritete u shvatanju stvari i života. Recimo, očekivao sam aktivniji odaziv onih ljudi koji slove titulama i radnim mestima za intelektualce: čast ove grupe spaslo je nekoliko dobrih ljudi.
Odluka Grada da Oficirski dom da u zakup kroz licitaciju, znači da bi Niš unutar još jednog istorijskog spomenika mogao da dobije kafanu!
Prvi hrišćani su imali običaj da, kada je neko na samrti, pevaju od veselja jer ide u večnost pominjući sve ono lepo i dobro što je čovek za života učinio. Mi kao da jedva čekamo da srušimo ovog matorka i zaboravimo sve ono dobro što se dogodilo na njemu.
Toga dana, 26.04.1986. godine se po prvi put u istoriji korišćenja atoma za dobijanje električne energije, dogodilo „ono “, što se smatralo neverovatnim.
Brutalno ubijanje, čedomorstvo, trovanje. Kuvanje i proždiranje dece u kućama od čokolade, nasrtaji na divljih zveri na decu, crna magija, vestičarenje. Tu su još i prizori nekrofilije, osvete, kao i jezivi predeli, koji nisu padali na pamet niti E. A. Pou, niti Stivenu Kingu u najmračnijim trenucima.
Prazno platno i ja vidim, k’o i ovo dete, pa zar ću da ćutim dokle njemu prete? Zastideh se od kukavičkog svoga vela, pa grunuh glasno: “Stanite ljudi, pa slika je bela?!“
Skoči na me’ ta nabeđena klika i parada: “Kom je slika loša, taj je protiv grada!“
Pa, što ste, bre takvi. Pustite čoveka. Nije ni njemu lako da celog života bude u senci. Verovatno se oseća kao neka loša ljubavnica, koja mora da gleda kako se njen voljeni uvek vraća svojoj zakonitoj ženi, a ona je uvek druga i godinama se nada, koristi sve adute ali nikako joj se neda da postane supruga.
Libijci će verovatno proći poput nas. Zakon Divljeg Zapada je nadvladao i jači je uvek u pravu jer je veći demokrata. U svakom slučaju, neka se ne očekuje od mene da slušam ogavne gluposti koje koristi propaganda jačeg ne bih li poverovao da u Libiji žive divljaci protiv kojih se spontano pobunila grupa slobodarski nastrojenih građana ove države. Neka se ne očekuje da poverujem da je sve ovo zbog Gadafija i njegove naravi.
Pustiti žene da opijene praznikom ne vide kako nemilosrdno gaze sve one principe ravnopravnosti za koje su se javno zalagale. Tog dana one ne rade iako to nije neradni dan, vesele se i opijaju na radnom mestu, odlaze u kafane i na lumperajke za vreme radnog vremena, primaju poklone na radnom mestu, zloupotrbljavaju čak i svoju decu primajući od njih obavezne poklone..
Uvaženi žiri je, dakle, u jednoj vrsti svete misije vraćanja Srbalja pravoj literaturi i ispravljanju istorijskih grešaka. Nekada davno, kada se ova nagrada dodeljivala u SFRJ, nju su listom dobijali pisci od renomea, prvi laureat je bio Miloš Crnjanski 1973. godine za „Roman o Londonu“. Sreća da tada nije bilo tog komiteta za političku podobnost kamufliranog u Žiri, jer bi onda nagradu dobio neki pripadnik Druge proleterske brigade za svoje memoare.
Ako se sada kao narod ne opametimo, nikada nećemo. Tu ne treba petljati Vlast, državnu i gradsku, jernarod čini grad i državu. Običan,svakodnevni čovek koji je deo mase koja se odaziva na NAROD – on može biti presudni faktor mogućeg uspeha.
Po šeširu me je podsetio na nezaobilaznog uličnog svirača juga Srbije, često prisutnog i u Knez Mihailovoj. Niko mu nije znao pravo ime, a najčešće su korišćena Tomi Stil ili Mungo Jerry. „Minimalistički“ je svirao gitaru koja često nije imala sve žice.
Čime se može objasniti to da serija oružanih pljački u toku samo jedne noći u centru bilo kog grada u Srbiji danima ostane bez ikakvog publiciteta?
Devojčice i dečaci niških škola, koji su se borili za Svetosavski trofej u odbojci februara ove godine i koji su bili najbolji, nisu dobili zaslužena odličja. Desio im se „PEH“. Ostadoše najbolji školarci – odbojkaši bez pehara i priznanja.
„Zašto se ne prijaviš na konkurs za ljubavnu priču“, upitala je.
„Konkurs za ljubavnu priču“, uzvratio sam zbunjeno.
„Da.“
„Otkud sad to? I zašto uopšte misliš da bih ja umeo da napišem ljubavnu priču?“
„Pa kako ne bi umeo? Pa ti si pisac, zar ne?“
„Pisac jesam“, potvrdio sam. „Ali ja ne pišem ljubavne priče.“
Društvo novinara Niša kritikovalo je izjavu Branislava Jovanovića, funkcionera G17 plus i izvršnog direktora Direkcije za izgradnju grada, datu Televiziji 5, da mu se „čini“ da je dnevni list Blic objavio da je jedan od kandidata za direktora Kliničkog centra, Boris Kamenov, „kriv za smrt dečaka na Dečijoj internoj klinici“. Uprkos priznanju da mu se to samo čini, Jovanović je izvoleo oceniti da su ovakvi tekstovi ne samo „neistiniti“ već i „naručeni“, a sve povodom izbora direktora Kliničkog centra. Amin, rekli bi na Viniku.
Zašto Grad Niš uporno gura pod tepih činjenicu da je zemlja koju poklanja stranim investitorima, nečija? Zašto se u javnost iznose samo benefiti koje će imati građani Niša od ove odluke, a niko ne spominje šta će biti kada se donese Zakon o restituciji?
– Hoću da mi kupiš ovu igračku!
– Sine, to je mnogo skupo, nemamo toliko para.
– Ali, tata, ja hoću, hoću, hoću!
Ovako se ponašao moj sin kad je imao 3 godine. Jel samo mene ponašanje prosvetara, policije i ostatka javnog sektora podseća na trogodišnje dete?
Kada sam pre nekoliko godina, u pokušaju da izvučem prijatelja iz psihijatrijske ustanove, ušao na odeljenje za lečenje od šizofrenije u čuvenoj niškoj Toponici, iznenadio sam se da su me uopšte pustili iza zaključanih rešetaka. Bez problema sam se probio do višekrevetne sobe sa mojim prijateljem, usput srdačno pozdravljen od starosedeoca.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
