Libijci će verovatno proći poput nas. Zakon Divljeg Zapada je nadvladao i jači je uvek u pravu jer je veći demokrata. U svakom slučaju, neka se ne očekuje od mene da slušam ogavne gluposti koje koristi propaganda jačeg ne bih li poverovao da u Libiji žive divljaci protiv kojih se spontano pobunila grupa slobodarski nastrojenih građana ove države. Neka se ne očekuje da poverujem da je sve ovo zbog Gadafija i njegove naravi.
Pustiti žene da opijene praznikom ne vide kako nemilosrdno gaze sve one principe ravnopravnosti za koje su se javno zalagale. Tog dana one ne rade iako to nije neradni dan, vesele se i opijaju na radnom mestu, odlaze u kafane i na lumperajke za vreme radnog vremena, primaju poklone na radnom mestu, zloupotrbljavaju čak i svoju decu primajući od njih obavezne poklone..
Uvaženi žiri je, dakle, u jednoj vrsti svete misije vraćanja Srbalja pravoj literaturi i ispravljanju istorijskih grešaka. Nekada davno, kada se ova nagrada dodeljivala u SFRJ, nju su listom dobijali pisci od renomea, prvi laureat je bio Miloš Crnjanski 1973. godine za „Roman o Londonu“. Sreća da tada nije bilo tog komiteta za političku podobnost kamufliranog u Žiri, jer bi onda nagradu dobio neki pripadnik Druge proleterske brigade za svoje memoare.
Ako se sada kao narod ne opametimo, nikada nećemo. Tu ne treba petljati Vlast, državnu i gradsku, jernarod čini grad i državu. Običan,svakodnevni čovek koji je deo mase koja se odaziva na NAROD – on može biti presudni faktor mogućeg uspeha.
Po šeširu me je podsetio na nezaobilaznog uličnog svirača juga Srbije, često prisutnog i u Knez Mihailovoj. Niko mu nije znao pravo ime, a najčešće su korišćena Tomi Stil ili Mungo Jerry. „Minimalistički“ je svirao gitaru koja često nije imala sve žice.
Čime se može objasniti to da serija oružanih pljački u toku samo jedne noći u centru bilo kog grada u Srbiji danima ostane bez ikakvog publiciteta?
Devojčice i dečaci niških škola, koji su se borili za Svetosavski trofej u odbojci februara ove godine i koji su bili najbolji, nisu dobili zaslužena odličja. Desio im se „PEH“. Ostadoše najbolji školarci – odbojkaši bez pehara i priznanja.
„Zašto se ne prijaviš na konkurs za ljubavnu priču“, upitala je.
„Konkurs za ljubavnu priču“, uzvratio sam zbunjeno.
„Da.“
„Otkud sad to? I zašto uopšte misliš da bih ja umeo da napišem ljubavnu priču?“
„Pa kako ne bi umeo? Pa ti si pisac, zar ne?“
„Pisac jesam“, potvrdio sam. „Ali ja ne pišem ljubavne priče.“
Društvo novinara Niša kritikovalo je izjavu Branislava Jovanovića, funkcionera G17 plus i izvršnog direktora Direkcije za izgradnju grada, datu Televiziji 5, da mu se „čini“ da je dnevni list Blic objavio da je jedan od kandidata za direktora Kliničkog centra, Boris Kamenov, „kriv za smrt dečaka na Dečijoj internoj klinici“. Uprkos priznanju da mu se to samo čini, Jovanović je izvoleo oceniti da su ovakvi tekstovi ne samo „neistiniti“ već i „naručeni“, a sve povodom izbora direktora Kliničkog centra. Amin, rekli bi na Viniku.
Zašto Grad Niš uporno gura pod tepih činjenicu da je zemlja koju poklanja stranim investitorima, nečija? Zašto se u javnost iznose samo benefiti koje će imati građani Niša od ove odluke, a niko ne spominje šta će biti kada se donese Zakon o restituciji?
– Hoću da mi kupiš ovu igračku!
– Sine, to je mnogo skupo, nemamo toliko para.
– Ali, tata, ja hoću, hoću, hoću!
Ovako se ponašao moj sin kad je imao 3 godine. Jel samo mene ponašanje prosvetara, policije i ostatka javnog sektora podseća na trogodišnje dete?
Kada sam pre nekoliko godina, u pokušaju da izvučem prijatelja iz psihijatrijske ustanove, ušao na odeljenje za lečenje od šizofrenije u čuvenoj niškoj Toponici, iznenadio sam se da su me uopšte pustili iza zaključanih rešetaka. Bez problema sam se probio do višekrevetne sobe sa mojim prijateljem, usput srdačno pozdravljen od starosedeoca.
Jeste da u poslednje vreme se baš mnogo i ne patim sa pričom o kompleksu Cara Konstantina i Carice Jelene (pun naziv) čija izgradnja je prošle godine proglašena od strane predsednika Srbije B. Tadića i NJ. Svetosti Patrijarha Srpskog Irineja za nacionalni projekat u okviru koga je Verica Kalanović iz NIP-a sa Gradom potpisala ugovor kojim je isti dobio odmah 50 miliona za ovaj projekat,a 50 miliona u drugoj fazi realizacije. Nema zbora, država se pokazala kao ozbiljna u ovom slučaju shvativši važnost proslave Milanskog edikta za Niški region a i samu Srbiju.
Radio sam godinama u industriji i mnogo puta sam imao priliku da praktično osetim šta znači loše poslovanje. Znalo se, kad firma posluje loše i sa gubitkom, onda ili nema plata ili se prelazi na „minimalac“. Možeš da se buni i štrajkuješ, smenjuješ rukovodstvo, ali dok se ne „ispliva“ iz dugova nema normalnih plata.
Lokalna vlast u Aleksincu, koju je narod legitimno izabrao, ima 34 odbornika od ukupno 55. Dakle divna i komotna većina. Narod bi rekao da vladaju bezbrižno i sa zadovoljstvom, bez ikakvog straha. I sad ta vlast unajmljuje kikboksere da sačuva svoje pozicije. Opet silom da se sačuva vlast. Još jednom sam bio svedok.
Ovih dana najveći biseri srpskog školstva su posle meseci većanja napokon izašli sa predlogom zvanim zaista tragično: „Reforma srpskih gimnazija“. Moguće da su im trebali vekovi da smisle kako da srpsku omladinu unazade za taj isti period, međutim ono što nam nije jasno jeste činjenica da nisu shvatili da su pogrešili.
Ko kao student nije jeo, voleo i sanjao burek kod Mićka taj nije studirao.
Pomislio sam da se istorija upravo ispisuje. Evo brenda. „From Niš to the World“ – pisalo je na scenografiji ispod velike Zemljine lopte. Levo i desno smešio se Majkl Džekson u srebrnom odelu sa omota konzerve „Mystery“ napitka.
Na bedemu odmah iznad gradske kapije, nasred šetnice u kojoj se smenjuju stražari vojvoda Ivan Kosančić stoji na vetru i gleda preda se. Otegnuti jauk molitve Alahu zamire u daljini i u turskom logoru počinju da se pale vatre, jedna po jedna, poput zvezda na nebu. Nerazgovetni žagor čuje se neko vreme a onda, mir prolećnjeg sutona počinje da se rastapa i da drhti…
Pročitao sam skoro članak o jednom od najboljih lopova jednog vremena. On je bio toliko poznat tada da se verovalo da šta god pomisli da ukrade, već je ukradeno i da nikada neće biti uhvaćen.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac