Četiri veka posle Đordana i Galileja i dalje se dešava da oni koji se late pera ostanu bez glave. Slavka Ćuruviju, Milana Pantića i Dadu Vujasinović istinoljublje je koštalo života. Oni srećniji, kao novinar „Vremena“, Teofil Pančić, iz istog razloga prođu sa prebijanjem.
Uobičajena šetnja u kasno popodne, moju ćerkicu, suprugu i mene uglavnom prevede preko glavnog gradskog trga, uz bezbrojna zadržavanja zbog susretanja sa prijateljima i odvede nas ravno do prelepog nišavskog keja…
Sve što je Idriz želeo da zna ticalo se svetog rata u koji ga je poslao njegov gospodar. I sve što mu je trebalo bili su brzi konji i putevi koji vode ka srcu hrišćanskih carstava. Jer, nisu to bile samo zemlje nevernika kojima treba sabljom i plamenom doneti reč islama, bile su to ivice na kojima truli i nestaje zapadni svet. Granica koju treba svakog dana pomerati iznova, ka tvrdim zidinama Beča i visokim katedralama Pariza, sve dok ne ostane ni stope zemlje koja neće pripadati Muhamedu i njegovoj deci.
Tako najlakše podnosim svoju srdžbu. Ne mogu drugačije da razumem ni svoje, ni tuđa vremena. Valjda zbog godina, mojih i njihovih. Jedni pričaju o onome što je bilo, drugi o dešavanjima koje očekuju. Nalazim se u međuprostoru između ta dva trajanja. Ono što je bilo, za mene je već daleka prošlost, a nadanja su varljiva, čudna, nepouzdani svedoci.
Investicija je podrazumevala plaćanje komunalnih troškova boravka šatre, redovno informisanje građana putem šuštećeg zvučnika i prikazivanje životinja koje se u Aleksincu retko viđaju. Bila je to greenfield investicija, investicija na travnatom terenu fudbalskog kluba. Iza te investicije stoji mađarsko – bugarska koorporacija za pružanje artističkih usluga. Narodskim jezikom, u Aleksinac je stigao CIRKUS.
Oni stariji se sećaju poznate izjave Dragoslava Avramovića, popularnog deda Avrama, guvenera NBJ, kada je podnosio ostavku i prilično slikovito i tačno opisao srpsku politiku paradigmom o skidanju gaća.
Ta njegova izjava mi se vrti po glavi ovih dana neprekidno.Zbog mišljenja Međunarodnog suda pravde pogazio sam dve stvari: činjenicu da sam već otišao sa FB-a i drugu, koja je ovoj prethodila, da neću pisati o politici.
Tokom sazrevanja susrećemo se sa svakojakim izazovima i problemima. Breme odrastanja i suočavanja sa stvarnošću, nameće srednjoškolcima i studentima u Srbiji, neke nove „šekspirovske“ dileme.
Dakle, jedno je sigurno, čovek sigurno nije iz Niša. Jer, da jeste, ne bi ulazio da pljačka u naselju za koje ide pitalica “ Što kiša ne pada u Durlanu? Ne sme!“ ili “ Što Durlanci ne znaju za Boga? Ne sme da se pojavi!“.
Uvek sam voleo da slušam tišinu. Tako sam i jednom svom romanu nadenuo ime: „Izabrana tišina“. To je metafora, ali je i deo mog stvarnog života. Tišina vas podseća da niste sami, jer je gost kome možete, ako ste voljni, da poželite dobrodošlicu!
Stoji kraj otvorenog prozora mog automobila, sa jednom rukom u džepu, i čeka. Ne govori ništa. Dobar dan, kažem. Ćuti policajac i čeka. Pomislih da nisam promašio državu, jezik, put… Možda me čovek ne razume.
Srbija je polarizovana na fanove Miloša Bojanića i Firčija. Ljudi unose svoje emocije, stavove, braneći jednog ili drugog. Unose, što je posebno zanimljivo, i pare za glasanje koje, kako bar sami kažu, nemaju ni za osnovnu potrošačku korpu?!
Pogledajte vest o ostavci visokog službenika britanske Vlade, jer je zakupljeni stan u Londonu plaćao, pazi sad, „novcem poreskih obveznika“. Jel Britanac troši iste pare ko i ovi naši u Srbiji? Naravno, samo se to kod njih zove „novac građana“ a kod nas „državni novac“.
Ovih dana sam imao nekoliko susreta sa različitim ljudima koji su, svako iz svog razloga i iz svoje slabosti, kudili rodni grad. Inače, u vezi s tim, mislim da su Nišlije u pljuvanju na rodni grad svetski prvaci. Nisam se saglasio sa njima.
Sakupio sam svu hrabrost danas, mada je nemam mnogo u sebi, da čujem gorku istinu.
Fudbalksi klub „Radnički“ seli se u Srpsku ligu. Nismo uspeli. Džabe su me tukli na parkingu Čaira posle utakmice s Vardarom. Džabe Kantrida pamti moje lepe dimne bombe. Džabe me se Karaburma seća po nestašlucima. To bi svako pomislio koga grbina boli od dugih motki zvazdaša, partizanovaca i drugih koji vole uspešne klubove.
Nešto sam razmišljala ovih dana. Ne bi bilo u redu da, pošto sam prava sremica (u Nišu), ne sastavim listu onoga što me dugo i jako nervira. Neće biti reči o politici, već o svakodnevnim sitnicama. Nekako se sve nadam da ako krenemo sa malim popravkama, koje ne zavise od finansija, krene nam i na drugim stranama.
Za razliku od prethodnih pisanija, u ovom ću se pozabaviti analizom nekoliko tema! Najsvežije… takmičenje za valjda, najbolju pesmu Evrope!
Ruku na srce, pobedila je jedna od najboljih pesama! “Satelit”. Najčešće pominjana reč u srpskim vestima poslednjih nedelja. Eto, ko posle kaže da ne idemo u korak sa svetom??!! Šta više… mi smo prvi “provalili” pobedničku reč “satelit”! Da li Nemce “satelit” u Oslu košta 36 miliona evra kao nas naša afera (koja nas goni kao duh iz prošlosti)? Čisto sumnjam!
Vrhunski stomatolog sa 8.400 sati učenja i 70.000 radnih sati zaradi za svoj radni vek od 35 godina skoro 1.700.000 evra. Vrhunski fudbaler sa 13.500 sati učenja fudbala i 900 radnih sati za 15 godina svoje karijere zaradi blizu 100.000.000 evra.
Prošlog maja sam, na poziv Evropske komisije, bio u Estoniji. Evropljani su želeli da novinarima iz 6 zemalja Balkana pokažu kako izgleda zemlja koja je nepunih pet godina bila član Evropske unije.
Danas, kada se sastanemo na nekom porodičnom skupu, moj otac uvek u superlativu govori o Nemcima i nemačkoj disciplini, a ja o Estoniji i njihovom, iz mog ugla neshvatljivom napretku.
Ovih dana Beograd je sam sebe predložio da neke od narednih godina bude jedna od evropskih prestonica kulture. Objektivno, u našoj maloj u suviše suženoj Srbiji, Beograd bi možda ispunjavao sve uslove sa svim iskorišćenim i neiskorišćenim potencijalima prestonice jedne države. Ali, ima tu jedna začkoljica koja Beograd ipak čini sedmoglavim čudovištem, alom koja bi da proguta sve što može i dokle joj oko seže.
Da termin jazz znači sex na nigerijsko-kongoanskom dijalektu najlakše poverujete u Amsterdamu. Prošle nedelje sam boravio u Holandiji kao gost jazz festivala u Amersfortu. Iskoristio sam priliku da obiđem čuveni amsterdamski Bim Huise.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
