Uvek sam voleo da slušam tišinu. Tako sam i jednom svom romanu nadenuo ime: „Izabrana tišina“. To je metafora, ali je i deo mog stvarnog života. Tišina vas podseća da niste sami, jer je gost kome možete, ako ste voljni, da poželite dobrodošlicu!
Stoji kraj otvorenog prozora mog automobila, sa jednom rukom u džepu, i čeka. Ne govori ništa. Dobar dan, kažem. Ćuti policajac i čeka. Pomislih da nisam promašio državu, jezik, put… Možda me čovek ne razume.
Srbija je polarizovana na fanove Miloša Bojanića i Firčija. Ljudi unose svoje emocije, stavove, braneći jednog ili drugog. Unose, što je posebno zanimljivo, i pare za glasanje koje, kako bar sami kažu, nemaju ni za osnovnu potrošačku korpu?!
Pogledajte vest o ostavci visokog službenika britanske Vlade, jer je zakupljeni stan u Londonu plaćao, pazi sad, „novcem poreskih obveznika“. Jel Britanac troši iste pare ko i ovi naši u Srbiji? Naravno, samo se to kod njih zove „novac građana“ a kod nas „državni novac“.
Ovih dana sam imao nekoliko susreta sa različitim ljudima koji su, svako iz svog razloga i iz svoje slabosti, kudili rodni grad. Inače, u vezi s tim, mislim da su Nišlije u pljuvanju na rodni grad svetski prvaci. Nisam se saglasio sa njima.
Sakupio sam svu hrabrost danas, mada je nemam mnogo u sebi, da čujem gorku istinu.
Fudbalksi klub „Radnički“ seli se u Srpsku ligu. Nismo uspeli. Džabe su me tukli na parkingu Čaira posle utakmice s Vardarom. Džabe Kantrida pamti moje lepe dimne bombe. Džabe me se Karaburma seća po nestašlucima. To bi svako pomislio koga grbina boli od dugih motki zvazdaša, partizanovaca i drugih koji vole uspešne klubove.
Nešto sam razmišljala ovih dana. Ne bi bilo u redu da, pošto sam prava sremica (u Nišu), ne sastavim listu onoga što me dugo i jako nervira. Neće biti reči o politici, već o svakodnevnim sitnicama. Nekako se sve nadam da ako krenemo sa malim popravkama, koje ne zavise od finansija, krene nam i na drugim stranama.
Za razliku od prethodnih pisanija, u ovom ću se pozabaviti analizom nekoliko tema! Najsvežije… takmičenje za valjda, najbolju pesmu Evrope!
Ruku na srce, pobedila je jedna od najboljih pesama! “Satelit”. Najčešće pominjana reč u srpskim vestima poslednjih nedelja. Eto, ko posle kaže da ne idemo u korak sa svetom??!! Šta više… mi smo prvi “provalili” pobedničku reč “satelit”! Da li Nemce “satelit” u Oslu košta 36 miliona evra kao nas naša afera (koja nas goni kao duh iz prošlosti)? Čisto sumnjam!
Vrhunski stomatolog sa 8.400 sati učenja i 70.000 radnih sati zaradi za svoj radni vek od 35 godina skoro 1.700.000 evra. Vrhunski fudbaler sa 13.500 sati učenja fudbala i 900 radnih sati za 15 godina svoje karijere zaradi blizu 100.000.000 evra.
Prošlog maja sam, na poziv Evropske komisije, bio u Estoniji. Evropljani su želeli da novinarima iz 6 zemalja Balkana pokažu kako izgleda zemlja koja je nepunih pet godina bila član Evropske unije.
Danas, kada se sastanemo na nekom porodičnom skupu, moj otac uvek u superlativu govori o Nemcima i nemačkoj disciplini, a ja o Estoniji i njihovom, iz mog ugla neshvatljivom napretku.
Ovih dana Beograd je sam sebe predložio da neke od narednih godina bude jedna od evropskih prestonica kulture. Objektivno, u našoj maloj u suviše suženoj Srbiji, Beograd bi možda ispunjavao sve uslove sa svim iskorišćenim i neiskorišćenim potencijalima prestonice jedne države. Ali, ima tu jedna začkoljica koja Beograd ipak čini sedmoglavim čudovištem, alom koja bi da proguta sve što može i dokle joj oko seže.
Da termin jazz znači sex na nigerijsko-kongoanskom dijalektu najlakše poverujete u Amsterdamu. Prošle nedelje sam boravio u Holandiji kao gost jazz festivala u Amersfortu. Iskoristio sam priliku da obiđem čuveni amsterdamski Bim Huise.
Nekoliko sati pred najavljeno poskupljenje goriva, u Nišu nije bilo moguće napuniti rezervoar jer su sve pumpe „istakale gorivo“. Iako cisterne nigde na vidiku, par minuta posle ponoći na magičan način istakanje je završeno a građani su mogli ponogo da kupe gorivo. Naravno, po novoj, većoj ceni.
Niš je 7. maja pre 11 godina izgubio 14 nevinih ljudi u Nato agresiji. U mojoj, Šumatovačkoj i ulici Anete Andrejević poginulo je osam građana koji su pošli ili vraćali se s pijace. Nigde o tome ne postoji tabla sa legendom i objašnjenjem u ulicama. Jedan dobar narod lako je zaboravio da se neko tada igrao sa ljudima. Možda nas je strah da kažemo da su dugme sa sanducima bombi iz aviona pritiskali baš oni čiji prijatelji danas želimo da budemo. Strah nas je da nam državu čuvaju isti oni koji su je i tih dana čuvali. Ne želim da pomislim da smo kukavice. Takve i sve ostale moralne kukavice dugo žive, ali samo zato što im je bog naredio da ih lična tuga dugo razjeda. Ovo je priča o tome.
U nedelju 9. maja ceo svet slavi pobedu u Drugom svetskom ratu ali Srbija, kao po starom dobrom običaju, i po tom pitanju mora biti izuzetak.
Rešio moj univerzitet da štrajkuje. Da, da, dragi čitaoci i ovde u ledenoj Skanidinaviji, zemlji meda i mleka zeman došo, valja štrajkovati.
Kada su građani mog grada čuli da se predsednik republike odlučio da dođe u Niš, pomislili su da je Andersen vaskrso. Bajkovita nadanja govorila su da će Tadić održati govor nade. Ne tako snažan kao Milošević na Gazimestanu, ali dovoljno jak da na svojim rukama održi moral opstanka, jer je narodu do nokata dogorelo od nebrige prestonice za carski grad. Pažljivo sam slušao Borisa i umorio se. Svi su se umorili. Nestao je u svom beznačaju reči.
U parku preko puta Suda, preko puta Narodnog pozorišta i ispred Dečije biblioteke, nalazi se jedna, nazovimo česma. Da li neko zaista prima platu da bi ta, nazovimo česma, tako izgledala?
Dok su jula 1958. godine, tačno u 10 sati, najznačajniji umetnici zlatnog doba džeza strpljivo pozirali fotografu Esquire magazina Art Kane-u, uz znatiželjnu gomilu prašnjave dece Harlema, ja sam maštao da bezbrižnost statusa fetusa zamenim stresnom direktorskom funkcijom Nišville jazz festivala i jednog dana pozovem u goste sve preživele džezere sa fotografije.
Postoje hoteli, veliki broj njih, koji u cenu pansiona uračunavaju i korišćenje bazena, sauna, teretana, pilates, ličnog trenera, animatora za decu i odrasle, bilijar sale, večeri uz klavir i ostale usluge. I oni se ne bave time da proveravaju da li ste vi te ponuđene mogućnosti koristili ili ne. Oni su vam pružili mogućnosti i naplaćuju vam ih. Da li ste se vi organizovali da ih iskoristite ili ne, zavisi samo od vas.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac