Nekoliko sati pred najavljeno poskupljenje goriva, u Nišu nije bilo moguće napuniti rezervoar jer su sve pumpe „istakale gorivo“. Iako cisterne nigde na vidiku, par minuta posle ponoći na magičan način istakanje je završeno a građani su mogli ponogo da kupe gorivo. Naravno, po novoj, većoj ceni.
Niš je 7. maja pre 11 godina izgubio 14 nevinih ljudi u Nato agresiji. U mojoj, Šumatovačkoj i ulici Anete Andrejević poginulo je osam građana koji su pošli ili vraćali se s pijace. Nigde o tome ne postoji tabla sa legendom i objašnjenjem u ulicama. Jedan dobar narod lako je zaboravio da se neko tada igrao sa ljudima. Možda nas je strah da kažemo da su dugme sa sanducima bombi iz aviona pritiskali baš oni čiji prijatelji danas želimo da budemo. Strah nas je da nam državu čuvaju isti oni koji su je i tih dana čuvali. Ne želim da pomislim da smo kukavice. Takve i sve ostale moralne kukavice dugo žive, ali samo zato što im je bog naredio da ih lična tuga dugo razjeda. Ovo je priča o tome.
U nedelju 9. maja ceo svet slavi pobedu u Drugom svetskom ratu ali Srbija, kao po starom dobrom običaju, i po tom pitanju mora biti izuzetak.
Rešio moj univerzitet da štrajkuje. Da, da, dragi čitaoci i ovde u ledenoj Skanidinaviji, zemlji meda i mleka zeman došo, valja štrajkovati.
Kada su građani mog grada čuli da se predsednik republike odlučio da dođe u Niš, pomislili su da je Andersen vaskrso. Bajkovita nadanja govorila su da će Tadić održati govor nade. Ne tako snažan kao Milošević na Gazimestanu, ali dovoljno jak da na svojim rukama održi moral opstanka, jer je narodu do nokata dogorelo od nebrige prestonice za carski grad. Pažljivo sam slušao Borisa i umorio se. Svi su se umorili. Nestao je u svom beznačaju reči.
U parku preko puta Suda, preko puta Narodnog pozorišta i ispred Dečije biblioteke, nalazi se jedna, nazovimo česma. Da li neko zaista prima platu da bi ta, nazovimo česma, tako izgledala?
Dok su jula 1958. godine, tačno u 10 sati, najznačajniji umetnici zlatnog doba džeza strpljivo pozirali fotografu Esquire magazina Art Kane-u, uz znatiželjnu gomilu prašnjave dece Harlema, ja sam maštao da bezbrižnost statusa fetusa zamenim stresnom direktorskom funkcijom Nišville jazz festivala i jednog dana pozovem u goste sve preživele džezere sa fotografije.
Postoje hoteli, veliki broj njih, koji u cenu pansiona uračunavaju i korišćenje bazena, sauna, teretana, pilates, ličnog trenera, animatora za decu i odrasle, bilijar sale, večeri uz klavir i ostale usluge. I oni se ne bave time da proveravaju da li ste vi te ponuđene mogućnosti koristili ili ne. Oni su vam pružili mogućnosti i naplaćuju vam ih. Da li ste se vi organizovali da ih iskoristite ili ne, zavisi samo od vas.
Bilo bi lepo srediti taj kutak i u Gornjem Adrovcu, osmisliti jednu lepu kulturno-istorijsko-turističku priču. Postaviće se najvažnije pitanje svih naših funkcionera, a ko je za to nadležan?
Sad već jedni se uzdaju u presudu Upravnog suda, a drugi grade novu skupštinsku većinu, koja je, kako kažu, stabilna, uz treću varijantu da „neko“ gura Skupštinu u privremene mere. Svi primaju plate, da ne brinete.
Iz nekog čudno lepog razloga, počeli su da mi se u život vraćaju ljudi koji su, svako u svom periodu, bili njegov sastavni deo.
Medijima postaju bitne samo sekunde pomnožene sa cenom reklame u određenom teminu, oglašivačima zarada (sasvim legitimno!), a o potrošačima i gledocima, brine ko??
Na jednoj strani uvozimo dugove a na drugoj našim pozajmljivačima izvozimo mlade i obrazovane ljude. Oni nama na dug naplaćuju kamatu, a mi njima poklanjamo intelektualnu elitu Srbije.
Interesantna kovanica.
Moguće je da svoj dublji smisao duguje dugom brušenju i glačanju samoga naroda. Prenoseći je od usta do usta i poklanjajući je raznim osobama i njihovim osobinama, došaptaše je i nama.
Evo, danas, iako nisam dobre volje, pišem u nadi da će od tog nauma biti neke vajde. Jedino se, kao i uvek, mučim kako da otpočnem ovo kazivanje. Čini mi se, povremeno, da sebe vidim kao lutalicu, asketu, čoveka koji stalno traži nešto, a ne pronalazi ni svoj san, ni svoj mir!
Niš je raskrsnica puteva. To je floskula koju sam čuo bezbroj puta još od časova Poznavanja Društva u trećem osnovne. Kao i tolike stvari u životu ona ne znači skoro ništa dok se ne postavi u pravi kontekst.
Ne mogu da se odlučim, na koju stranu da prebacim krivicu.. Da li je Radio Niš ugasio Tijanić i Beograd ili same Nišlije ili oni koji misle da to jesu.
Čovek je osuđen da ponavlja vlastitu istoriju, da iznova proživljava tragičnost svoje ljudske sudbine.
Gledajući kako se ljudi u Srbiji parkiraju, zaključio sam da to mora da ima neke veze sa karakterom samih vozača.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
