Otkazana svečanost nakon što je pesnikinja odbila da joj gradonačelnik Niša uruči nagradu „Branko Miljković“

Nakon što je pesnikinja Radmila Lazić odbila da joj nagradu “Branko Miljković” uruči gradonačelnik Niša Dragoslav Pavlović, iz Niškog kulturnog centra saopštavaju da se svečana dodela, koju su ranije najavili, otkazuje. Gradonačelnik se do sada nije oglasio.

Dodela je trebalo da bude održana danas od 12 sati u Gradskoj kući, kako su juče najavili iz NKC-a. Međutim, sada navode da uručenje povelje i statuete neće biti održano.

Napominjemo da je novčani iznos nagrade uplaćen decembra 2025. godine. Nagrada ‘Branko Miljković’ je javno priznanje Grada Niša i dodeljuje se jednom godišnje za najbolju knjigu poezije objavljenu na srpskom jeziku – saopštavaju iz NKC-a.

Pavlović se do sada nije oglasio u vezi sa ovim. Novinari Južnih vesti poslali su mu uput za komentar, a odgovor očekujemo.

Pesnikinja Radmila Lazić juče je saopštila da neće doći u nišku Gradsku kuću na uručenje jer, kako je rekla, ne želi da primi nagradu “iz ruku” gradonačelnika Dragoslava Pavlovića. Istakla je da tim činom hoće da iskaže protivljenje represiji i brutalnosti vlasti prema studentima i pobunjenim građanima.

Ona je nagradu dobila za knjigu pesama Život posle života i istakla je da je ne odbija, već da se ponosi njome pošto nosi ime velikog pesnika, ali da ne želi da joj je uruči predstavnik aktuelne vlasti. Navela je i da se protivi “diskriminatorskom odnosu” režima prema kulturi i umetnicima u Srbiji. 

Radmila Lazić rođena je 1949. godine u Kruševcu, a živi u Beogradu. 

Dobitnica je brojnih nagrada za poeziju: „Milan Rakić” (1981), „Đura Jakšić” (2000), „Desanka Maksimović” (2003), „Vladislav Petković Dis” (2004), „Vasko Popa” (2005), „Jefimijin vez” (2008), „Istok–Zapad” (2009), „Laza Kostić” (2010), „Milica Stojadinović Srpkinja” (2014). Dobitnica je i regionalne nagrade festivala „Druga prikazna” za kratku priču (Skoplje, 2018), kao i priznanja za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije. 

Objavljene zbirke poezije: To je to (1974), Pravo stanje stvari (1978), Podela uloga (1981), Noćni razgovori (1986), Istorija melanholije (1993), Priče i druge pesme (1998), Iz anamneze (2000), Doroti Parker Bluz (2003. i 2004), Zimogrozica (2005), In vivo (2006), Magnolija nam cveta itd. (2009), Crna knjiga (2014), Hulim i potpisujem (2022), Život posle života (2024); četiri izbora iz poezije: Najlepše pesme Radmile Lazić, Srce međ zubima, Poljubi il ubi, Zemni prtljag; izbor iz ljubavne poezije Ono što zvah ljubav.

Objavila je i dve knjige eseja – Mesto žudnje (2005) i Misliti sebe (2012), i knjigu kratke proze Ugrizi život (2017).

Autorka je prve antologije savremene ženske poezije Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije Zvezde su lepe ali nemam kad da ih gledam (2014). Koautorka je antiratne prepiske Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, zajedno sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese.

Pokrenula je i uređivala prvi časopis za žensku književnost ProFemina, kao i biblioteke Femina („Prosveta”) i Prethodnice („Narodna knjiga”).

Pesme Radmile Lazić zastupljene su u brojnim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu, a prevođene su na nemački, engleski, italijanski, poljski, mađarski, rumunski, norveški, japanski, španski, bugarski i makedonski jezik.