Nije ništa kriva Vesna Pešić. Krivi su oni koji uporno ćute dok zlo korača Srbijom. Oni, koji bi radije da sačekaju da se bes vladara malo stiša. Oni koji sve razumeju i opravdavaju, sve dok je njima koliko toliko potaman.
Da je Isus, ne dao gospod, kršten u Nišavi, izvesno da bi umesto Golgote za simbol stradalaštva danas imali streptokoku ili tešku upalu uva. Sveti Jovan bi se, ako ne zaradi gljivice, posekao na flaši malog niškog, koju obesna omladina s vremena na vreme baci na reku, čisto da je podseti da se vrati odakle je došla.
Evo, da mi je neko rekao pre samo par meseci da će republička vlast kopirati fazone i fore od ovih naših iz Niša, rekao bih mu da laže. Ali, u nedostatku novih (čitaj, bilo kakvih) ideja, odlučila Ana da iskopira Darkov štos sa radnom grupom za sprečavanje (čitaj, ignorisanje) zagađenja.
Na prvi pogled, posebno ideološki gledano, Milovanović i Nonić nemaju ništa slično, ali ponekad im se desi neka čudnovata, gotovo mistična promena. Baš kao što doktor Džekil postane gospodin Hajd kada popije specijlani napitak, tako od ova dva predstavnika vlasti i opozicije u Nišu, čim pročitaju „Južne vesti“, nastane jedno biće, u narodu poznato kao – Zvezdan Nonić.
Da li je novogodišnja žurka eksperata pri ministarstvu prosvete bila u onoj Jovanjici u cilju proslave ali i edukacije o duhu preduzetništva u našim školama, ili je to deo nekog dila sa jednim mudrim Grkom oko uvođenja STEM obrazovanja, kako bi se malo izmuzle pare od lakoverne EU u ime perspektivnih projekata iz oblasti „kako se igrati sa sistemom obrazovanja svoje države“.
Navodni vernici, koji navodno slede nešto što bi trebalo da su najviše životne vrednosti, religiju zasnovanu na ljubavi i toleranciji, a oličenu u liku svetaca koji su i sami stradali suštinski se boreći za istu stvar, tada su nosili ikone. Šta god da je trebalo da one predstavljaju – oružje, štit ili nešto treće, i dalje mi je često na pameti „Ikonama protiv ljudi!“.
Na početku 21. veka Rusi su konačno odlučili da „odseku“ takozvani prst cara Nikolaja, te da tako isprave trasu na železničkoj liniji koja vodi od Moskve do Petrograda, nekih 150 godina nakon što je napravljena. Reč je o čuvenoj urbanoj legendi koja je prenošena sa kolena na koleno i u zavisnosti od vremena menjala svoje glavne junake, od cara Nikolaja, sve do „tovariš“ Staljina.
Praznične dane, kad je stomak masu pun, a džepovi i duša praznjikavi i ove godine probao sam da provedem egoistično puneći baterije za izbornu 2020, koja će nas i de facto i de jure ubiti u pojam.
Možda su Vučić i ekipa oko njega prethodnih sedam godina, radeći ono što najbolje znaju, a to je bavljenje marketingom i propagandom, uspeli da lični i rejting SNS podignu na istorijski nivo, ali su isto tako, svesno ili ne, urušili poverenje u državu i njene institucije.
Krajnje nezavidna pozicija sindikata je kazna za nemoć da se zaustavi decenijska praksa marginalizacije radništva i siromašenja društva, uz rastuće nejednakosti, ali i očit proizveden manjak solidarnosti. Naći izlaz iz apatije i probuditi nadu, učiniti sebe i svoju poziciju prepoznatljivim, a onda doslednošću steći poverenje i akciono uvezati sve radno angažovane put je iz lavirinta.
Da se razumemo na početku, to što je ova jalova potera bila predmet podsmeha i neverice, najmanje krivice imaju sami pripadnici bezbednosnih snaga. Tu se zna ko komanduje, a ko mora da izvršava bez pogovora.
Za njih ovo jeste “zlatno doba”, a svi mi kojima serviraju mitove o boljem životu u celofanu od svakodnevnih afera, jednostavno smo zloupotrebljeni kako bi se njihove privilegije održale. I ništa više od toga.
Ova naizgled zabavna priča, predstavlja suštinu sada već sedmogodišnje vladavine Aleksandra Vučića, koja je zasnovana na samo jednom mehanizmu – metodologiji predupredjivanja nepostojećih problema.
Evo nama još jedne Nove godine. Osme po redu po novom naprednom kalendaru. Da li će nas približiti #BudućnostSrbije ili ne? Jedno je sigurno. I dalje nema obećane prosečne plate od 500 evra. Izgubila se negde između preplaćenih koridora, potplaćenih političara, lažljivih funkcionera i neplaćene radne snage. Ali to nije problem za našu vlast.
Da ništa ne bi bilo isto, a sve ostalo nepromenjeno, postarao se dvojac Vučić – Brnabić. Najveseliji tandem od Mije i Čkalje, nošen novogodišnjom euforijom, obećao je svom narodu sve: prosečnu platu od 900 evra, penziju od 440, puteve, mostove, stanove za mlade, reformu obrazovanja, osnaživanje javnih preduzeća, liberalizaciju, još mnogo toga.
Eve ,kol’ko ima k’ko stanumo kandidati i k’ko ni počeše otpiraju ovaj poglavlja, a ja ništo. K’ko tutmak, ič se nesam ujdurisaja za uleganje u tuj Jevropu. A tam, kroz dvajes- trijes godine, k’d viknu: „Braćo Srbi, ako ve još ima na ovaj svet, izvoljevajte u četvrtu jevropejsku ligu, što ću rabotim?“
Ovde je izgleda na delu dobro organizovano preuzimanje države od strane brže, jače bolje organizovanog političkog kriminala, sve zakamufliranog raznoraznim mušemama #zlatnodoba, koje glume reforme, unapređene institucije i uređenu državu. I sve to naravno uz trubače na auto-putu i opštenarodno veselje na ružičasto srećnom pravu da znamo sve.
Zbog nas je važno da postoji mogućnost slobodnog izražavanja političke volje. Zbog nas su bitni slobodni mediji, pravosuđe i nezavisne institucije. Zbog nas je bitno da možemo slobodno da biramo i da nas biraju. Samo to je demokratija kojoj po Ustavu težimo i to su preduslovi za život dostojan čoveka 21. veka.
Ajde i da razumemo naprednjake, svi znamo koliko im teško ide ta škola. Ali šta da kažemo za ostale političke pijavice na gradskoj hobotnici koji isisavaju novac iz džepova građana i građanki kroz virtualno virtuozni budžet već više od 15 godina?
Najčitanije postove pišu skotovi, a retke pametne truju polupismeni botovi. Budućnost nikad lakše da rešiš, tu je onaj što ti se s plakata smeši, a izlaz iz krize uspešno leči pola litre vode, crvena i sendvič!
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
