Stra’ me za vas što ostadoste ovde među ovej tri Morave, da orete ovuj namučenu zemlju nađubrenu s’s osiromašeni uranijum, da rabotite po ovej fabrike što vi gi vlas’, za dobre pare, pazari od Švabe, Turci, Korejanci i resto belosvetski prevaranti.
Vi prirodu razumete kroz profit MHE, kroz kubik drveta koji besomučno sečete preko „Srbija Šuma“, kroz biznis pravljenja puteva. Vaše mesto su kafane, kancelarije, i to sada je vaše mesto, a pravo mesto za vas bi bio zatvor, rudnik, društveno koristan rad..
Da li vam je sada jasno zašto mali Alek toliko voli razgraničenje? Ako nije, samo ukucajte u Google „Vučić, razgraničenje“ i izaći će vam, verovali ili ne, preko 300.000 naslova, gde mali Alek jednog dana kaže „mora razgraničenje na Kosovu“, pa onda drugi dan kaže „nema razgraničenja“ i tako sve u krug. Samo za naše lepe male „zlatne ribice“ u Srbiji.
Postoji neproverena priča o tome da je drug Tito, preko svojih najodanijih DB-ovaca, naručio studentsku pobunu davne 1968, poznatu kao „Antibirokratska revolucija“, da bi se oslobodio dela sebi sumnjivih boljševičkih kadrova koji su počeli previše da „puštaju krilca“.
Odbijanje Makedonije je jasan znak opoziciji u Srbiji da treba da ide u bojkot, jer pregovori o boljim izbornim uslovima, koje vode sa vlašću i u kojima posreduje EU, sigurno će se završiti uspešno. Šta god opozicija na kraju da odluči, kako god da se postavi i prema pregovorima i prema budućim izborima, oni će biti predstavljeni kao uspešni. U to sada ne smemo da sumnjamo. A znamo i za koga će biti uspešno – za vladajući SNS i Aleksandra Vučića. Zašto?
Nestaje i ona pametna Srbija. Nema šta da kaže u poplavi laži i prepisivača. Zamislite samo šta bi Tesla, Pupin ili Milanković poručili “najboljem” studentu ikada Pravnog fakulteta u Beogradu, i njegovim plagijatorskim naprednim hordama, koje su nam u zadnjih sedam godina zaposele univerzitete i uništile nauku?
Da nije to malo kafića, što su se uselili u starovaroške urbane celine, malo bi ko u Nišu zastao pred izuzetnim građevinama koje svedoče o vremenu urbanizacije Niša. Pa i o vremenima njegovog puštanja niz vodu.
Sada znamo da mi, građani Niša, pored načelnika, plaćamo još tri čoveka da to sprovedu u delo, ne diskriminišu medije i istinito i pravovremeno informišu građane. Međutim, umesto toga, mi imamo ćutologe o trošku svih nas. I sve ih je više.
Da li smo stvarno toliko primitivni i zaostali, da pristajemo da nas tretiraju kao Indijance. Ono, u fazonu, daj im vatrenu vodu i neku zanimaciju (čitaj sendviče i rijaliti) i biće mirni i poslušni?
Dakle, u proseku možda ćemo živeti bolje, a tek kada desegnemo plate od 500 evra! Šta da kažem: živeo prosek! Možda će nekom u tom proseku biti stvarno bolje – recimo, onima koji rade u javnim državnim preduzećima, ili žive na Vračaru, jer im ionako nije loše u odnosu na prosek. Ali će neko, a vidimo da to nije mali broj i naslućujemo koji su to delovi Srbije, i dalje biti debelo ispod tog proseka!
Sada se, kao što vidimo, neki kući vraćaju dosta ozbiljni, pa nadajmo se i zamišljeni. Pitaju se i prepituju. Vraćaju replike, prisećaju se teksta. Izvlače poruke. I one vidljive i one skrivene. Nešto im je simpatično, a nešto ih “žulja”. Možda gledaju i u telefon. Možda bi i da zovu nekog, da malo cenzurišu.
A nema više ni Pacolijeve jahte, da mu pomogne da opet preveze Srbe žedne preko vode. Potopio je ovaj izborni cunami. Posle Severne Makedonije, i na Kosovu i Metohiji su izgleda počeli da duvaju neki drugi vetrovi.
Na kraju, „akademski“ je primetiti i to da se odsustvo ljudi na koje se ovaj naučni skup od samih svojih početaka oslanjao čini kao teško nadoknadiv gubitak za dalji razvoj lokalnog naučnog rada u polju umetnosti. Mada, isto tako se čini da to što je akademska zajednica konačno, faktivno i simbolično pokazala da je za većinu akademaca „simbolizam“ ipak daleko više od „stilske orijentacije“, budi nadu u možda svetliju budućnost Univerziteta?
Da li će nam za konačno rešavanje ovog veoma ozbiljnog problema biti potreban neki novi ’’sposobni’’ ministar sa neke ružičaste televizije ili više svesti i odgovornosti svih nas o tome čija su ta deca ulice? Za početak će biti dovoljno valjda toliko, da razumemo da su ta deca ulice negde i ’’naša deca’’, makar malo više nego što su to i ulice po kojima im dopuštamo da odrastaju.
Nije da se hvalim, ali mislim da je Srbija ipak pionir u ovom komedijaško političkom rijalitiju, jer je sada već davne 2012. postavila temelje nove političke realnosti, kad su dva politička stiropor-up komedijaša uspela da ubede građane da je napredni radikalizam budućnost demokratije u Srbiji.
Hteli bi i mit i moderno i dijalog i mržnju i Rusiju i Evropu i disciplinu i šlamperaj i kritiku i samovolju i razvoj i stagnaciju – sve bismo to najradije nekako zajedno smešali da sve postane bolje, a da se ništa ne menja. Inat sebi na štetu. Zato radije bežimo iz Srbije u taj isti evropski način života jer ga nemamo kod kuće i jer nećemo dijalog o tome a KAKO da ga imamo.
Činjenica je da do “boljeg života” mora još puno da se radi, ali nije nikakvo čudo to što je jedna političarka iskoristila baš tu sintagmu ili bolje reći političku mantru.
Dok nam se sa jedne strane servira priča kako nam nikada nije bilo bolje, kako imamo istorijski najviše plate, kako smo najbolji u regionu, sa druge strane Nišlije jedino što vide je sirotinjsko asfaltiranje delova ulica (sve po 100-200 metara). Za sve ostale ozbiljnije projekte “nema sredstava”. Sad, kako to da nam nikad nije bilo bolje, a da istovremeno nema para, ostaje misterija.
Šta raditi kad vas umesto jutarnje kafice probudi zvuk gradilišta u vašem dvorištu?
Da mladost uvek ume da nađe svoj put, ne želim da sporim. Problem je što taj put ne vodi nikuda. Jer su ga loše iskrčile prethodne generacije. Zidaju se neboderi na krhkim temeljima. A kad se neboder surva u bezdan, setimo se da bi decu možda trebalo prevaspitati. Tad je na žalost, porpilično kasno.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
