Sada znamo da mi, građani Niša, pored načelnika, plaćamo još tri čoveka da to sprovedu u delo, ne diskriminišu medije i istinito i pravovremeno informišu građane. Međutim, umesto toga, mi imamo ćutologe o trošku svih nas. I sve ih je više.
Da li smo stvarno toliko primitivni i zaostali, da pristajemo da nas tretiraju kao Indijance. Ono, u fazonu, daj im vatrenu vodu i neku zanimaciju (čitaj sendviče i rijaliti) i biće mirni i poslušni?
Dakle, u proseku možda ćemo živeti bolje, a tek kada desegnemo plate od 500 evra! Šta da kažem: živeo prosek! Možda će nekom u tom proseku biti stvarno bolje – recimo, onima koji rade u javnim državnim preduzećima, ili žive na Vračaru, jer im ionako nije loše u odnosu na prosek. Ali će neko, a vidimo da to nije mali broj i naslućujemo koji su to delovi Srbije, i dalje biti debelo ispod tog proseka!
Sada se, kao što vidimo, neki kući vraćaju dosta ozbiljni, pa nadajmo se i zamišljeni. Pitaju se i prepituju. Vraćaju replike, prisećaju se teksta. Izvlače poruke. I one vidljive i one skrivene. Nešto im je simpatično, a nešto ih “žulja”. Možda gledaju i u telefon. Možda bi i da zovu nekog, da malo cenzurišu.
A nema više ni Pacolijeve jahte, da mu pomogne da opet preveze Srbe žedne preko vode. Potopio je ovaj izborni cunami. Posle Severne Makedonije, i na Kosovu i Metohiji su izgleda počeli da duvaju neki drugi vetrovi.
Na kraju, „akademski“ je primetiti i to da se odsustvo ljudi na koje se ovaj naučni skup od samih svojih početaka oslanjao čini kao teško nadoknadiv gubitak za dalji razvoj lokalnog naučnog rada u polju umetnosti. Mada, isto tako se čini da to što je akademska zajednica konačno, faktivno i simbolično pokazala da je za većinu akademaca „simbolizam“ ipak daleko više od „stilske orijentacije“, budi nadu u možda svetliju budućnost Univerziteta?
Da li će nam za konačno rešavanje ovog veoma ozbiljnog problema biti potreban neki novi ’’sposobni’’ ministar sa neke ružičaste televizije ili više svesti i odgovornosti svih nas o tome čija su ta deca ulice? Za početak će biti dovoljno valjda toliko, da razumemo da su ta deca ulice negde i ’’naša deca’’, makar malo više nego što su to i ulice po kojima im dopuštamo da odrastaju.
Nije da se hvalim, ali mislim da je Srbija ipak pionir u ovom komedijaško političkom rijalitiju, jer je sada već davne 2012. postavila temelje nove političke realnosti, kad su dva politička stiropor-up komedijaša uspela da ubede građane da je napredni radikalizam budućnost demokratije u Srbiji.
Hteli bi i mit i moderno i dijalog i mržnju i Rusiju i Evropu i disciplinu i šlamperaj i kritiku i samovolju i razvoj i stagnaciju – sve bismo to najradije nekako zajedno smešali da sve postane bolje, a da se ništa ne menja. Inat sebi na štetu. Zato radije bežimo iz Srbije u taj isti evropski način života jer ga nemamo kod kuće i jer nećemo dijalog o tome a KAKO da ga imamo.
Činjenica je da do “boljeg života” mora još puno da se radi, ali nije nikakvo čudo to što je jedna političarka iskoristila baš tu sintagmu ili bolje reći političku mantru.
Dok nam se sa jedne strane servira priča kako nam nikada nije bilo bolje, kako imamo istorijski najviše plate, kako smo najbolji u regionu, sa druge strane Nišlije jedino što vide je sirotinjsko asfaltiranje delova ulica (sve po 100-200 metara). Za sve ostale ozbiljnije projekte “nema sredstava”. Sad, kako to da nam nikad nije bilo bolje, a da istovremeno nema para, ostaje misterija.
Šta raditi kad vas umesto jutarnje kafice probudi zvuk gradilišta u vašem dvorištu?
Da mladost uvek ume da nađe svoj put, ne želim da sporim. Problem je što taj put ne vodi nikuda. Jer su ga loše iskrčile prethodne generacije. Zidaju se neboderi na krhkim temeljima. A kad se neboder surva u bezdan, setimo se da bi decu možda trebalo prevaspitati. Tad je na žalost, porpilično kasno.
Kada bi, kao u onom vicu, svima nama sad stigao kelner s čuvenim pitanjem „šta smo imali?“, pa da naplati, šta bi bio naš odgovor?
Nije valjda da plata i službeni auto mogu da nadomeste svaki kamen koji se stvori u stomaku kada ti tamo neki vođa SNS autobusa naređuje gde da sedneš i šta da radiš? Kad ti udeli sendvič i flašicu vode. Nije valjda to dovoljno da “staviš glavu u torbu” i namestiš tender? Jer i to je posao partijskog vojnika.
Da se razumemo. Volim ja svoj narod. Vole ga i ovi što su otišli, bar iz ovih razloga o kojima pričam. Ali živeti stalno između čekića, u liku naših vlasti (i drugih formalnih autoriteta) koje te s vremena na vreme lupe po glavi i podsete da ne smeš da odskačeš – bar ne previše, i nakovnja, u vidu našeg nacionalnog mentaliteta, nije baš ugodna pozicija! Klatno stalno naginje ili na jednu ili na drugu stranu, zavisno od toga ko ga jače povuče!
Možda da pitate svoju decu. U kakvom stanju im je škola? Da li piju vodu sa česme ili traže pare za flaširanu? Ili bolje proverite sami sledeći put kad imate neku godišnjicu mature. Iskoristite izgovor i slabiju bešiku da vidite da li se išta promenilo u školskim toaletima od dana kad ste vi bili u đačkoj klupi.
Živimo u instant vremenu bez manira. U izvrnutom sistemu. Informacije se smenjuju prebrzo. Zaboravljamo sve – obaveze, događaje, datume. Zaboravljamo da jedemo. Ipak, nešto vremenom od puke informacije i trenutka preraste u istoriju i legendu i dobije svoju vrednost. To se pamti i to se čuva, jer je to “nešto” bilo veliko, uspešno i skoro neponovljivo. To jesu rezultati naše košarkaške reprezentacije, često sa Saletom na čelu i u različitim ulogama.
Definicija osigurača je: „Namerno oslabljeno mesto u električnoj instalaciji“. On je i osmišljen tako da u slučaju da naiđe jača struja, on „izgori“, ali time sačuva ostatak električnog sistema. A mi smo samo na korak od toga da Tužilaštvo postane „osigurač vlasti“.
Nekada je britanska mornarica na vrhuncu svoje moći regrutovala samo mornare neplivače. Jer neplivači nisu imali drugi izbor nego da brane brod do zadnje kapi krvi. E baš zato danas mora dr Nešica da obezbedi novi mandat za #BudućnostSrbije, kao predsednik odbora za kontrolu izbora.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac