Kada je Grigorije Aleksandrovič Potemkin krajem XVIII veka osvojio inače puste oblasti oko Krima, naredio je da se u stepama naprave lažne kulise sela, doveo lažne seljane i stada da bi carica Katarina Druga, koja je tuda trebalo da prođe, pomislila kako pod vođstvom Potemkina taj deo zaostale Rusije neverovatno napreduje.
I najbolji dramaturzi bi pozavideli na sedmodnevnoj višečinki koju će, gle čuda, južnjaci imati prilike premijerno da gledaju. I da učestvuju. Nažalost. Ili možda ne. Kako ko voli.
Dok polako pada jesenje lišće na kišom raskvašeno dvorište moje škole (bljak), a moji nesrećni đaci pokušavaju da nešto prepišu na mrskom im testu, na ivici da padnem u tešku tugu shvatih koji je dan i da za par dana u naš velegrad dolaze ONI. I srce mi zaigra od radosti. Ipak ima nade!
A naš čovek? Onaj koji je dobro prognozirao pobednika na kladionici biće zadovoljan, a svi oni koji su očekivali promenu odnosa američke spoljne politike prema nama, pre svega, u pogledu Kosova i Metohije, ili drugih nama važnih stvari, biće manje ili više razočarani. Nema tu nekih velikih promena! Ups, možda sam i ja sklon negativnosti!
U slučaju da zbog svojih brojnih obaveza, prevelikog broja ljudi koji žele isto što i ja, da olakšaju dušu, stisnu herojsku desnicu, pogledaju to skoro natčovečansko lice vođe iz bliza, ne uspem da lično vidim premijera, neka bar ostanu ovi redovi na ovom drskom portalu – pa ako me se sete za Dan bezbednosti – sete.
Da li bi se muškarci u Srbiji uvredili ako bi im neki ministar (recimo, Vulin) rekao da se angažuju na pravljenju dece, jer su prethodnih godina zatajili i uzrokovali pad nataliteta? Mislim da svi znamo odgovor. A žene, uvrediše se i to borkinje za ljudska prava.
Pored domaćih tu je pomodarska pomama i za suvišnim jezičkim tuđicama kao što je, primerice, izraz nemačkog porekla „dali ste mi šlagvort“ u značenju „dali ste mi dobar povod“, „napravili ste mi dobar uvod“ i tome slično.
Iako je državno suđenje civilizovan i nekada opravdan put za zadovoljenje svojih prava i potreba, trebalo bi da budemo svesni da postoje i drugi, efikasniji, putevi.
Umesto da smanji porez na rad, ukine nepotrebne propise, pojednostavi procedure, otpusti partijski višak u administraciji koji guta novac svih građana, naša Vlada pokreće novu inicijativu, plaćenu našim novcem, kako bi nas “podstakla” da u postojećem sistemu derikoža, korupcije i mita pokrećemo posao!
Izgleda da ministri polako počinju da rade na ispunjenju obećanja premijera Aleksandra Vučića datim za govornicom u Vladi Srbije, da će SNS u Palanci ostvariti apsolutnu pobedu.
Lokalni govori postaju sve prihvaćeniji – privatno, jer su zanimljivi, zabavni i prirodni, a javno, zato što su nam poznati, na tom smo polju sigurni ili zato što ne znamo drugačije.
Ukoliko ne želimo da ulice i raskršća Niša postanu poput onih u Bogoti, gde vozači uvek drže stakla zatvorenim jer u suprotnom rizikuju da zbog dečijih bandi ostanu bez sata na ruci koju bi normalno izbacili kroz prozor, moramo preuzeti odgovornost i postati ozbiljno i suštinski odgovorno društvo.
Nekažnjivost vlasti nisu smišljali građani, nego političari, ali je ona svakako rezultat gluposti građana. I na kraju, zašto bi vlast uopšte menjala takav sistem? Mnogo im je lakše da nastave kako su započeli, sastave još jedan spisak i samo krenu po njemu…
Ne želim da verujem da je ovo bilo kakva demonstracija sile. Više mi liči na dobro usviranu uspavanku za oštećene generacije. Neko se plaši da bismo bez ovog zvuka mogli da postanemo normalni. A s kim će onda oni da se igraju?
I da, naravno da su ove radikalne izjave Vučića i Bulatovića, ovi radikalni potezi, radikalna prozivanja i radikalan pristup problemima i onima koji drugačije misle – strašni. Samo pokazuju koliko im je tesno u demokratskom odelu, koliko im ono nije po meri.
Dakle, ni osam, ni najavljenih šesnaest medalja ne mogu da kompenzuju gubitak vrednosti do koga će doći ako se sistematsko ulaganje u sport oslanja samo i jedino na novčana ulaganja da bi se postigao „uspeh“.
Dok razmišljam o tome kako diktatura u Srbiji sve više jača, stajem u kolonu u koju me razvrstavaju i stavljaju žuti povez oko ruke na kome piše – ološ. Ipak. treba da se zna ko smo mi, a ko oni.
“Nišvil“ nije Gospojinski sabor sa tezgama i ringišpilom, pa i ne moramo baš svi da jurimo po “čibuče“ i sliku s ponijem i sutra govorimo kako sve propada. Jer “palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća…“
Ovija iz Jevropu ni naredili da od pločke napraimo „stazu za slabovidni čoveci“. Ubavo, takoj i treba ako iskamo Jevropa da bidnemo. Al’oćeš, ovija naši učovnjaci napraili „stazu za slaboumni čoveci“, i s’lte lud čovek mož’ da odi po njuma jer vodi pravo u jendek od kanalizaciju.
Liči li možda Niš na Hefesta, da li je zaista tako ružan i grbav, da ga beogradska Hera, oličena u vrhu SNS vlasti tako nemilosrdno baca sa Vračara, umišljenog prestoničkog Olimpa, pa mu se posle još i smeje što je hrom?
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac