… reči su ne nekog velikog pisca, već običnog mladog čoveka koji je shvatio suštinu. I takvih mladih ljudi je mnogo oko nas. Srećemo ih, ili ne; upoznajemo ih, ili ne; prepoznajemo ih ili ne… I sve to nije toliko važno, koliko je važno to da oni upoznaju i prepoznaju sebe!
Sve ono što su na malim ekranima i velikim binama u predizbornoj kampanji prošle godine obećavali čelnici Niša, ali i njihovi lideri iz Beograda, pogaženo je u jednom danu odlukama Gradskog veća i Odbora za imenovanja.
Sinoć je, posle dužeg vremena, stiglo par poruka sa sličnim pitanjem “zašto je Mesec čudan?”. Odgovor na ovo pitanje je jedostavan – pojava koja se videla je optička pojava koja nastaje u atmosferi.
Tradicionalno prezauzeti sobom, bitni jedino sebi, nastavljamo da srljamo u nove podele, rešeni da ne dopustimo ranama da ikada zacele. Moramo priznati da je lakše kopati po starim ranama nego se suočiti sa novim koje su pokrile skoro celo telo.
Ako u privatnoj firmi za sve što radite direktno odgovarate onome ko vas plaća, kome bi trebalo da odgovaraju političari? Građanima naravno.
Zelenilo, prostrani vinogradi, ukus belog vina, grad na litici gde je sve namešteno kao savršen dekor, scena, vojvodstvo, sve to urezalo se kao jasna asocijacija na Luksemburg.
Svako sobom svemu meru kroji. Da se žirafa pita, šalteri bi imali one otvore na samom vrhu one staklene pregrade. Ovako, neki oniži ljudi su rešili taj problem.
Sudeći po novinskim napisima, direktor niškog Kliničkog centra radi jednu od stvari koje na suzbijanju korupcije i treba da čine rukovodioci javnih institucija – poziva korisnike usluga da prijave nezakonit rad zaposlenih.
Došlo je ono vreme kada te je sramota što druge nije sramota. Da drugi ne bi videli da se stidiš, možda baš zbog njih, stidiš se nekako sam sa sobom, u samoći. Da niko ne vidi i ne sazna.
A, sve je počelo kada se u ulozi Gospođe ministarke pojavio savetnik za kulturu, koji je imao zadatak da rođaku nađe neko lepo mesto u provinciji, da se tamo dete nauči, pa da se tek onda vidi šta dalje.
Dok je pažnja domaće javnosti danas bila prvenstveno usmerena na mnogobrojna sportska, kao i na standardna dnevno-politička dešavanja, skoro potpuno neprimetno prošla je vest o prvom veštačkom ovjektu koji je stigao do međuzvezdanog prostora, ili kako se to popularnije kaže – koji je napustio Sunčev sistem.
Svima koji svake godine obavezno provedu više sati u redu za registraciju vozila, poznato je da PU (Pu pu pu-daleko bilo) Niš za ove namene ima samo 2 (slovima dva) šaltera (sa sve pauzama).
Nije važno ko sam, važno je da znam za bolje. Za mnogo bolje – reče ovaj tihi čovek sa brkovima koji je stalno nešto zapisivao. Pošao je nekoliko koraka ka ulazu u Pozorište i pretvorio se u bistu. Opet sam onako zbunjen pritrčao, a na njoj je pisalo STEVAN SREMAC.
Ruku na srce, Tole možda i nije osvetoljubiv. Možda su sudijske greške-slučajne, ali o tome ne bi trebalo da se ćuti.. Za svaki slučaj… Bolje da Meraklije ponovo gromoglasno skandiraju „Kec u Nišu!“, nego da neko mrmlja sebi u …pištaljku.
Da vam ispričam jednu priču, a mogao bih, komotno, i basnom da je nazovem: Dakle, u jeku ekonomske propasti Srbije, kada je već 90% privrede potpuno uništeno, konačno „zaigrala mečka“ i pred vratima zaštićenih javnih ustanova i preduzeća, koja su decenijama sisala majku državu, besomučno udomljavajući familije novopridošlih vladajućih struktura.
Rebalans republičkog budžeta je bio takav da je giljotina pala na Aktivnu politiku zapošljavanja, pa je tako ova stavka sa planirane 3,4 milijarde dinara umanjena na 1,18 milijardi.
Otkako se u medijima počela provlačiti vest da bi mladi Nišlija mogao postati ministar finansija, na sve strane su se javili raznorazni kritičari i hejteri koji su osuli drvlje i kamenje po ovakvom predlogu.
Iz moje Tvrdjave, sa samog ulaza je urlalo, u transu zavijalo, nešto primitivno, odvratno i sasvim nalik onom davnašnjem bezumnom.
Kolektivno sećanje jednog grada je onaj integrišući faktor koji određuje njegov identitet, a podrazumeva povezanost građana sa njegovom materijalnom i nematerijalnom prošlošću.
Finansijsko balansiranje u zemlji sa nametima neodrživih i glomaznih institucija zaista podseća na cirkusku veštinu.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
