Jovica Vasić

Gost: Jovica Vasić, novinar

Razgovor vodio: Aleksandar Stankov

---

JV: Štrajkovao je glađu 17 dana. 10 ispred Policijske uprave u Nišu, 7 dana kući. Skrenu je pažnju na probleme u Narodnim novinama ali i na težak položaj novinara u Srbiji. Nakon razgovora sa predstavnicima novinarskih udruženja i nakon što mu je policija garantovala bezbednost prekinuo je štrajk. Gost emisije 15 minuta je Jovica Vasić, niški novinar i publicista. Gospodine Vasiću dobro došli u studio Južnih vesti.

Dobar dan.

JV: Kako ste, prvo da pitam, posle višednevnog štrajka glađu?

To gladovanje i stajanje po 15 sati na ulici je ostavilo posledice. One se ogledaju u bolovima u kičmi i u trnjenju stopala, niskom pritisku, u malokrvnosti i tako dalje. Trebać jedna period da se sve to vrati u prvobitno stanje.

JV: Šta kažu lekari? Da li će sve to vremenom da se vrati u normalu?

Nisam se obraćao lekarima ali osećam da to ide nabolje i fala bogu posledice nisu tako strašne kao štop su mogle da budu. Ali ipak su evidentne.

JV: Šta se promenilo nakon prekida tog štrajka i nakon vašig apela, razgovora sa novinarskim udruženjima, sa policijom? Da li se nešto promenilo po pitanju, u tom profesionalnom smislu?

Moj status je trenutno nedefinisan i meni nepoznat. Ja praktično od 10. ne radim, bio sam na ulici, to svi znaju. I po nekom automatizmu ako ne odem na posao nekoliko dana sledi mi otkaz. Međutim još nisam dobio poziv da mi se otkaz uruči. Verovatno i sami vlasnici Narodnih novina kalkulišu nešto, još ćemo da vidimo o čemu se radi.

JV: Sa njima se niste čuli posle prekida štrajka?

Ne.

JV: Niste bili na posao?

Ne.

JV: Kako živite vi i vaša porodica?

Vrlo teško. To je jedan od razloga što sam se odlučio na ovaj korak. Prosto, i moje kolege i ja zaista godinama radimo i živimo u jedom ponižavajućem stanju. Nepodnošljivom, ekonomski. Po nekoj logici trebalo bi što duži radni staž imate da bolje živite. Ovde je obrnuto, ne samo kada je u pitanju moja bivša kuća Narodne novine, nego i uopšte, kada je u pitanju novinarstvo. Što imate više radnog staža vi sve teže živite, ulazite u neka dugovanja, nema izgleda da se plata ikada popravi. Jer takav je karakter ljudi koji su vlasnici tih medijskih kuća, njihov mentalni sklop je takav. Oni smatraju da je to dovoljno, ja mogu da kažem u svoje ime da je odavno došao trenutak kada je kap prelila čašu. Nisam sedeo skrštenih ruku, nisam se mirio sa tim, mi smo kao sindikalni aktivisti, od samog dolaska Radomirovića za vlasnika Narodnih novina ušli u jendu borbu za svoja prava. Po pritiskom je sindikat rasturen. Ja sam onda nekim drugim sredstvima pokušavao sam da se borim, tiho, neprimetno, ni to nije dalo rezultate. Na žalost institucije su inertne ili iz nekih centara moći imaju podršku i signal da se tamo ne dira. I jednostavno kada se nađete u situaciji da ćete i jednog dana i ako radite doći do toga da bukvalno nemate za hleb. Sa druge strane nemate ni od koga zaštitu, morate da odlučite na jedan ovako radikalan potez. To je na neki način i izraz bunta i nezadovoljstva i vapaj upućen nadležnim institucijama, koje god da su. Ima tu posla za više njih. Sve ovo nije bilo uzalud i to mi je drago. Takava su i moja očekivanja bila, da će novinarska udruženja da se uključe, da će sindikati. Ja kada sam ušao u štrajk ni od koga nisam tražio ništa ali sam očekivao, po prirodi stvari da će se to desiti i tako se i desilo.

JV: Vrlo je važno da kažemo da ste vi zapravo otpočeli štrajk bez nekog, da kažemo, ličnog cilja. Vi ste, kad god smo raz6govarali sa vama i kolege iz drugih redakcija su dolazili ispred policijske uprave, gde ste štrajkovali, uvek ste govorili o opštim problemima svih novinara u Srbiji. Čak ste vi i primali redovno platu u Narodnim novinama, minimalac, kao i većina novinara danas, ali je bilo redovno i bili ste prijavljeni. Ipak ste izašli, što je zaista nesvakidašnji potez.

Svestan sam toga da je to nesvakidašnji potez ali to je očajnički potez. U situaciji kada više ne znate šta ćete, kada neznate kome ćete više da se obraćate, kada ne možete sa vlasnicima da razgovarate. Oni jendostanvo kažu, tolika je plata kolika je, nema para i gotovo. Sa druge strane, ja vidim, kao i moje kolege, da se samo od Grada Niša ogromne pare dobijaju za projekte, što je pokazao i izveštaj LAF-a, da se one nenamenski troše. One se slivaju u neke druge kanale. Ni jedan zaposleni novinar, niti bilo koji randik u Narodnim ili Belami televiziji, obzirom da su isti vlasnici, od toga nema ni jedan dinar. Stvari su zaista veoma ozbiljne i zaista je potrebna jedna detaljna istraga poslovanja tih medijskih kuča u vlasništvu porodice Radomirović.

JV: Govorili ste malopre o teškom položaju novinara. Zašto smo mi svi novinari tu gde jesmo? Zašto je naš položaj takav danas u Srbiji?

Na žalost. I sami novinari su krivi za to u kakvim uslovima rade i kako žive. Jedini način da se novinari izbore za svoja prava, za svoj pristojan status jeste zajednička borba. Mi imamo svoj interes, da imamo veće plate, da sve ono što zaslužujemo da nam bude plaćeno, sa druge strane vlasnici imaju svoj interes, to su suprostavljeni interesi. Sticajem okolnosti pre 10 godina, pod pritiskom su većina novinara, mojih kolega se isčlanila iz sindikata. I to ispisnice nisu predavali predsedniku sindikalne podružnice nego vlasnicima te medijske kuće. Jedno apsolutno nenormalno stanje. Ja jesam isticao, sve vreme, da ja nisam izašao zbog toga što ne primam redovno platu ili što neće da mi se poveća plata. Nego da ukažem na to da sa jedne strane institucije moraju da rade svoj posao, a sa druge strane da pokušam da razvijem svest kod kolega da mi samo zajedno možemo da se borimo za ono što su naši interesi.

JV: Ima li tog zajedništva?

To sam upravo hteo da kažem. Kolege su dolazile, obilazile me, pričali smo. Međutim nisam video spremnost da se organizujemo i da nastupimo kao neka sila pred poslodavcem.

JV: Čega se boje?

To je mislim i u prirodi svakog čoveka da se boji ili da se ne boji. Ne možemo mi da tražimo hrabrost od nekog ko je po prirodi plašljiv. Sa druge strane je i da kažem i deo našeg mentaliteta. Mi smo prilično skloni da prihvatimo sve što se od nas traži. Da zanemarujemo svoje interese i da čekamo da neko drugi umesto nas to uradi. To ne može da se desi. Ne može samo od sebe da se desi nego samo udruženi jednom akcijom. Ne više ni priče, jer priča je previše ovom narodu, govorim generalno i u drugim oblastima i sektorima nije sjajno stanje. Nema boljeg statusa bilo kog zaposlenog ukoliko se sam ili ukoliko se zajedno ne borimo za svoja prava. Ja tu svest ne mogu da razvijem kod ljudi koji su spremni, to je pitanje mentaliteta, koji su spremni da prihvataju sve bez pogovora, pa kako ih bude i dokle mogu da izdrže. To ne mogu da razumem ali tako, kako je.

JV: Ima li u celoj toj priči oko podrške, zajedništva, oko zajedničkog dizanja glasa protiv ovakvog stanja u kojem se novinari nalaze i tog straha od gubitka posla. Od gubitka plate, neka je minimalac ali neko kaže minimalac ali mi je siguran minimalac. Imam nešto, ako ostanem na ulici nemam ništa. Ili strah od tih novih vlasnika medija, koji kupuju televizije ili ostale medije širom Srbije. Da li sve to utiče na to da mi kao novinari ćutimo?

Svakako da straha ima i on je evidentan. Međutim, ja nisam čovek koji stvari posmatra samo danas. Ja gledam i dugoročno. Ako ja, ne samo danas, nego mnogo godina unazad ne mogu sebi da obezbedim egzistenciju od tog posla kojim se bavim, 22 godine staža u novinarstvu, ukupno 30 godine randog staža. Ponekad dođem u situaciju da poslednjeg dana pred platu ne mogu da platim autobusku kartu od kuće do posla, onda šta će se desiti za godinu ili dve, tri, pet. A onda šta će se desiti kada jednog dana dođe vreme da idem u penziju. Ako ne mogu sa 22.000 da živim već više godina, kako ću da živim od neke penzije koja će mi se obračunavati po toj osnovici. Doćiću u jednu, zaista stanje iz kog nema izlaza, nema rešenja. To su već godine kada čovek ne može da radi. Šta onda. Posle 40 godina rada postajem socijalni slučaj. Mislim da u normalnom svetu kada počenete da radite, počnete od 0, pa posle 40 godina imate neki kapital. Kod nas je obrnuto, ja sam posle 3 godine radnog staža počeo da pravim kuću, sa 30 ta se kuća urušila, od plate ne mogu da živim. Šta će biti sutra, to je pitanje i to je ono što me je navelo da izađem i da javno iskažem protest.

JV: A to vas je navelo da pre toga samoinicijativno i samostalno prijavljujete neke nepravilnosti koje ste zaticali kod vas u firmi inspekcijama. Reakcija nije bilo, kako ste rekli. Ono što je portal Cenzolovka dobio od Inspekcije rada, to su zvanični podaci, koje su oni dobili, da je konkretno u Narodnim novinama i u Belami televiziji, Niškoj televiziji, gde su vlasnici porodica Radomirović, bilo je 8 kontrola ta 3 medija, od 2015. do današnjeg dana. Bilo je 8 kontrola, mešutim, ono što su oni odgovorili, kažu da oni koji su zatečeni da rade na crno, su nakon ispekcijskog nadzora prijavljeni, tu se priča završava. Inspekcija je radila neki svoj posao, kako, tako to nije na nama da ocenjujemo. Da li možda treba menjati zakone i da kazne prema onima koji krše zakone budu strože i rigoroznije?

Naravno. Vi možete da zateknete jednog ili dvojicu randika na crno. Vlasnik će platiti kaznu i prijaviće ih. Ali šta ako on radi 20 godina i ima 20 godina neprijavljene radnike. On je zapravo ono što je prisvojio od toga što nije plaćao porez na zarade i slično praktično stekao određeno bogatstvo. Dajte da vidimo ako je tako rađeno godinama unazad nemojmo samo u tom trenutku, kada se to desilo nego da vidimo unazad da ga kaznimo. Što se tiče novina to je vrlo lako. Vi imate obavezu, vlasnik, da čuva sve brojeve Narodnih novina, one se  čuvaju i u Narodnoj biblioteci, čuvaju se i u Istorijskom arhivu. To je 10 godina, neka godišnje izađe po 300 brojeva Narodnih novina, to je 3000 brojeva. To je 3000 dokaza. Na svakoj strani postoje inicijali ljudi koji su pisali tekstove. Pođimo od inicijala, ko stoji iza njih, koje ime. Da li je tom čoveku uplaćivan radni staž, da li mu je plata uplaćivana preko računa. To nisu imena koja se jave jednom ili dvaput u novinama i nema ih više. To su imena koja se javljaju mesecima ili godima, eto dokaza. Eto odakle, sa edne strane imate enormno bogatstvo vlasnika tih medijskih kuča a sa druge strane imate naš položaj ovakav kakav je.

JV: Eto predloga za nadležne da se pozabave time. Pričali ste o udruživanju, o zajedništvu, mi imamo novinarska udruženja, oni su u ovom slučaju reagovali. Imamo i u Nišu Društvo novinara Niša, kako ste vi zadovoljni radom tih udruženja? Da li tu ima prostora za neko poboljšanje?

Svakako da ima i ovaj slučaj je pokazao da itekako svi mogu da rade zajedno i da prevaziđu neke razlike koje su ih možda u nekom prethodnom periodu udaljile. Postoji taj minimum tih zajedničkih interesa oko kojih svi mogu da se bore i svi da stanu u isti front. Ja sam izašao, ja nisam ni od koga tražio ništa ali sam zaista iskreno očekivao da ako niko drugi ne pokaže interesovanje za to što se dešava, da će reagovati novinarska udruženja, da će reagovati novinarski sindikat i to se i desilo i to je dobro. Oni sami kada su razgovarali samnom, tog dana kada sam prekinuo štrajk, rekli, ja se time ne hvalim, samo kažem to je činjenica, to su njihove izjave, da sam uspeo da ih ujedinim. To niko nije do sada uspeo do sada ja jesam.

JV: To sam hteo da kažem, to je neko moje lično mišljenje. Nekoliko godina sam u ovom poslu nije baš česti slučaj da se UNS i NUNS udruže oko nekog cilja.

To je vidan pomak. Mi možemo da se razilazimo po nekim pitanjima ali imamo neke zajeničke interese, dajte oko njih da se ujedinimo i borimo. Stvari idu u pravcu da protiv porodice Radomirović, više se ja ne bavim time, oni su preuzeli na sebe, pripremaju se krivične prijave, koliko sam čuo krivična prijava se sprema i protiv Grada Niša. Zašto, jer nije stao u odbranu gruštvenog interesa. Jer budžetske pare su društvene pare, pare svih građana. Ako vam neko ukazuje da se te pare nenamenski troše, da se prikazuju kao službena putovanja, koliko se sećam, za prošlu godinu je bilo 1.700.000, nemojte da me držite za reč. To su ogromne pare, projekat se realizuje u Nišu a neko ide na službena putovanja. Video sam jedan nalog za isplatu na ime koje mi je potpuno nepoznato na 370.000 otprilike. Očugledno da pare nisu trošene kako treba, nisu trošene namenski. Očigledno da niko od onih novinara koji su angažovani na tim projektima nije dobio ni dinar. Dajte da vidimo gde idu pare tih ljudi koji sve to plaćaju. Na neki način i ja kroz porez na zaradu opet dajem pare u taj isti budžet, koji posle ta sredstva odlaze na neku drugu stranu, ne u realizajiju projekta.

JV: Pošto samo pri kraju emisije, kakvi su vaši dalji planovi? Da li se vraćate u Narodne novine? Da li postoji šansa da se tamo vratite? Šta planirate dalje?

Ne postoji šansa. Ja ponavljam, smatram da nisam otišao 3 dana na posao, samim tim automatski dobijam otkaz. Ne znam zašto me ne zovu da mi uruče otkaz, to nie sada ni toliko bitno, to ću videti sa svojim advokatom. Dalje u kontaktu sam sa novinarskim udruženjima i sa sindikatom, zajedno pokušavamo da nađemo neko rešenje. Ja i da sam pristao da se vratim u Narodne novine, tome ništa ne bih rešio, time bih samo rešenje problema odložio na neki izvesno vreme. Ne znam da li se sećate ali pre 10 godina kada smo mi, nas četvoro kao sindikalni aktivisti i oni koji se nisu usčlanili iz sindikata, došli smo u situaciju da neki od nas četvoro tuže Narodne novine, pa su onda vraćeni na posao. Pa im je onda zabranjivan ulazak u Narodne novine, takve situacije nisam hteo sebi da dozvolim. Ako ne dobijem danas otkaz, dobiću ga sutra, jednostavno nisam hteo da tako rešim stvari. Ja sam rešio da ovde stavim tačku na moj rad u Narodnim novinama a dalje šta će biti u budućnosti, prilike su malobrojne ali imam vremena i ako ne pronađem posao u nekom drugom mediju, uz pomoć kolega iz novinarskih udruženja, radiću nešto drugo. Ja sam i prvih10 godina radnog staža nisam radio kao novinar, nego kao metaloglodač. Pa sam uz rad studirao i onda kada sam završio fakultet čekao sam da se ukaže prilika da radim to što sam radio zadnje 22 godine. Nije mi ništa strano. Dešavalo se da godišnji odmor koristim da radim na građevini, da bih popravio svoje materijalno stanje. Nema posla kojeg se ne bih prihvatio. I zbog toga se i ne plašim da će ovo biti smak sveta.

JV: Ja se ipak nadam da ćemo se viđati na terenima i da ćemo biti u nekom zajedničkom sindikatu. Makar novinara Niša ako ne na nivou Srbije.

Daće bog.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Molim.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta a moje ime je Aleksandar Stankov.