Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

17:10, 6. 8. 2021.

| BBC News na srpskom

Olimpijske igre i atletika: „Bande su me skoro dokrajčile, sprint je bio moj jedini izlaz"

Autor: BBC News na srpskom
BBC Sport Insight banner
BBC

Daren Kembel je generacijama ljubitelja atletike bio lice sa postera britanskog sprinta.

Srebrna medalja sa Olimpijskih igara 2000. i zlato koje je osvojio četiri godine kasnije u štafeti 4 puta 100 metara, doneli su mu veliko poštovanje i slavu.

Pa ipak, godinama je njegova motivacija ostala skrivena od javnosti.

Ovo je priča o tome kako se Kembel pojavio kao talentovani tinejdžer sprinter dok je vodio dvostruki život kao član bande; kako je igra sudbine sprečila planiranu pljačku paba, kako je preživeo borbu noževima u samom centru grada i zašto je na kraju morao da pobegne iz Mančestera posle ubistva porodičnog prijatelja.

Kembel, koji danas ima 47 godina, retko je tokom karijere pričao o iskustvima odrastanja u Rejskors naselju u Sejlu, na obodu južnog dela Mančestera.

Dok se priprema da predvodi grupu mladih Britanaca na Olimpijskim igrama u Tokiju kao trener sprintera, odlučio je da ispriča celu priču - i lepu i lošu i ružnu - ne bi li inspirisao i druge.

Kembel i njegova mlađa sestra Sofija su odrastali uz majku, Marvu, u dvosobnom stanu u Rejskors naselju u Sejlu.

Oca je prvi put upoznao kada je imao 13 godina, na ceremoniji dodele sportskih nagrada.

Bio je to i trenutak kada je prestao da koristi očevo prezime Grant, u korist majčinog - Kembel.

„Rekao sam majci: jednog dana ću biti poznat. Ne želim da moj otac to iskoristi", kaže Kembel.

„Ako pokuša da istakne svoje zasluge za moj uspeh, moraće javnosti da objasni zašto imamo različita prezimena".

Rođen 1973. godine, Kembel je oduvek govorio svima koji su hteli da ga slušaju kako će se jednog dana takmičiti na Olimpijskim igrama.

Njegova inspiracija je bio Karl Luis i njegov nastup na Igrama u Los Anđelesu 1984. godine, kada je američki sprinter osvojio zlato na 100 i 200 metara, skoku u dalj i u štafeti 4x100m.

U to vreme, mladi sportista se već takmičio za Sejl Harijerse pune četiri godine, nakon što ga je majka tamo odvela tokom prvog školskog sportskog dana.

Kembelova majka je oduvek bila izvor snage i inspiracije za svog sina. Bila je strog roditelj - Kembel je opisuje kao osobu koje se „plašilo celo naselje" - ali činjenica da je često radila dva ili tri posla u isto vreme, značila je i to da da je on imao dosta vremena za širu grupu prijatelja koji su konstantno upadali u nevolje.

„U početku je to bilo bratstvo, grupa", kaže on.

„Nažalost, kako je vreme proticalo, oni su sve više postajali banda.

„Nešto kao 'mi protiv celog sveta', jer je to bio način da pronađeš samog sebe".

„Ne bih rekao da smo bili loši klinci, jer nismo bili takvi.

„Ali kako smo odrastali, bilo je sve lakše da skliznemo u različite situacije u naselju.

„Tako postaješ produkt svog okruženja. Jedino što vidiš su bande, obračune vatrenim oružjem, sevanje noževa, drogu".

„Bilo je mnogo fizičkih obračuna. To je značilo da smo morali da naučimo kako da branimo i sebe i svoje drugare.

„Sve se svodilo na to - kako da se međusobno branimo - i tako smo i sami postali banda.

„Stvari su zatim eskalirale".

I dok je Kembelov život kretao stranputicom, njegov sportski deo je cvetao.

Uspesi koje je postizao sa Sejl Harijersima su pratila i školska priznanja na regionalnom, a potom i nacionalnom nivou.

Pa ipak, Kembelov san je, kada je imao 16 godina, izgledao kao nedostižan cilj.

Tada je mnogo više brinuo o tome kako da zaradi neki novac.

Zato je i pristao da učestvuje u pljački jednog paba.

„Grupa je imala sastanak na kojem je trebalo da smislimo kako da na brzinu zaradimo neki novac", kaže on.

„Neko je došao na ideju vezanu za taj pab koji se nije nalazio u naselju.

„Ideja je bila da odemo tamo nakon zatvaranja lokala i da uzmemo ceo noćni pazar.

„Za mene je taj plan zvučao suludo i dok smo se na biciklima vozili ka pabu, stalno sam gledao u nebo ne bi li odande dobio ,,neki znak".

„Malo potom, shvatio sam da mi je guma bila probušena.

„To je značilo da je plan propao, jer sam ja kao najbrži bio taj koji je trebalo da odnese sav plen natrag".

„Uvek sam na taj trenutak gledao kao na 'vrata koja se zatvaraju' i uvek sam mislio kako sam tada imao sreće, jer se ništa nije dogodilo.

„Moj život bi bio potpuno drugačiji.

„Prevazilaženje straha od tog prvog koraka, verovatno bi omogućilo da svaki sledeći pokušaj bude lakši".

„I onda bi se to pretvorilo u spiralu. Tako ja gledam na to".

U to vreme Kembel i dalje nije uspevao da vidi put kojim bi izašao iz svega.

Članovi njegove grupe su počeli da prave savezništva sa ozbiljnim bandama iz Mos Sajda, a to je dovelo i do neželjene pozornosti i pretnji rastućem nasilju.

„Izgledalo je kao da živimo u dva različita sveta", kaže on.

„Imao sam sopstveni svet atletike, ali i ovaj drugi svet sa mojim prijateljima, ljudima sa kojima sam odrastao. Oni su štitili mene, ja sam štitio njih".

„Osećao sam da mogu mnogo toga da izgubim, ali sam bio previše naivan u odnosu na rizike koji su se nadvijali nad mojom budućnošću.

„U svakom slučaju nisam zamišljao da će moj život za dve godine biti takav da ću predstavljati moju zemlju".

Sport je postajao sve ozbiljniji, baš kao i njegova banda.

U leto 1991, kada je imao 17 godina, osvojio je zlato na 100 i 200 metara na juniorskom prvestvu Evrope u Solunu.

Po povratku sa takmičenja, jedva je izbegao da bude izboden nožem za vreme nereda usred Mančestera, u tržnom centru Arndejl.

„Grupa mladića je primetila mene i mog prijatelja u radnjama", kaže on.

„Moj prijatelj je prebio jednog od njihovih, pa su oni odlučili da krenu na nas.

„Jedan od njih je izvukao nož i pokušao da me ubode. Uspeo sam da se izmigoljim iz svog kaputa, a nož ga je rasparao".

„Na svu sreću, uspeli smo da pobegnemo.

„Ali to što sam bio deo bande i što sam upadao u ovakve probleme, značilo je i da sam u svakom trenutku mogao da se nađem u situaciji da izgubim život".

I ako je borba sa noževima bila šokantan podsetnik da je Kembel hodao po tankom ledu, ubistvo Tija, kumčeta njegove majke i njegovog drugara, koji je ubijen u nekom drugom obračunu, imalo je razarajući efekat.

„Ti je bio deo moje bande koja se nalazila u Mos Sajdu", kaže Kembel.

„On nije živeo u naselju u kojem sam ja odrastao.

„Njega su zanimale neke druge stvari i tako se našao u situaciji u kojoj se zamerio drugoj grupi i oni su praktično unajmili nekoga da ga ubije.

„Tako se to odigralo. Do danas nije otkriveno ko ga je ubio".

„Bilo je teško. Shvatio sam koliko je život dragocen i kako neko začas može da ga oduzme.

„Sve je to dovelo do situacije u kojoj sam morao da donesem odluku - da li da ostanem u Mančesteru ili ne, jer je moja majka čula da se i ja nalazim na listi za odstrel".

„Kada je zatražila da odem iz Mančestera, znao sam da je došlo vreme za odlazak".

Ponude su počele da stižu.

Posle narednih uspeha na Svetskom juniorskom prvenstvu 1992. u Seulu, na kojem je osvojio srebrnu medalju na 100 i 200 metara, kao i zlato u štafeti 4x100, Kembel je postao još traženiji.

Na kraju se odlučio za Malkolma Arnolda, trenera Kolina Džeksona i otišao u Njuport u Južnom Velsu.

Kembel je u početku živeo sa Arnoldovom porodicom i tako prošao kroz tranziciju iz juniroske u profesionalnu atletiku.

Ali iako i danas sa radošću gleda na taj period proveden sa mentorom kojeg opisuje kao „najboljeg trenera na svetu", mladić iz Mančestera se isprva nije pronalazio u atletici.

Razočaran uticajem koji doping ima u vrhunskom sportu, odlučio je da odustane od svega i da se oproba u fudbalu.

Pokušaji u Plimut Argajlu i Vejmautu su ga usmerili ka tome da shvati da je jedini sport u kojem može da uspe - atletika.

Kembel se vratio intenzivnim treninzima u Južnom Velsu 1995, zajedno sa Limfordom Kristijem, Kolinom Džeksonom, Džejmijem Bolčem i Polom Grejom.

Na prvenstvu Velike Britanije održanom naredne godine, zauzeo je četvrto mesto u trci na 100 metara i tako se izborio za mesto u štafeti 4x100m za Olimpijske igre 1996. u Atlanti.

Njegov nastup nije bio bajkovita priča sa Olimpijade jer je Kembel ispustio palicu tokom polufinalne trke štafeta, ali rezultati su na kraju došli.

Srebro sa prvenstva Velike Britanije 1997. na 100 metara ga je odvelo ka bronzi na prvenstvu sveta održanom iste godine.

Zatim je usledio veliki proboj 1998, kada je osvojio titule britanskog, a zatim i evropskog šampiona na 100 metara, baš kao i zlato na prvenstvima Evrope i Komonvelta.

Kembelov život je konačno bio na pravom koloseku.

Iste godine je upoznao i suprugu Kler, sa kojom danas ima troje dece.

I dalje živi u Njuportu.

Ali vlastite korene nikada nije zaboravio.

Ostao je u kontaktu sa svojim prijateljima iz detinjstva i bivšim članovima iste bande - Linksom i Marlonom.

Čvrsto veruje da su bitke koje je vodio u mladosti igrale integralnu ulogu u uspesima koje je ostvario na međunarodnoj sceni.

Životni san o trčanju u finalu Olimpijskih igara na 100 metara je ostvario u Sidneju, 2000. godine.

Trku je završio na šestom mestu.

Uzeo je i srebro na 200m na istom takmičenju, a četiri godine kasnije je doneo i zlato iz Atine, posle trke štafeta 4x100m.

U trenutku kada se 2006. godine penzionisao, imao je i dve bronzane i jednu srebrnu medalju sa Prvenstava sveta, tri zlata i srebro sa Šampionata Evrope i dva zlata i jednu bronzu sa Komonveltskih igara.

Za bilo kog sportistu, zlato osvojeno na Olimpijskim igrama je rezultat koji je teško nadmašiti.

Za Kembela, taj trenutak je imao i dodatnu vrednost.

„Kada sam osvojio olimpijsko zlato, nisam se našao u gužvi koja je slavila sa ostatkom tima, jer sam bukvalno bio obliven suzama", kaže Kembel.

„Ceo život mi se vrteo u glavi - i lepe i loše i najružnije stvari".

„Sve me je sustiglo, recimo zahvalnost što sam imao toliko sreće u životu da se probijem kroz sve i ostvarim snove".

„Te suze nisu bile samo moje. Oni (moji prijatelji) su bili uz mene sve vreme. Moj uspeh je i njihov uspeh.

„Tako ja to vidim i zahvalan sam što su se i oni probili u životu, baš kao i ja".

„Oni možda nisu imali onakav uspeh kakav sam ja imao kao atletičar, ali ja vidim da su i oni uspeli kao ljudi nakon svih poteškoća koje su imali na početku".

„Znam da sam imao sreće da se probijem kroz sve to i da i dalje budem ovde".

Zato je Kembel i odlučio da napiše svoju autobiografiju pod nazivom „Rekord staze".

„Mislim da je važno da niko ne krije odakle dolazi i da tako pokaže da je u životu sve moguće".

„U životu nije bitno gde si bio na startu, već gde si kada stigneš do cilja".


Pratite nas na Fejsbuku i . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima