Pozorište i kultura - dvadeset predstava po kojima ćemo pamtiti Dejana Mijača

Daskama koje život znače Dejan Mijač posvetio je upravo to - čitav život, postigavši u višedecenijskoj rediteljskoj karijeri gotovo sve što se može postići.

Kao profesor Fakulteta dramskih umetnosti iza sebe je ostavio generacije odškolovanih studenata, a kao reditelj bio je zaslužan za gotovo 180 predstava, među kojima je mnogo kultnih.

Pojedini komadi Dejana Mijača, koji je 5. aprila preminuo u 87. godini, toliko su veliki da su „potpuno promenili sliku srpskog teatra", ističe reditelj Gorčin Stojanović.

„Dve su najznačajnije - praizvedba Putujućeg pozorišta Šopalović u Jugoslovenskom dramskom i posle Rodoljupci iz 1986. godine", navodi Stojanović.

„To je prva verzija, dva puta je radio taj komad", dodaje.

• Zašto je „Kosa“ mjuzikl u kojem svi pevaju, ali kroz suze
• Branislav Nušić - šta bi satiričar danas pisao o Srbiji
• Branka Katić za BBC: Kakvi smo ljudi ako nas tolika muka i nedaća ostavlja ravnodušnima

Petar Božović, velikan srpskog glumišta, više puta je igrao u Mijačevim predstavama.

On posebno ističe Mrešćenje šarana, po tekstu Aleksandra Popovića, kojom je otvoren Zvezdara teatar i, kako kaže, „uspostavljen Voja Brajović kao izvanredan glumac".

„Tu su i Rodoljupci, pa Čudo u Šarganu u Ateljeu 212, kao i Apis u Narodnom pozorištu, barem od predstava u kojima sam ja igrao", ističe.

Kako navodi, o radu i vrednosti Dejana Mijača tek će se u budućnosti pisati.

„Tada će biti moguće upoređivanje onog i sadašnjeg vremena, u kome će Mijač, njegov način rada i njegova pedagogija biti visoka lestvica", navodi Božović.

Biljana Srbljanović, dramaturškinja, smatra da je Mijač bio veliki i značajan zato što je „u svakom trenutku bio spreman da napravi nešto potpuno novo i savremeno".

„Znao je u čemu je dobar, ali je sebi uvek govorio 'čekaj, možda može i nekako drugačije' i onda bi tako uradio - nikada nije bio zatvoren ni za šta", navodi.

I ona ističe značaj Mrešćenja šarana, za koju kaže da je „najvažnija predstava u poslednjih 40 godina".

„Ne sećam se šta sam juče jela, a mogu da prepričam scene iz te predstave", kaže uz osmeh.

Pokondirena tikva

Bila jednom jedna gospa Fema, udovica sa velikim imetkom, koja je ludujući za noblesom nastojala da iz zanatlijskog sveta pobegne u više krugove.

Da bi to uradila, potpuno se promenila, čak je i naučila po koju francusku i nemačku reč, ali sve to nije bilo dovoljno.

Bila je prava - pokondirena tikva.

Gospa Fema nastala je iz pera Jovana Sterije Popovića, jednog od najznačajnijih srpskih komediografa, a prva predstava o njenom životu odigrana je 1. marta 1842. godine u Beogradu.

Gotovo 130 godina kasnije gospa Fema bila je jedna od prekretnica u karijeri Dejana Mijača.

Gorčin Stojanović navodi da je njegova verzija Pokondirene tikve iz 1973. godine „potpuno promenila način mišljenja o Steriji kao pozorišnom piscu".

„Istovremeno je promenila i način na koji se pristupa klasičnim komadima iz ključa vremena u kojem predstava nastaje, a ne kao muzejskim eksponatima", smatra.

• Vilijem Šekspir, „čarobnjak u razumevanju ljudske duše" i pet vekova kasnije
• Zašto je Čehov, posle Šekspira, najizvođeniji autor
• Hrabra književnica koja je naljutila akademike - ko je bila Isidora Sekulić

Srbljanović dodaje da je taj komad bio „potpuni zaokret" u odnosu na dotadašnja tumačenja Sterijinog klasika.

„Fema je do tada uglavnom tretirana kao negativka, kaćiperka i snob, a u stvari je samo žena koja želi da izađe iz blata", smatra Srbljanović.

„I to je Mijač napravio - ona ne zna da čita knjige, već čita žurnale, samo zato što nema biblioteku", dodaje.

Tokom godina Mijač se često bavio Sterijinim delima, režiravši predstave po brojnim njegovim dramama:

Džandrljiv muž (SNP, 1962), Ženidba i udadba (Narodno pozorište Sombor, 1975), Kir Janja (Udruženje filmskih umetnika Srbije, 1978), Laža i paralaža (Knjaževsko-srpski teatar, 1980), Nahod Simeon (JDP, 1981), Rodoljupci (JDP, 1986. i 2003).

Dobitnik je osam Sterijinih nagrada, koje su među najuglednijim u svetu pozorišta.

„Mijač je uz Steriju i Nušića uveo moderni izraz koji nije bio napadan, već je čuvao tradiciju onog pozorišta koje ima neke obrise još od antike", smatra književnik Božo Koprivica.

Ko je Dejan Mijač

Mijač je rođen 1934. godine u Bijeljini, a gimnaziju je završio u Valjevu.

Prvo upisuje studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom pozorišnu i radio režiju na Pozorišnoj akademiji.

Po završetku studija, prvi angažman dobio je 1957. u Narodnom pozorištu u Tuzli, odakle nekoliko godina kasnije prelazi u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.

• Srpsko narodno pozorište - 160 godina od osnivanja najstarijeg profesionalnog teatra u Srbiji

Stojanović iz tog perioda ističe predstavu Laždi paždi.

„To je bio scenski prikaz poezije Jovana Jovanovića Zmaja, ali ne dečije i ta predstava bila je prva svejugoslovenska objava Dejana Mijača u teatru", navodi Stojanović.

Kada je stigao u Beograd, Mijač je radio u brojnim pozorištima - od Ateljea 212, preko Beogradskog dramskog, do Zvezdara teatra i Jugoslovenskog dramskog.

„Išao je stepenik po stepenik, ali ostala mu je uvek ta gorčina zato što ga na početku nisu u Beogradu prihvatili", kaže Koprivica.

„Ipak, mislim da je to bilo bezrazložno... Čoveku to treba, prvo igrate u manjem timu, pa izađete na veliku scenu, ništa to nije ni novo, ni neobično", dodaje.

Tokom karijere, Mijač je bio veoma veoma aktivan i u lokalnim teatrima u Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Budvi, Nišu, kao i u Narodnom pozorištu u Somboru.

„U Somboru je, opet po Sterijinom delu, imao predstavu Ženidba i udadba, koja je u Jugoslaviji bila apsolutni pobednik", navodi Stojanović.

„I to je predstava koja je somborsku pozorišnu scenu lansirala u ondašnju jugoslovensku orbitu, iz koje ona više nije izašla", dodaje.

A tokom karijere bavio se i pedagoškim radom.

Predavao je prvo pri Dramskom studiju Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a 1974. prelazi na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

Pozorišnu režiju je tamo predavao sve do penzije.

„Bio je toliko moderan, specijalan tip, drndoš, nadžak, znao je da te na probama ujede rečima i iseče na komade, a opet su svi trčali kod njega", kaže Srbljanović.

„Bio je i odličan glumac, sve predstave je radio tako što je glumio glumcima kako da glume - mi gledamo probe i mislimo se 'pa ovaj čovek može da igra sve'."

• Miroslav Antić, maestro poezije boemske duše
• Milan Vukos: „Najveće ime za srpsku kulturu u drugoj polovini 20. veka"
• Jasminka Petrović za BBC: „Deca najviše vole da pričaju, samo ih treba slušati“

Pučina i Putujuće pozorište Šopalović

Književnik Božo Koprivica kaže da je „bio sklon" Dejanu Mijaču jer su bili prijatelji.

Opisuje ga i kao velikog poznavaoca sporta, kao i čestog gosta na utakmicama Partizana.

„I na fudbalskim i košarkaškim", kaže Koprivica, inače veliki navijač crno-belih.

„Ispunio je svoju sudbinu, što bi rekao Crnjanski, ali ljude treba pamtiti po onome što su ostavili iza sebe", dodaje.

Kako navodi, njemu je veoma draga predstava Putujuće pozorište Šopalović, po tekstu Ljubomira Simovića.

„Tu pamtim kako je odigrao Miša Janketić", navodi.

„Miša je do tada uglavnom igrao heroje, a ovde je izdržao ulogu pijanca - izvrsna predstava."

Koprivica ističe i da je Mijač bio poznat po tome da je „uspevao da uđe u ritam i intonaciju pisca, a da ostane u sopstvenom rukopisu".

„Taj spoj između klasičnog i modernog malo ko ima od reditelja", navodi.

Kao jedan od primera Takve predstave ističe Pučinu iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rađenu po tekstu Branislava Nušića.

Ta predstava je, poput Pokondirene tikve, bila dalji iskorak u savremenom tumačenju domaćih klasičnih dela.

„Od te pomalo zaboravljene i ne tako cenjene melodrame, napravio je urnebesnu tragikomediju i značajan žanrovski pomak od pisca koji se svuda igra", kaže Stojanović.

„To je jedna od klasičnih predstava srpskog teatra", ističe.

Pogledajte video: Uzbuđenje i nelagoda - kako gledati performans

Golubnjača, Višnjik, Skakavci

Mijač je tokom karijere pozorištem izazivao i prilično burne reakcije.

Posle predstave Golubnjača iz 1982. godine, po tekstu Jovana Radulovića, u Srpskom narodnom pozorištu, bilo je problema sa vlastima.

Predstava je zabranjena, ali je život nastavila posle selidbe u Beograd, gde je odigrana čak 250 puta.

Nekoliko godina kasnije režirao je u Jugoslovenskom dramskom i Ruženje naroda u dva dela, po drami Slobodana Selenića, dok Koprivica ističe i predstavu O Troilu i Kresidi, po Šekspiru.

Glavne uloge u toj predstavi igrali su Nebojša Glogovac i Katarina Žutić.

„To je bio neki seksi Šekspir, kako bih rekla", navodi Srbljanović uz osmeh.

Koprivica posebno pamti i Pseći valcer po delu Leonida Andrejeva, a „kao jednu od najboljih" posebno ističe Trg heroja Tomasa Bernharda.

„Ta predstava je trajala četiri sata i sećam se jednom da su iz uprave Ateljea 212 izbrojali da je do kraja izvođenja 138 ljudi izašlo iz sale.

„Ali oni koji su ostali su pravi pozorišni zaverenici".

Kako navodi, Bernhard je jedan od najboljih pisaca 20. veka, ali ga u prozi „morate izdržati", što onda važi i za predstavu.

Biljana Srbljanović kao jednu od najznačajnijih ističe i predstavu Višnjik, po komadu Antona Pavloviča Čehova.

„Ona mu je praktično bila i poslednja predstava", kaže kratko.

„Tada je već bio više nego zreo reditelj, ali je bio u punoj snazi - ipak, znao je da će da se povuče, a mogao je da napravi još 10 predstava", dodaje.

Iz aktivnog pozorišnog života Mijač se povukao 2011. godine.

Inače, režirao je tri predstave po dramama Biljane Srbljanović - Amerika 2deo (Atelje 212, 2003), Skakavci (JDP, 2005), Barbelo, o psima i deci (JDP, 2007)

„Jako volim našu zajedničku predstavu Skakavci, to je možda i najbolji moj tekst", kaže Srbljanović.

Stub teatra

I to, naravno, nije sve od značajnih predstava koje je režirao Dejan Mijač.

„Bile su tu, recimo, Lažni car Šćepan Mali, po Njegošu, a u odličnoj dramatizaciji Slobodana Stojanovića, pre toga Ruženje naroda u dva dela Slobodana Selenića...

„Mijač je napravio skoro 180 predstava teško je to prebrojati", kaže Stojanović.

Veliki broj njih, dodaje, ostale su trajna vrednost.

Ipak, vreme radi ono što najbolje zna - prolazi, tako da ih mnogi nikada neće gledati u tim postavkama.

„Postoje snimci tih predstava, što nije isto kao i uživo biti tamo, ali se ipak može na neki način, ako ništa drugo, osetiti šta je to bilo kao pozorišni čin", zaključuje.

Koprivica navodi da mu je zbog jedne stvari veoma žao.

Trideset godina je, ističe, ubeđivao Mijača da napiše knjigu o svom životu, što je on uporno odbijao.

„To bi bila enciklopedija pozorišta", kaže kratko.

Mijač je postao akademik SANU u novembru 2021, a mediji danas o njemu pišu kao o „stubu teatra" .

„On sigurno jeste jedan od stubova, ali srećom teatar ne stoji samo na jednom stubu", navodi Božović.

Na pitanje koji poseban trenutak iz saradnje da Mijačom pamti, Božović ističe to što je ona uvek bila „muzički totalno usaglašena".

„Tonski jasna, što bi se reklo muzičkim jezikom", navodi uz osmeh.

„U svakom slučaju... Zbogom, dragi Dejane", dodao je kratko.

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]