Priča o Detroit sitiju: Fudbalski velikan koji niče iz najveće američke ruševine

Trevor Džejms je svašta video tokom fudbalske karijere.

Tokom osamdesetih igrao je za kratkoročni futsal projekat LA Lejzerse, rođake slavnih LA Lejkersa, koji je na tribine Forum arene takođe privlačio glamuroznu holivudsku publiku.

U devedeset, kao deo skautske mreže ser Bobija Robsona, nakon što je analizirao protivnike Engleske na Svetskom prvenstvu 1990, poslat je da gleda brazilskog fenomena Ronalda, dok se pripremao za prelazak u Barselonu, u tada rekordnom transferu od 13,2 miliona funti.

U sledećoj deceniji bio je pomoćni trener u LA Galaksiju, u trenutku kada je dolazak Dejvida Bekama stavio ovaj klub na fudbalsku mapu sveta.

• „Noć mi te Samjuel": Fudbalski melos ponovo osvaja Srbiju
• Fudbalski klub se izvinio zbog „seks igračaka“ na tribinama
• Kako je Didije Drogba pomogao da se zaustavi građanski rat u Obali Slonovače

Urlao je na veličine kao što su Rod Stjuart, Roni Vud i Endrju Ridžli kao menadžer Stjuartovih LA Egzajlsa - tima sačinjenog od stranih muzičara, glumaca i umetnika koji su živeli u Kaliforniji.

Ali nikada u životu nije video ništa slično Detroit sitiju.

„To je jedinstven klub. Njihov mentalitet je takav kao da je Detroit sam protiv celog sveta. Oni žele nezavisnost zato što je Detroit jednostavno takav. FK Detroit siti je nezavisni klub", kaže Džejms za BBC sport.

„Iz toga proizilaze neke zaista dobre stvari. A s vremena na vreme uradimo i nešto što uznemiri ljude".

„Ljudi su očajni! Ovde nema posla, čoveče. Oni sve prodaju! Dolar ovde više ne vredi ni 10 centi!"

Ovim rečima je autostoper 1972. situaciju u Detroitu opisao novinaru Hanteru S. Tompsonu, u knjizi „Paranoja u vreme kampanje".

Skoro pola veka kasnije, smrt Detroita ni za koga više nije novost.

Put pređen od najbogatijeg grada u celoj Americi u šezdesetim, pa do najvećeg bankrota u istoriji cele zemlje, započeo je padom američke industrije automobila, čija je posledica bio potpuni odliv poslova, ljudi i novca, bilo javnog ili privatnog.

Sve što je preostalo u mnogim delovima graad predstavljalo je mauzolej posvećen američkom dobu u kojem su vladali automobili.

U najtežim trenucima depresije, jedna od retkih rastućih industrija u turističkoj ponudi je imala i posetu Centralnoj stanici Mičigen, sa urušenim mermernim biletarnicama ili bioskopu Junajted Artists, sa velelepnom salom od 2.000 mesta u gotskom stilu, kroz čiji razrušeni krov se pomalja sunce.

Najupečatljiviji su bili svakodnevni prizori - biblioteke opremljene knjigama, učionice sa poređanim klupama i policijske stanice sa dokazima koji su i dalje visili na zidovima - sve je naizgled bilo na svom mestu, ali odavno lišeno ljudskog prisustva.

Kivort stadion je mogao slično da prođe.

Otvorio ga je 1936. godine američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt, obećavši da će „trajati još mnogo godina", dok je nacija pokušavala da skrene pogled sa „preživljavanja" na „zabavu i rekreaciju".

• OFK Beograd: Romantičari koji i dalje veruju
• Darko Pančev: „Jugoslavija za desetku, ostali ni za peticu“
• Predrag Mijatović: Jugoslavija je mogla da bude prvak sveta u fudbalu

Do 2015. glavna tribina je potpuno ulegla, svlačionicama je bilo neophodno renoviranje, dok su reflektori bili van funkcije.

No, pojavio se neočekivani spasilac.

Jedne prohladne noći prošlog oktobra, grupa od oko 1000 ljudi, od kojih su mnogi bili obučeni u crno, skupila se ispred bara u ulici Kristofer, na oko 800 metara od stadiona.

Među njima je bilo i nekoliko stotina onih koji su prikupili 741.250 dolara kao deo investicionog plana da se renovira Kivort. Oni su novac i vreme investirali baš zbog noći kakva je bila ova.

Zajedno su, sa visoko podignutim zlatnim i smeđim zastavama, krenuli da gledaju kako Detroit siti igra protiv Milvoki torenta i osvaja NPSL Members Kup.

Sve u svemu, posetilaca je bilo 5.720. Vrlo uobičajena cifra za Detroit siti, ali potpuno nezabeleženo za četvrti rang takmičenja u američkom fudbalu, gde je gledalaca najčešće bilo po nekoliko stotina.

Poređenja radi, njihova prosečna poseta tokom prošle godine bi ih bez problema smestila u gornju polovinu timova koji se takmiče u drugoj ligi, a bila je veća nego kod dosta timova iz engleske treće lige.

Moć broja ljudi na tribina je ipak samo jedna strana priče, moć njihove podrške je nešto sasvim drugo.

• Kako se budizam ušunjao na stadione širom sveta - i Srbije
• Odlazak Mistera: Zašto će Mančesterom i Lutonom zauvek odjekivati ime Radomira Antića
• Osimova Jugoslavija i drugi timovi koje su zaustavile nefudbalske stvari

Sitijev izvršni direktor, Šon Man, navijače kluba naziva ,,divljim i ozloglašenim''. Za njega je to kompliment.

Pored Mana i još četvorice njegovih prijatelja koji su klub osnovali 2012. godine - nakon dugih noći opijanja i planiranja u podrumskom baru, koji je Man uredio po ugledu na bristolsku birtiju koju je često posećivao tokom studiranja u Engleskoj - u stvari su navijači na tribinama bili ti koji su definisali identitet kluba.

Sve je počelo čak i pre nego što je tim zakoračio na teren.

Braća Ken i Džin Bučer kojima je dugo nedostajalo mesto za ispoljavanje fudbalskih strasti, stigli su na prvi trening Detroita naoružani zastavama, dobošima, dimnim bombama, nekolicinom prijatelja i jasnom namerom da stvore buku koja će se čuti daleko van stadiona.

„Izvršili smo pravi beskompromisni napad na svim nivoima kako bismo podržali svoj tim i animirali druge navijače. Dejstvovali smo svom snagom", rekao je Ken u intervjuu iz 2015. godine.

Na prvoj utakmici Detroita, kada je pao prvi gol, podelili su krišom unesene baklje navijačima i napravili pravi vatromet.

„Tog dana su svi naučili kako je sumpor loš za pluća i kako su baklje vrele kada su u vašim rukama", prisetio se Ken.

„Izašli smo sa stadiona ubeđeni da nas više nikada neće pustiti".

Ali su ih pustili. U međuvremenu je njihova grozničava i eksplozivna podrška proizvela dosta bure na internetu i više članova na tribinama.

Dion Diđenero je bio jedan od njih. Fudbal je u njegovom slučaju bio pelcer koji mu je preneo njegov deda, italijanski emigrant iz Buenos Airesa koji je odrastao u senci „Bombonjere", doma Boke Juniors, pre nego što se preselio u Detroit.

Dion je, baš kao i Džin i Ken, bio na prvoj Sitijevoj utakmici. Za razliku od njih, on nije bio siguran da li će atmosfera na stadionu biti kao za superklasiko ili će podsećati na izduvani balon.

„Otišao sam na prvu utakmicu ne znajući šta da očekujem", rekao je za BBC sport. „Ali ipak sam na kraju bio u fazonu - čoveče, pa ovo je stvarno kul".

„U stvari, bio sam čak i pomalo zastrašen. Nisam znao šta da mislim. I tako je bilo sve do prve utakmice u sezoni 2013. godine kada sam prešao na drugu tribinu i pridružio se navijačima''.

„Bio je to samo prvi korak u razbijanju straha od grupe od 2.000 ljudi koji su skandirali, bacali dimne bombe i nosili maske sa mrtvačkim glavama".

Mrtvačke glave su deo gotskog uticaja koji je prepoznatljiv znak okorelih navijača Detroit Sitija. Svrha mu je ne samo prepoznatljivost, već i zastrašivanje.

„Koristimo mrtvačke glave, skelete, crnu boju i dim'', objašnjava Diđenero.

„Detroit svi nazivaju mrtvim gradom. Deo onoga što mi radimo kao grupa je da prihvatimo kritike koje nam drugi upućuju i da ih pretvorimo u nešto što nas ne može ugroziti''.

„Ako je Detroit mrtav grad, onda ćemo mi biti živi mrtvaci. Pokazaćemo svima da se ovde još uvek nešto događa''.

I pored zastrašujućeg izgleda, promene na bolje su i dalje nešto što pokreće „Severnu stražu", vodeću Sitijevu navijačku frakciju čiji su članovi braća Bučer i Diđenero.

• Mundijal, viski i Hladni rat: Priča o duelu dve Nemačke
• Sto krvavih sati: Dan kada je fudbalska utakmica izazvala rat
• Ubistvo Ace Radovića, 20 godina kasnije: Smrt na derbiju koja ništa nije promenila

U njihovom programu postoje dve stvari koje mrze.

Prva je Ohajo, što i nije baš najjasnije onima koji nisu odande. Diđenero kaže da je to jedna vrsta šale, a statistika prodaje dovoljno govori sama za sebe.

Na samom početku „Severna straža" je napravila šal na kojem je pre reči Ohajo stajala jedna poznata reč sa četiri slova. Za vreme revijalne utakmice MLS lige 2014. godine, jedan od Sitijevih navijača sa tim šalom je mahnuo u pravcu kamere i taj kadar je otišao na nacionalnu televiziju.

Tako je ovaj šal postao najpopularniji deo navijačke opreme „Severne straže", prodajući se širom zemlje.

Druga stvar koju mrze je je sama mržnja.

Prošle godine, klub i navijači su sakupili više od 26.000 dolara za potrebe „Rut Elis Centra" koji se brine o ugroženim pripadnicima LGBTQ omladine kao deo obeležavanja godišnje prajd manifestacije.

Oni su 2014. bili prvi tim u Americi koji je svoje dresove posvetio inkluziji LGBTQ zajednice u takmičarskim mečevima.

Prethodne akcije su uključivale i podršku „Freedom House" projektu koji je štitio azilante koji su bežali od progona, podršku građanima obližnjeg Flinta koji su bili ugroženi nedostatkom pijaće vode i kampanji koja se zalagala za obustavljanje nasilja vatrenim oružjem.

Ono što je bitno navijačima, bitno je i samom klubu. Bez multimilionskog ugovora sa televizijama, bez milijardera dobročinitelja, klub se oslanja na posetu i pravljenje atmosfere koja će navijače nanovo i nanovo dovoditi na tribine.

Očuvanje moralnih vrednosti Mana motiviše mnogo više nego poslovna logika. Timovi iz velikih liga više vole apolitični model poslovanja. Man je tu sasvim jasan.

„Način na koji mi tretiramo stvari kao što su vlasništvo ili uloga naših navijača je više okrenut socijalnoj pravdi i levim idejama", dodaje on.

„Sport ima neproporcionalnu ulogu u našoj zajednici. Okupljamo onoliko ljudi koliko i veliki, neformalni restorani brze hrane, ali mi imamo pristup novinama, redovno smo na televiziji".

„U svakom slučaju, u svetlu svega što se dešava u svetu i našoj zemlji, ako ne iskoristimo tu moć da istaknemo pozitivne stvari koje se dešavaju u našoj zajednici, to će onda biti propuštena prilika".

Klub je kritičan i prema sebi samom. Da uprostimo stvar, FK Detroit siti je izrazito beli klub u izrazito crnom gradu.

„Mislim da je onih prvih godina dosta navijača dolazilo iz predgrađa da podrže klub jer je to bila prava hipsterska, zabavna, kul stvar'', objašnjava Diđenero.

„U Hemtremku u kojem mi igramo, nalazimo se u jednoj od rasno najraznovrsnijih sredina u zemlji. I čini mi se da u poslednjih par godina i na tribinama počinjemo da uočavamo raznovrsnost, ali uvek, uvek, uvek postoji prostor za poboljšanje. Mi želimo da učestvujemo u životu zajednice, ali želimo i da oni budu deo onoga što mi radimo".

„Severna straža" ima svoje inicijative, donira opremu za lokalne javne škole, organizuje čišćenja, daje podršku bankama hrane i radi sa klubom na distribuciji karata za ljude koji inače ne bi mogli da dolaze na utakmice.

Kombinacija rada na inkluziji s jedne strane, i burno i oštro protivljenje svemu što nije Detroit Siti sa druge, makar na nekoliko sati na dan utakmice, izmenili su tradicionalni trend odlazaka iz grada.

„Dolazak u Detroit i 'Kivort' je neka vrsta hodočašća za fudbalske navijače iz nižih liga u Americi", kaže Diđenero.

• Kako su istočnonemački fudbaleri pred meč sa Partizanom prebegli na Zapad
• Od Partizanovih beba do džinova sa Old Traforda
• Najstariji fudbalski klubovi u Srbiji - od ledine do trofeja

„To je nešto što bi trebalo doživeti i videti. Kada dođe dan za takvo gostovanje, ljudi se svakako trude da dođu".

Ipak, pažnja koju je klub privukao, proizvela je i neke neželjene efekte. Kada je Detroit siti dokazao da je postao fudbalski tim grada Detroita, tragači za profitom u fudbalu počeli su da stežu obruč oko kluba.

Konzorcijum u kojem su bili Den Gilbert i Tom Gors, vlasnici košarkaških timova Klivlend Kavalirsa i Detroit Pistonsa, sa zajedničkim imovinom vrednom preko 10 milijardi dolara, izneo je plan o lansiranju potpuno novog tima iz Detroita za sezonu 2016. godine u MLS ligi.

„Svi su pomislili da je to naš kraj", priznao je Man.

Ipak, ceo projekat se raspao kada su počele svađe oko lokacije novog stadiona i MLS je ubrzo odustao i počeo da traži svoj interes na drugim mestima.

Investitiori su u prošlosti i samom Manu nudili upumpavanje novca u Detroit Siti, ali te ponude bi fundamentalno izmenile ono što je Detroit Siti predstavljao.

On je želeo da zadrži duh kluba kakav je i bio i kaže: „Niko nije došao ni blizu toga da bude primamljiv za nas".

Uzaludni projekti su se u Detroitu pojavljivali i u prošlosti. Detroit Kuguari, koji su delom bili vlasništvo Vilijama Kleja Forda, postojali su samo dve godine u Severnoameričkoj fudbalskoj ligi tokom šezdesetih.

Detroit Ekspres je čak u svom timu imao i velike britanske zvezde Trevora Frensisa i Alana Brazila, ali oni su opstali samo godinu dana duže tokom sedamdesetih. Mnogo prirodniji razvoj Detroit sitija, ostavio je i znatno dublji trag.

„Uvek ćemo biti uz klub, štagod da se desi, jer zato i postojimo, ali lično, zaista bi mi bilo teško da vidim nekog milijardera kako kupuje naš klub", kaže Diđenero.

„Uostalom, vrsta podrške kakvu mi pružamo, teško bi prošla na tom nivou. Oni ne žele ljude kao što sam ja i navijačke grupe kakva je naša".

Za sada, niko ne dolazi u Detroit.

Prva klupska profesionalna sezona prekinuta je nakon samo jedne utakmice u kojoj je pobeđen LA Fors sa 2-0 zbog izbijanja epidemije korona virusa.

Od kada je sezona prekinuta, Detroit je postao jedno od žarišta epidemije. Samo Njujork i obližnji Nju Džersi imaju više žrtava od države Mičigen. Kongresmen Ajzak Robinson - koji je zastupao i Hemtremk, dom Sitija - bio je jedna od žrtava.

Engleski menadžer Trevor Džejms je stigao u januaru 2019. godine sa zadatkom da nadgleda tranziciju u profesionalni pogon. Za sada, svi njegovi planovi za prvu sezonu u Nacionalnoj nezavisnoj fudbalskoj asocijaciji, stavljeni su na led.

Mnogo važniji od rezultata je finansijski momenat. Direktno oslanjanje na prihode ostvarene na dan utakmice i na navijače na tribinama dalo je klubu nezavisni duh, ali ga je ostavilo posebno ranjivim.

Iako su isplatili investitore koji su pomogli da se renovira „Kivort" dve godine pre roka, otprilike polovina sponzora iz ove sezone, nisu isplatili obećano.

Dok u klubu čekaju taj novac, kao i pomoć iz vladinih fondova, vlasnička grupa u kojoj je i Man, založila je svoje domove ne bi li prebrodili krizu.

Za klub koji je uživao u rušenju predrasuda u Detroitu, došlo je teško vreme. Ali u ovom trenutku Man nije zabrinut za one koji žive van grada.

„Mislim da sam pre 10 godina bio mnogo osetljiviji po pitanju Detroita, predstavljajući klub kao nešto što grad prikazuje u pozitivnom svetlu. Bio je to pokretački faktor u mom životu, i profesionalno, u politici, ali i sa fudbalskim timom".

„Ali na kraju dana mi sve ovo radimo za ljude iz Detroita. Napravili smo poseban doživljaj za ljude iz grada. Naš cilj je oduvek bio da budemo tim ovog grada i da imamo klub koji će odjeknuti u zajednici".

„Kada sve ovo prođe i kada se vratimo na „Kivort", napravićemo strašnu zabavu".

„Kao na svim dobrim žurkama, biće bučno i zabavno. A usput ćemo sigurno i uznemiriti neke ljude".

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]