Priča o družini koja je autobusom krstarila iza Gvozdene zavese
U leto 1968. godine, grupa prijatelja adaptirala je autobus na sprat i odvezla ga na put prema Istočnoj Evropi.
Pod pokroviteljstvom dva proizvođača škotskog viskija, naišli su na sovjetske tenkove, nestašicu rumunskog piva i opasan jugoslovenski planinski prevoj.
Autobus je bio stari Reding Transport Korporejšn AEC Ridžent MkII - model koji sada ima vlastitu stranicu na Vikipediji i verne sledbenike.
Ovaj autobus je već bio poprilično izraubovan, zbog čega se nalazio na malom otpadu sa nizom odbačenih relikvija ispred garaže u Spitalfildu, gradu severno od Perta u Škotskoj.
Ijan Džek i njegov prijatelj Dejv Stiklend nisu imali konkretne planove za letnje putovanje.
- „Jugom“ do Mongolije i nazad: Pustolovina trojice Riječana
- Vesele sedamdesete: Neobično putovanje na „splavu seksa“
- Vodič za put oko sveta preko doručka
Prolazeći pored garaže jednog majskog dana 1968. godine, studenti su primetili autobuse i, u hiru, zaustavili se kako bi pitali za cenu autobusa koji nemaju sprat.
Ispostavilo se da su takvi autobusi koštali neverovatnih 400 funti. Ali, taman kada su odlazili, šef garaže ih je pozvao i ponudio im manje traženi autobus na sprat za upola cene.
Kupovina tako velikog vozila bila je „smešna ideja", pa su je odbili i otišli, kaže Ian.
„Ali onda smo se vratili na univerzitet i priča se pročula i odjednom su ljudi poželeli da mi daju novac da ga kupim".
Putovanje je počelo. Dragulj britanskog inženjerstva izgrađen u Sautholu trebalo je da se upozna sa kontinentalnom Evropom.
Izvađena su sedišta kako bi se napravilo mesto za dušeke koje je donirao njihov univerzitet Sent Endrjus.
Nabavljeni su delovi tepiha, a Vendi Skot, jedna od desetak saputnica, napravila je zavese za gornji sprat, kako za prozore, tako i vrpcu preko spavaćih soba, da bi pet studentkinja imalo malo privatnosti.
A lokalnu štampu posebno je zanimao raspored spavanja.
Avanturisti su postavili mali šporet i improvizovani tuš koristeći vodu koju je grejao sistem za hlađenje motora, provučen duž utonulog prolaza do zadnjeg dela autobusa.
Nije bilo toaleta, samo zaliha rolni toalet papira, pa su se putnici dogovorili da prilikom svakog „zova prirode" zaustave autobus i obave nuždu na otvorenom.
„Potrudili smo da nam bude udobno", kaže Vendi, koja sada živi u Njukaslu.
„Pokušali smo da napravimo tako da se u njemu živi, jer smo znali da ćemo morati da spavamo u njemu. Znate, nema hotela ili bilo čega. Morali smo da spavamo u ovom autobusu deset nedelja".
Ponekad bi spavali napolju, ako bi im vreme dozvoljavalo.
„Probudili bi se ujutru na vrhu prevoja, popeli i pogledali dole, a tamo bi bio Ijan koji svira gajde", kaže Vendi.
„Apsolutno divno. Šta još poželeti u ovom životu? "
Za početak, nije lako tačno utvrditi koliko ih je bilo. Dovoljno za osmočlano kolo narodnjačkog plesa na trajektu od Dovera do Dankerka.
Vendi se seća 13 ljudi, Ijan misli da ih je bilo 15.
Ali to nije bilo važno, pošto su imali naviku da ljude pokupe usput, pa se njihov broj stalno menjao.
Američkog vojnika na odmoru u Minhenu autobus je toliko očarao da je uleteo u njega i ostao. Par Austrijanaca im se pridružilo u Beču i nisu otišli mesec dana.
Ispostavilo se da je Klem bio kuvar i vešt u improvizovanoj kuhinji u zadnjem delu autobusa, sa malenim šporetom na plin.
„Imali smo dagnje, piliće i imali smo, oh, imali smo divna jela", kaže Vendi, gledajući zamišljeno.
Dagnje su skupljali pravo iz mora. Pilići, kupljeni živi na pijaci, podivljali su u autobusu.
Rekli su Klemu da ne može da drži žive piliće. „Pa, neće dugo živeti", odgovorio je.
Dva dana pre nego što su stigli do Rima, Klem je majci kupio puževe na poklon i smestio ih u veliku kantu. Sledećeg jutra bili su svuda.
U Klužu, na severu Rumunije, zaustavio ih je britanski turista koji se pokazao kao dobar snabdevač pivom tokom tadašnje nacionalne nestašice.
Kada su se sa istim problem susreli u Bukureštu, bili su mudriji.
„Tada smo znali da je jedini način da ovde kupimo pivo da sačekamo na vratima pivare dok kamion ne izađe, a zatim ga pratimo do odredišta i damo malo stranog novca", kaže Ian.
Grupa je nagovorila predstavnike škotske kompanije za proizvodnju viskija Tičers da odvoji 79 funti, oko 1.400 funti današnjeg novca, u zamenu za oglas na autobusu i obećanje da će deliti promotivne letke napisane na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku.
Sada već ugašena kompanija Inzli takođe im je dala deset funti.
„Sećam se da smo silazili autoputem, kada smo se zaglavili i počeli da delimo letke", kaže Vendi.
„Ljudi su mislili da smo ludi".
Međutim, neka zadržavanja u saobraćaju su sami izazvali.
U Splitu su pokidali nisko viseći nadzemni kabl za napajanje, prekidajući lokalni saobraćajni sistem.
„Začuo se blistav bljesak i prasak i primetio sam da su se trolejbusi, koji su se penjali ulicom levo, zaustavili", kaže Ian.
„Činilo se da je najbolje ne zaustaviti se baš tada".
Vožnja u Istanbulu takođe je bila „noćna mora" zbog uskih ulica prepunih ljudi, kolica, magarećih zaprega, isturenih balkona.
Jedna ulica se sve više sužavala sve dok nisu mogli dalje.
„Balkoni su bili ravno uz gornji sprat autobusa", seća se Ian. „Morali smo da se povučemo uzbrdo uzrokujući ogromne smetnje u saobraćaju".
U to vreme autobus je već bio prilično raspadnut, izgubivši isrpljujući rat protiv niskih grana i tunela u Evropi koja još nije bila naviknuta na autobuse na sprat.
Autobus se brzo zaglavio ispod mosta na putu za Nirnberg, pošto ga je okrznuo u suprotnom smeru za nešto više od centimetra.
Izduvali su gume, povukli se i pokušali ponovo nasred puta, sa nekim ko je išao ispred, dok je „autobus lagano prolazio", kaže Ijan.
Sada vozi okretniji Pežo oko rodnog grada Kembridža.
Zatim, jednog avgustovskog dana na pola putovanja, Ijan i autobus bili su umalo pali sa ivice provalije.
Put je bio suviše uzak. Stena koja je virila sa jedne strane naterala ga je toliko daleko da su točkovi autobusa preleteli ivicu litice.
„Meštani su stajali ispred autobusa pokušavajući da nas ubede da ne nastavimo", seća se Ianova prijateljica Margaret Hils, još jedna članica ovog odreda studenata.
„Staza je bila neizgrađena, šljunkoviti krečnjak, uska, sa izbočinama na jednoj i strmim padom na drugoj strani".
- Hrvoje je obišao svet na biciklu: „Gde god da odeš, Balkanci te dočekaju kao predsednika"
- Invalidska kolica nisu prepreka za putovanja po svetu
Ijan se seća nečega malo manje hitnog i očigledno je izgledalo da je bezbedno nastaviti put.
Da, bilo je mahanja rukom, kaže on. „Ali ovo nije bilo neobično, pa o tome nismo ni razmiljali".
Vendi je sišla i gledala kako se Ijan kretao napred.
„Bilo je tako zastrašujuće", kaže ona.
Zastaje i ponavlja to ponovo, jer jednom to očigledno ne zvuči dovoljno strašno.
„Bilo je TAKO zastrašujuće. Uplašili smo se da će se preturiti preko ivice".
Ovo neće iznenaditi nikoga ko zna kako izgleda prevoj Čakor, opasni planinski put na Kosovo, u tadašnjoj Jugoslaviji.
Ali Ijana je uspavao lažni osećaj sigurnosti zbog imena puta, E27, jer mu je ta šifra zvučala kao da se radi o glavnom putu.
Ubrzo je propao u šljunkovitu stazu sa krivinom oko strme klisure.
„Neke molitve su izgovarali čak i ateistički orijentisani članovi družine", kaže Ijan.
„Da sam išta od ovoga znao ranije, nema šanse da bih se usudio da pokušam E27".
Pošto su uspeli da prežive i završe vožnju za taj dan, parkirali bi se bilo gde: plaže, odmorišta i, jednom prilikom, u šumu izvan Minhena za koju se ispostavilo da je vojni poligon.
Most blizu Dunava u Beču izgledao je lepo dok lokalni narkomani nisu počeli da se okupljaju.
Posetili su toliko mesta da se Vendi, sada sezonska putnica, ne može svih setiti.
Iako postoje dokazi da su otišli na koncert u čuvenu bečku katedralu Svetog Stefana, ona kaže da se toga „uopšte ne seća".
Njen dnevnik kaže da su išli, „pa sam definitivno bila tamo", kaže ona, ne zvučeći posebno ubeđeno.
Ijan, mozak organizacije na putovanju, vozio je deo rute prethodne godine motorom i prikolicom sa Dejvom.
Znao je sva najbolja mesta koja treba posetiti, kaže Margaret, koja sada živi u Sandherstu u Berkširu.
„Pekli bismo se do smrti u našoj metalnoj kutiji kad bismo se zaustavili na molu na najlepšem jezeru gde bismo mogli da uskočimo i ohladimo se", kaže ona.
„Sećam se da su me vozili kroz grad po sličnoj nepodnošljivoj vrućini i da su me odbacili do bazena koji je bio najhladniji koji sam ikada doživela. Kako je, pobogu, znao da je tamo? Tada nije bilo bežičnog interneta ili Gugla".
Ijan neće prihvatiti nikakvu pohvalu, priznajući samo da je imao „neke razumne mape".
- Jugosloveni koji su prvi otišli jedrenjakom na put oko sveta
- Iz Srbije do Severne Koreje na dva točka
Ipak, morali su da budu oprezni sa novcem.
Krajem 1960-ih kontrole čiji je cilj bio da ekonomija ostane stabilna značile su da maksimalna suma novca koju su britanski putnici mogli izneti iz zemlje iznosi 50 funti.
Ispostavilo se da su zapadnjačke farmerke i penkala dobra alternativa gotovini, a prijatelji su otkrili bolnicu u Kavali u Grčkoj koja je plaćala davanje krvi.
Pet funti i deset šilinga za pola litre, otprilike desetinu njihovog džeparca, činilo se strahovito puno novca, kaže Vendi.
Takođe, željni da ne potroše više nego što su morali, smislili su plan da izbegnu taksu za putnike koji putuju u Jugoslaviju.
Posle grčkog graničnog prelaza, izlazili bi iz autobusa i hodali, praveći se stoperima, vraćajući se u autobus nakon jugoslovenskog kontrolnog punkta.
„Ono što nismo shvatili je da je između dva prelaza bilo nekoliko kilometara, pa su stoperi imali veoma težak zadatak i vratili se u autobus oznojeni i razumljivo vrlo lošeg raspoloženja", kaže Ian.
Granični prelazi nisu uvek bili laki.
Grupu su obično ispitivali i često je pretresali. U Bugarskoj su carinici sumnjali da prevoze krijumčarenu robu.
„Naterali su me da pređem inspekcijski kanal koji mi je pružio korisnu i jedinu priliku da proverim donju stranu autobusa dok su graničari tražili drogu ili bilo šta drugo", seća se Ijan.
Prelazak Gvozdene zavese u Mađarsku bio je težak i spor, ali iz različitih razloga koji su tek kasnije postali očigledni, kaže on.
Videvši veliki broj ruskih tenkovskih transportera, bili su „vrlo svesni" da se nešto sprema, kaže Vendi. Ali nisu znali šta i nisu dugo ostali.
Nekoliko nedelja kasnije, u noći 20. na 21. avgust, Mađarska se pridružila još četiri zemlje Varšavskog pakta - Poljskoj, Bugarskoj, Istočnoj Nemačkoj i Sovjetskom Savezu u invaziji na Čehoslovačku.
Prijatelji su upravo izbegli operaciju Dunav, sovjetsko vojno suzbijanje Praškog proleća, četvoromesečni pokušaj Čeha da od Moskve preuzmu kontrolu nad sopstvenom državom.
U vreme kada su se tenkovi pripremali za prelazak granice, Ijan i družina su se vraćali kući, prelazeći kanal na trajektu od Denkerka do Dovera.
Vendi se ubrzo vratila u Dandi sa šest penija u džepu i prvih 7.500 milja od onoga što je trebalo da postane čitav životni put.
Ijanova veza sa autobusom trajala je malo duže.
Početkom septembra 1968. godine vozio ga je poslednji put, u Alst u Belgiji, čoveku koji je želeo da ga kupi kada su prvi put prošli kroz grad dva meseca ranije.
Završio je kao pobednička figura na karnevalu Alsta naredne godine.
I ako obožavaoce Klifa Ričarda cela ova priča podseća na njegov film Letnji praznik iz 1963. sa autobusom, grupom prijatelja, pevanjem, plesom i povremenim opasnim jugoslovenskim planinskim stazama, Ijana ne podseća.
Film ga je u potpunosti zaobišao i još ga nije pogledao.
Pogledajte video o momku kojeg ništa ne sprečava da putuje
Neka od sećanja Ijana Džeka preuzeta su iz govora koji je održao 2017. godine.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
15. 4. 2024.
Obično se policija ne meša u svoj posao. Kako se ovo desilo?
Žika čitalac