Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

01:47, 9. 2. 2010.

| Društvo

Tanja Janković, novinar - Prva Srpkinja u Bondstilu

Autor:Milica ĐorđevićIzvor:Novine Vranjske

 O tome kakva iskustva je doživela boraveći u najvećoj NATO bazi, s kime se tamo družila, kako joj je Albanka iz Tirane postala kuma, i kako je došla na ideju da napiše knjigu...
Vranjanka Tanja Janković provela je u vojnoj bazi Bondstil, između Prištine i Uroševca na Kosovu, dve godine, a svoja iskustva za koja kaže da su neprocenjivo bogatstvo prenela je u knjizi, koja uskoro izlazi iz štampe. Za čitaoce Vranjskih odškrinula je na trenutak vrata Bondstila.

VRANJSKE: Otkud vio uopšte u Bondstilu, i to 2001. godine?
JANKOVIĆ: Na Kosovu sam najpre počela da radim za OEBS, iz želje da pokažem kako mogu da budem samostalna, iako potičem iz imućne porodice. Trebalo je da ostanem šest meseci, ali mi se ukazala prilika da radim za KFOR, a to je podrazumevalo život u vojnoj bazi. Nisam se dvoumila, pristala sam iz prve. U Bondstilu su pre mene kao prevodioci radili Makedonci jer lokaalni Srbi nisu hteli da imaju bilo šta sa Amerikancima, a ovi se nisu trudili da to promene. Ono što je možda interesantno u mom slučaju je to što sam bila jedina koja je bez američkog državljanstva radila za "visoke činove". Njima se dopalo kako radim i insistirali su da ostanem.

AGENTI BEZ ČINOVA
Vaš posao svakako je bio pun zanimljivih detalja. Hoćete li da podelite neki sa našim čitaocima?
- Radila sam i za jednu od najosetljivijih jedinica u američkoj vojsi. To su tzv. "kriminalne istrage", nešto kao naša vojna bezbednost. Oni nemaju činove, oni su agenti i imaju ovlašćenja da uhapse čak i generala. S njima mi je bilo super jer nisam morala da nosim uniformu i mogla sam da koristim internet u kampu, a i ostala vojska se užasno plašila agenata,pa
sam to maksimalno koristila da se pravim važna pred vojnicima i da ponekad čak i ja "treniram strogoću" na njima. To je bilo najinteresantnije od svega. Nisam im dozvoljavala da mi rade pretres stvari kada bih dolazila sa slobodnih dana, nisam vezivala kosu, što je bilo jedno od pravila, maltretirala sam ih da me vozikaju s jednog kraja kampa na drugi...Priređivala sam im te neke svakodnevne "smicalice" koje su njih nervirale a mene zabavljale.

Knjiga "Devojka iz Bondstila" će uskoro biti objavljena. Čime ćete iznenaditi čitaoce, šta će moći da pročitaju?
- Moja osnovna ideja je da demistifikujem najveću NATO bazu na Balkanu, u kojoj sam boravila dve godine. Malo mi je više preko glave ljudi koji su, kada bih pomenula ili rekla, a to nisam krila nikad, da sam bila tamo, reagovali u smislu kao da sam dve godine provela na nekoj planeti pored Marsa ili u zatvoru na Kubi, Gvantanamu.

Zašto baš sada izlazi knjiga, vi ste u Bondstilu bili od sredine 2001. do 2004? Obično ljudi napišu nešto dok su im još sveža sećanja.
- Ta ideja postoji dosta dugo, ali samo u formi ideje. Imala sam neki svoj dnevnik, rasturene beleške, a sećanja na tako nešto smatrala sam neprocenjivim iskustvom, koja nikada ne blede, samo naviru nova i nova.

Na koji način ste demistifikovali Bondstil?
- Nažalost, moja knjiga će razočarati ljubitelje teorije zavere, velikih špijunskih afera i teorija, jer tamo zaista ne postoje laboratorije za proizvodnju masovnog naoružanja, nema javnih kuća, ne kloniraju se ovce i pacovi. U zatvor sam ulazila, nisam videla prostorije za mučenje, i što se tiče nekih ljudi, ostaće za njih razočaranje, a što se tiče onih radoznalih saznaće kako to žive američki vojnici, kakvi su njihovi standardi, šta jedu, kako provode vreme, kako se međusobno druže. Probala sam da u knjizi objasnim kako sam ja, kao prva etnička Srpkinja koja je otišla tamo, sve to doživela iz svog ugla.

Kakav je bio odnos Albanaca i Amerikanaca prema vama?
- Upravo ste tim pitanjem pogodili u temu moje knjige i svih priča, iako knjiga izlazi tek prvog marta, za Vranjske ću da otkrijem da je knjiga u formi kratkih priča. Svaka opisuje jedan realan, istinit događaj iz mog života, u vreme kad sam boravila tamo. Svi smo super funkcionisali, naravno, bilo je ponekad i izuzetaka, jer gde god da se nalazite uvek će postojati neko ko će da vas nervira, sa nekima ćete samo poslovno sarađivati, a sa nekima ćete biti prijatelj. U knjizi sam navela da je moja najbolja drugarica i devojka koja će mi jednoga dana biti kuma ili ja njoj, kad se budemo udavale, Armida - Albanka iz Tirane, koju sam inače dovodila u Vranje.

Da li je isto biti tamo Armida ili Tanja Janković?
- Zavisi kako kada i kako s kim, to je upravo priča o odnosu Amerikanaca prema Albancima. Kad malo bolje razmislim, a to ljudi mogu videti iz nekih mojih priča u kojima se taj odnos provlači kroz događaje, zaključak koji izvodim sada je da je sve to individualna stvar. Odnos Amerikanaca prema nama, tj. prema meni (bila sam prva Srpkinja sa kojom su se tada sreli) bio je različit. Mnogi od njih su imali predrasude, jer su došli sa izgrađenim stavom prema Srbima, ali su ih menjali upoznavši mene, jer nisam imala podanički ili podređen stav prema njima. Milion puta sam ponavljala da ja radim sa njima, a ne za njih.

Kako je okolina reagovala na vaš odlazak?
- To je jedno od mojih najvećih razočaranja, ali opet neću da se ljutim. Za dve godine koje sam provela tamo, bez lažne skromnosti, mnogo sam više pomogla srpskom narodu na Kosovu, nego kvazi-patriote koji ruše ambasade, kradu patike, obijaju izloge, i pevaju o velikoj Srbiji iz centra Beograda, i brane mostove, slikaju se pre nego krenu sirene, a ostave reportere i kamermane nakon sirena da izginu. Ali opet ponavljam, ja se ne ljutim ni na koga, nazivali su me svakakvim pogrdnim izrazima, između ostalog i da sam špijun.
48 SATI

Sećate li se nekog lošeg iskustva iz perioda dok ste boravili tamo?
- U jednoj od priča piše, da je na protestu Srba, koji je inače bio opravdan, jer su tražili svoja prava u Štrpcu 2002. godine, došlo do sukoba sa američkom vojskom i UMNIK policijom i zapalili su pritom policijsku stanicu. Našla sam se tu kada je letelo kamenje, i neki od njih su me nazvali američkom kurvom. Bilo me je sramota u tom trenutku, poželela sam da sa stanicom zajedno izgorim, jer sam došla u poziciju da me američki vojnici brane od mog naroda. Tim istim ljudima koji su me prozivali puno sam pomogla kad su ih uhapsili i zahvaljujući meni svako od njih umesto da provede 48 časova ili mesec dana u Bondstilu, proveo je po tri časa. Kasnije sam bila počasni gost mnogih slava, svadbi, krštenja ali samo ja znam koliko sam bila povređena tada.

Da li je motiv Vašeg odlaska bila zarada, lično, socijalno bekstvo, izazov ili nešto sasvim drugo?
- To sam objasnila u prvoj priči. Jednostavno se namestilo, realno moji roditelji oduvek su finansijski dobro stajali i nisam imala preku potrebu egzistencijalne prirode. Htela sam da pokažem da mogu da budem samostalna, finansijski i na bilo koji drugi način nezavisna, bila sam mlada, a moram da priznam da sam i dalje veoma radoznala. Kad me nešto zanima mnogo, moram da saznam kako izgleda, funkcioniše. Sve se poklopilo tada, vreme, mesto i moj karakter.

Da možete da vratite vreme da li biste ponovo otišli ili možda pustili neku sebi dragu osobu da ode na takvo mesto?
- Ponovo bih otišla bez ikakvog razmišljanja, a navodim primer, kada bi moja sestra koju volim najviše na svetu, želela da ode nikada joj to ne bih dozvolila.

I za kraj, kada će knjiga ``Devojka u Bondstilu`` ugledati svetlost dana?
- Promocija je zakazana za prvi mart, još uvek ne znam gde, ali biće u Beogradu. Imam dogovor sa jednom veoma poznatom izdavačkom kućom, ali ne bih otkrivala koja je, jer ugovor potpisujemo ove nedelje.

ZAHVALNOST GOSPOĐI BISI

- Veliku ulogu za moju dosadašnju karijeru i ``razvojni put`` imali su moji karijerni i životni mentor, gospođa Biserka Matić - Spasojević, bivša novinarka Politike, ministarka, ambasadorka, moja najbolja prijateljica i najdivnija baka na svetu sada, a knjigu nikada ne bih napisala da nije bilo Veljka Lalića, urednika Pres magazina - kaže Tanja.

PROFIL
Tanja Janković rođena je 21.11. 1978. U Vranju. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u svom rodnom gradu. Upisuje Fakultet političkih nauka iz radoznalosti i avanturističkog duha, na drugoj godini odlazi u Južnoafričku republiku, u Johanesburg na mesec dana, a ostaje dve godine. Vraća se u Srbiju posle petooktobarskih promena i završava FPN. Posle fakulteta radi za Međunarodni pres centar u Bujanovcu, odakle odlazi u Bondstil. Nakon dolaska Beograd joj postaje glavno boravište, gde posao pronalazi u kabinetu tadašnjeg potpresednika Vlade Srbije Nebojše Čovića. Od 2006. do danas bavi se novinarstvom, ali uglavnom ekonomskim temama u dnevnim i periodičnim časopisima. Trenutno je zapošljena na RTV B92.

Tekst preuzet iz "Vranjskih". Originalni tekst možete pročitati ovde.

Podeli sa prijateljima
Povezane teme:
Komentari
Poslednji komentari
  • sladjo

    11:24 // 13. 4. 2012.

    provereno....pise samo ono sto su dozvolili ameri.i tamo je mogla uci samo gde kazu ameri

  • Niko

    16:07 // 1. 12. 2011.

    ah, da i otisla si zbog para, nemoj da lazes!!!

  • Niko

    16:05 // 1. 12. 2011.

    Malo preterujes gospodjice, prvo mnogo je tesko zapamtiti detalje posle toliko godina i drugo tamo sve funkcionise ko pod konac, izmisljas malo, tebi bi bas dozvolili da se sepuris i glupiras. mozes drugima pricati al meni ne.I nisi ti ljude iz zatvora izbavila sigurno niti urgirala, nego su bili zadrzani po 48 sati a i duze!!!

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.