Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

16:33, 30. 1. 2021.

| BBC News na srpskom

Brazil i fudbal: Evaristo - neustrašivi majstor koga su zapamtili i Real i Barselona

Autor: BBC News na srpskom

Prvi brazilski napadač koji je igrao za Barselonu je dao više golova nego Ronalso i Romario zajedno.

Imao je bolji odnos odigranih utakmica i pogodaka od Neimara ili Rivalda, a dao je i gol koji je po prvi put izbacio Real iz Madrida iz evropskih kupova - sve to pre nego što je dve godine kasnije prešao tu oštru granicu između dva kluba.

Što se tiče Brazila, on drži rekord u broju postignutih golova koji ni Pele nije dostigao, ali mu je svejedno bilo zabranjeno da ode na Svetsko prvenstvo 1958.

Kao trener, vodio je 16 različitih timova, uključujući i reprezentaciju Iraka, gde je radio zajedno sa sinom Sadama Huseina.

Evaristo de Makedo Filjo danas ima 87 godina i osvrće se na izuzetnu karijeru, baš kao i na neverovatan gol koji ga i danas ubraja u legende Barselone, bez obzira na sve što se desilo posle toga.

Short presentational grey line
BBC

Rođen 1933. godine, Evaristo je odrastao u severnom Rio de Žaneiru, daleko od čuvenih gradskih plaža i ostalih znamenitosti sa razglednica.

Fudbal je igrao na ulici, iz zabave, ali i to se promenilo kada je sa svojim drugarom kojem je pravio društvo došao na probu u lokalni klub Madureiru, 1950. godine.

Treneri su ga pozvali da popuni broj igrača na terenu i dali mu par kopački.

Bez obzira što su mu kopačke bile toliko tesne da su mu svi nožni prsti bili uvrnuti, 17-godišnjak je impresionirao sve prisutne i zaradio poziv da se vrati narednog dana.

U naredne dve godine, Evaristo je za Madureiru postigao 18 golova na 35 utakmica.

Među njima je bio i onaj protiv Fluminensea za koji je branio reprezentativni golman Kastiljo, na Marakani - istom onom stadionu na koji se ušunjao ne bi li sa još 200.000 ljudi gledao finale Svetskog prvenstva 1950.

Njegove partije kao amatera za Madureiru su dovele do poziva u reprezentaciju za Olimpijske igre u Helsinkiju 1952, gde je Brazil dao devet golova na tri utakmice pre nego što je položio oružje pred iskusnijom Nemačkom u četvrtfinalu turnira.

Manja grupa Brazilaca u kojoj su bili i budući dvostruki osvajači Svetskog kupa u fudbalu, Vava i Žozimo, se vratila kući sa značajnom reputacijom i ponudama drugih klubova širom zemlje.

Evaristo, koji je bio odani navijač Flamenga, je dobio poziv koji je najviše i priželjkivao.

U naredne tri godine, on je svojoj dečačkoj ljubavi doneo tri uzastopne titule u prvenstvu Rija.

„Flamengo je oduvek bio u mom srcu", rekao je Evaristo za BBC Sport iz doma u Rio de Žaneiru.

„Odrastao sam gledajući ih zajedno sa mojim stricem i za mene je tada postojao samo jedan tim - imao sam i ponude od Vasko de Game i Fluminensea, ali Flamengo mi je dao toliko toga i ja sam mu bio večno zahvalan".

Zapamćen je kao fizički snažan i nemilosrdan napadač, a mnogi njegovi rekordi su i danas aktuelni.

U njegova 103 gola postignuta tokom 191 utakmice ubrajaju se i onih pet u pobedi od 12:2 protiv Sao Kristovaoa.

Bila je to najveća pobeda u istoriji Marakane.

Slično tome, na Prvenstvu Južne Amerike 1957. je, igrajući za Brazil zajedno sa legendarnim Garinčom i Niltonom Santosom, postigao pet golova u razaranju Kolumbije.

Ni Pele nije imao ovakav rezultat.

Za vreme kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1958, putevi Evarista i Flamenga su se razišli.

Barselona je tada pravila novi tim i Žosep Samitije, tehnički direktor kluba, je odleteo za Južnu Ameriku u potrazi za napadačem.

Svestan toga da su i italijanski klbovi bili u sličnoj potrazi, on je Evaristovom ocu dao ponudu za koju je igrač kasnije rekao da je „bilo nemoguće odbiti je".

Španski mediji su izvestili da je cifra iznosila oko 700.000 pezeta ili 6.000 funti godišnje (oko 140.000 funti u današnjem novcu).

„Život u Barseloni je bio normalan, vrlo miran, i ja tu nisam imao nikakvih problema - osećao sam se kao da sam bio u Riju", priseća se Evaristo.

On se posle tri meseca za kratko vratio u Brazil da bi se oženio sa ljubavi iz detinjstva, Normom.

„Svaki igrač je imao sopstveni navijački klub, tako da smo bili traženi, ali ne kao danas, jer tada nije bilo mobilnih telefona.

Klub mi je pružio sve: kuću, Mercedes, mnogo toga. Potpuno su nam verovali, tako da smo mogli da idemo gdegod smo hteli, da jedemo paelju, pijemo španska vina. Bilo je čudesno".

Zadovoljan životom van terena, brzo se adaptirao i na fudbal.

Igrao je i postigao gol i na prvom meču odigranom na stadionu Nou Kamp, u septembru 1957.

Šest meseci kasnije je postao prvi igrač koji je tamo postigao het-trik.

Sledeće godine je ponovio taj podvig tako što je dao tri gola tadašnjem prvaku Evrope, Realu iz Madrida.

Te godine je Barselona osvojila svoju prvu titulu u La Ligi u poslednjih šest godina.

Izveštaj sa tog meča u lokalnim novinama Vesti ponedeljkom, opisuje ga kao „ovna razbijača" koji je igrao kao da mu je lopta „prilepljena za stopala".

Zvanični klupski vebsajt Evarista opisuje kao „jednog od najboljih stranaca koji su igrali u Barsi".

„Tipično veštog Brazilca sa ubistvenim instinktom ispred gola, strašnog strelca koji šutira sa obe noge i glavom i igrača kojeg su brzina i hrabrost održali u prvom timu punih pet godina".

U timu koji je trenirao Elenio Erera i u kojem je igrao zajedno sa Laslom Kubalom i Luisom Suarezom, Evaristo je osvojio dve titule, Kup kralja i dva puta Kup sajamskih gradova koji je prethodio Kupu UEFA.

Statistika koja nam je poslata sa klupske adrese navodi da je postigao 105 golova na 151 utakmici, dok podaci sa zvaničnog sajta kažu da je dao 181 gol na 237 utakmica.

„Evaristo je dao više golova od mene za Barselonu. Ipak, ja sam dao više zvaničnih pogodaka, dok je on mnoge postigao na prijateljskim utakmicama", za BBC Sport kaže Rivaldo koji je dao 129 golova na 235 utakmica između 1997. i 2002. godine.

„Vrlo je priznat u Barseloni; u svlačionicama ima dosta njegovih slika - bio je veliki igrač koji je mnogo učinio za brazilski fudbal i Barselonu.

Bez obzira na to da li su i prijateljske utakmice uračunate u zvaničnu statistiku, Evaristo do današnjeg dana ostaje igrač sa najboljim odnosom golova i odigranih utakmica od svih Brazilaca koji su za Barselonu odigrali više od 50 utakmica.

A njegov najveći doprinos do sada niko nije osporio.

Tokom revanš meča u okviru Kupa evropskih šampiona protiv Reala iz Madrida, 23. novembra 1960, pred 120.000 gledalaca, Evaristo je postigao spektakularan gol glavom.

Posle pravog leta kroz vazduh, samo osam minuta pre kraja meča zatresao je mrežu najvećeg rivala.

Ovaj gol, ovekovečen zrnastom crno-belom fotografijom koja se i dalje, 60 godina kasnije, nalazi izložena na stadionu,prvi put je eliminisao Barseloninog večitog rivala iz takmičenja.

Na taj način, Evaristo i Barselona sprečili su Real šesti put uzastopno postane prvak Evrope.

„Postojalo je veliko rivalstvo između dva grada jer je Madrid prestonica, a Barselona se uvek borila za nezavisnost", kaže Evaristo.

„Mnogi su Madrid videli kao tim generala Franka, tako da je tu bilo i političkog rivaliteta - iako ja nikada nisam osetio bilo kakvo mešanje politike".

Evaristo kaže da je taj gol razbio hegemoniju Madrida.

„Zbog tog rivaliteta i činjenice da je eliminisan tim iz Madrida, izgledalo je kao da je Barselona osvojila titulu".

„Bilo je ludo. Mnogo smo slavili posle meča".

Real baš i nije.

U izvrsnoj knjizi Strah i gađenje u La Ligi, autor Sid Lou kaže da su, tokom banketa upriličenog posle meča, igrači Reala pokušali da se obračunaju sa engleskim arbitrom i njegovim pomoćnicima, koji im nisu priznali četiri gola.

Igrači Barselone su se umešali ne bi li smirili situaciju.

Evaristo ima diplomatski komentar na to.

„Ne sećam se toga, ne", kaže on.

„Real se dosta bunio, ali ja nikada nisam video nikakve pretnje ili nasilje. U stvari, igrači su bili poprilično mirni".

Barselona je tako po prvi put u klupskoj istoriji stigla do finala, a Evaristo je dao ukupno šest golova, među kojima i ona dva iz polufinala.

Na stadionu Vankdorf u Bernu su izgubili sa 3:2 od Benfike u meču koji je danas ostao zapamćen kao „finale četvrtastih stativa".

„Bio je to vrlo tužan dan za Barselonu jer smo imali sve što je potrebno da postanemo prvaci Evrope", kaže Evaristo.

„Sve osim sreće. Stative su bile četvrtaste, a mi smo ih pogodili četiri ili pet puta. Da su bile okrugle, lopta bi ušla u gol. Ali Benfika je imala strašan tim".

Nekih 12 meseci posle tog finala iz 1961, Evaristo je uradio ono što je bilo nezamislivo i prešao u Madrid posle spora koji je sa Barselonom imao zbog državljanstva.

Pa ipak, za razliku od zvaničnih opisa ovog ozloglašenog transfera, navijači bes nisu usmerili prema igraču, već ka upravi kluba.

„Barselona je želela da postanem Španac ne bi li time otvorili mesto u timu za još jednog stranca, a ja to nisam želeo", kaže on.

„U Madridu to nije bio slučaj. Zato sam prešao tamo, inače bih ostao u Barseloni, koju sam više voleo".

To nije bilo prvi put da odluke upravnog odbora Barselone u vezi Evarista budu preispitivane.

Kada je 1957. potpisao ugovor, postojao je dogovor da mu Barselona neće praviti probleme ukoliko bude bio pozvan da igra za Brazil na Svetskom prvenstvu sledećeg leta.

Pošto je odigrao obe utakmice u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo protiv Perua i dao ukupno osam golova na 14 utakmica, očekivalo se da Evaristo bude starter u reprezentaciji.

Ali pošto Španija nije uspela da se kvalifikuje za prvenstvo, pomeren je kalendar odigravanja utakmica u okviru Kupa kralja.

Tako je španski kup trebalo da bude odigran u isto vreme kada i turnir u Švedskoj, pa je Barselona prekršila obećanje da će ga pustiti da ode na prvenstvo.

Brazil je prvi put osvojio titulu prvaka sveta, a 17-godišnji Pele je postigao het-trik u polufinalu i još dva gola u finalu.

Evaristo, koji će protiv ovog klinca odigrati utakmicu dve godine kasnije kada je Santos došao na turneju po Evropi, više nikada nije obukao čuveni žuti dres.

„Bio sam veoma uznemiren što nisam mogao da odem tamo, ali sam pratio radio prenose mečeva", kaže on.

„Na dan kada je bilo zakazano finale, bio sam u trening kampu Barselone jer je tim narednog dana igrao utakmicu".

Otac ga je pozvao da mu saopšti vest.

„Bio sam vrlo srećan zbog prijatelja koji su igrali - ali, znate, pošto sam igrao utakmice koje su nam pomogle da se kvalifikujemo, i sam sam se osećao kao šampion".

Na kraju, Evaristovo odsustvo sa prvenstva 1958. i činjenica da podvizi u Barseloni uglavnom nisu bili praćeni, doveli su do toga da je njegova veličina u Brazilu bila donekle potcenjena.

Brazilski novinar Milton Neves je za Evarista napisao:

„Da je 60-ih postojala televizija, bio bi slavljen kao Ronaldo". Mario Zagalo, koji je kao igrač dva puta osvajao titulu prvaka sveta, 1958. i 1962, a zatim i kao trener 1970, ga je zvao tipom fudbalera koji je mogao da igra za bilo koji tim na svetu".

Rivaldo dodaje:

„Nema sumnje da se fudbal mnogo promenio. Danas je igračima lakše da se istaknu kada postoje TV, internet i društvene mreže".

„Nema dileme da bi Evaristo, da je igrao u nekoj drugoj eri, imao potpuno drugačiju reputaciju od one koju je imao dok je igrao u 50-tim i 60-tim godinama. Bio je zaista poseban igrač".

Kada je Evaristo otišao iz Barselone, imao je ponude i iz Italije i Francuske, ali je izabrao da ostane u Španiji.

Tamo je, uprkos ozbiljnoj povredi kolena koja ga je ograničila na samo 19 utakmica i šest golova za Real, nastavio da sakuplja domaće trofeje.

U dve sezone je osvojio još dve titule prvaka.

Baš kao i u Barseloni, tako ga i zvanični sajt Reala iz Madrida naziva „fudbalskom legendom", rame uz rame sa klupskim zvezdama kao što su bili Alfredo di Stefano, Ferenc Puškaš i Raul.

Evaristo je oduvek želeo da se vrati u Flamengo, pa je to i uradio 1965, osvojivši tako još jednu klupsku titulu, pre nego što se penzionisao kada je imao 33 godine.

Tokom 36-godišnje trenerske karijere, osvajao je različite trofeje u Brazilu za Santa Kruz, Gremio i Baiju.

Zaslužan je i za profesionalni debi Danija Alvesa, a pamti se i njegova borba sa Romariom dok je vodio Flamengo.

Aprila 1985, Evaristo je imenovan za slektora brazilske reprezentacije koju je trebalo da odvede na Svetsko prvenstvo u Meksiko.

Otkaz je dobio samo mesec dana posle tri poraza u šest utakmica i tvrdoglavog odbijanja da u tim pozove igrače koji su igrali u Evropi.

Ipak se pojavio na najvećoj fudbalskoj sceni - ali u neuobičajenoj ulozi.

„Nisam hteo da dozvolim brazilskoj federaciji da se meša u moj izbor igrača, pa sam otišao", kaže Evaristo.

„Ionako sam već imao ponudu da vodim Katar, pa sam otišao tamo , a onda je Iraku bio potreban trener za Svetsko prvenstvo, pa su pozvali mene".

U to vreme, neprikosnoveni vladar u Iraku bio je Sadam Husein.

„Radio sam direktno sa sinom Sadama Huseina, ali nikada nisam otišao tamo. Sreli smo se u Evropi, a onda otišli pravo u Meksiko jer je u Iraku bio rat u to vreme".

Irak, kojem je to bilo jedino Svetsko prvenstvo do današnjeg dana, izgubio je sva tri meča u grupi.

Njihov sastav je bio istumban jer su mnogi igrači morali da se odazovu pozivu vojnih vlasti zbog konflikta sa Iranom.

Od penzionisanja 2005, Evaristo dane provodi gledajući Flamengo i provodeći vreme sa porodicom - početkom 2020. postao je i čukundeda.

Dok daje intervju, Evaristo sedi u stanu u Ipanemi, okružen trofejima, fotografijama i drugom memorabilijom.

Ali nema dileme da njegovo troje dece najbolje odslikavaju njegovu igračku karijer.

Evaristo junior je rođen u Kataloniji, Luis Augusto u Riju, a Marija Mercedes u Madridu.

„Veoma sam ponosan što sam bio u fudbalu 56 godina i što sam postigao tolike uspehe", kaže on.

„Fudbal, Flamego, familija i prijatelji. To je sada moj život".

Podeli sa prijateljima