Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

20:55, 1. 4. 2022.

| BBC News na srpskom

Film i Amerika: Veliki san - delo za zbunjivanje, kao nijedno drugo

Autor: BBC News na srpskom
Hemfri Bogart i Lorin Bekol
Alamy
Hemfri Bogart i Lorin Bekol

Veliki san je prvi put prikazan pre 75 godina i od tada njegov zaplet zbunjuje gledaoce.

Nema sumnje da je ovaj noar klasik Hauarda Hoksa smešten u Los Anđeles jedan od najzabavnijih američkih filmova svih vremena, zahvaljujući pre svega eksplozivnom dijalogu, žestokoj akciji, sparnoj atmosferi i vulkanskoj seksualnoj hemiji između glavnih zvezda Hemfrija Bogarta i Lorin Bekol.

Ali isto tako nema dileme da je teško razumeti šta se zaista i dešava u ovom filmu.

Kada se veliki san prvi put pojavio 1946. godine, novinar Njujork Tajmsa Bozli Krauter ga je opisao kao „krajnje zbunjujuću mrežu… u kojoj se pojavljuje toliko kriptičnih stvari usred lukavog zapleta da mozak neminovno upada u stanje potpune konfuzije".

Mnogo decenija kasnije, osuđujući osvrt na Vikipediji nas podučava da je film „nemoguće pratiti" i da je slavljen od „zaljubljenika u film" samo zato što se „smatralo da je puko pojavljivanje Bogarta i Bekol važnije od dobro ispričane priče".

Pa vi vidite, zaljubljenici u film!

Zaplet, u stvari, nije nemoguće pratiti - to je samo jako komplikovano bez olovke u ruci, sveščice i dugmenceta za pauzu na daljinskom upravljaču.

Ne samo da je potrebno da zapamtite sve te divne bibliotekare, trgovce, konobarice i taksiste koji se nađu na putu vickastog privatnog detektiva Filipa Marloua (Bogart), već morate i da napravite razliku između muškaraca ubica i žrtava, među njima i Harija Džonsa, Džoa Brodija, Edija Marsa, Karola Lundgrena, Laša Kanina, Ovena Tejlora i Šona Regana.

Ali da li je to dovoljno da biste se toliko žalili?

Da li je zaista problem ukoliko vaš „um obuzme totalna konfuzija" tokom gledanja jednog filma?

Ili možda baš to može da bude glavna atrakcija tog filma?

Veliki san
Alamy
Za Veliki san se govorilo da je zbunjujući, ali praćenje radnje je ipak (jedva) moguće

Voren Baklend je autor knjige Narativ i naracija i specijalista za filmove koje morate da protumačite.

„Značajna stvar u vezi filma Veliki san", kaže on za BBC Kultura, „jeste da se on pridržava principa ograničene naracije - on pokazuje samo ono što jedna osoba vidi ili čuje.

„U ovom slučaju, to je Marlou. Zbog toga što se glavne stvari dešavaju na samom početku filma, Marlou ne poznaje priču u velikoj meri, što znači da ni gledaoci ne znaju puno toga.

„To može da bude frustrirajuće, ali funkcioniše".

Drugi razlog zbog kojeg je film zbunjujući je takođe zanimljiv.

Rejmond Čendler je prvi roman u kojem se pojavljuje Marlou napisao tako što je iskombinovao dve ranije objavljene kratke priče i verovatno se zbog toga i javlja osećaj da postoje dva odvojena zapleta koja se povremeno prepliću.

Zatim su se i scenaristi (Vilijam Fokner, Li Breket i Džil Furtman) borili da nekako adaptiraju roman.

Najpoznatija anegdota koja se tiče same produkcije filma je ona koja se pojavila u vezi toga da li se jedan od likova ubio ili je bio ubijen.

I ako jeste, ko ga je ubio.

Kada je Hoks poslao telegram Čendleru ne bi li saznao šta je ovaj mislio, pisac mu je odgovorio da ni on sam ne zna odgovor.

Povrh svega, bilo je nekoliko skandala koje Marlou razotkriva koji su morali hitno da se menjaju da bi film prošao cenzorska pravila: gej odnosi i pornografija se nagoveštavaju na krajnje maglovit način.

Takođe, delovi filma su ponovo morali da budu snimljeni ne bi li se kapitalizovalo na popularnosti Bogarta i Bekol, koja je u to vreme imala hit sa još jednim Hoksovim trilerom, filmom Imati i nemati.

Džek Vorner, šef studija, je naredio da se snime nove scene sa još izraženijim nabojima u samim dijalozima dve zvezde.

Da bi mogao da napravi mesto za ovo, Hoks je iz filma izbacio one scene koje su objašnjavale Marlouova otkrića, kao i scene u kojima je Bekol u drugom planu u odnosu na Martu Vikers, koja igra njenu sestru.

Tako da je ionako mutan zaplet romana bio dodatno zakomplikovan ne bi li se ublažio stav tela zaduženog za cenzuru i da bi se još više glamurolizovali glumci.

Kada sve to znamo, čudo je da je film bio iole koherentan.

Praćenje tragova

Svejedno, bilo bi pogrešno reći da Veliki san ne sadrži „dobro ispričanu priču".

Koliko god da je zamršen zaplet, struktura lavirinta nije nedostatak koji tinjajući odnos između glavnih junaka može da ublaži.

Upravo je suprotno - činjenica da vaš um mora da prati svaki korak Filipa Marloua, važan je deo šarma ovog filma.

Umesto da gledate detektiva, vi sami postajete detektiv.

Veliki san vas drži budnim.

„Sve se svodi na taj balans", kaže Baklend.

„Što se više trudite, bolje se osećate. Kada film ima jednostavniji narativ, uživanje je drugačije.

„Zagonetne zaplete morate da procesuirate, ali na kraju uvek stiže nagrada".

Setite se samo raznih filmskih mozgalica kao što je Okidač Šejna Karuta, jeftina priča o putovanju kroz vreme koja vas i bukvalno tera da crtate dijagrame i grafikone.

Ili debija Ričarda Kelija, film Doni Darko, koji je svoj kultni status izgradio na ponoćnim projekcijama i DVD seansama tokom kojih su ljubitelji ovog filma uživali u njegovim transdimenzionalnim zagonetkama.

Pa čak i Velikog Lebovskog, gonzo posvete braće Koen Velikom snu.

Pravolinijski napisane avanture mogu da budu uzbudljive, ali oni filmovi koji vam ne daju sve odgovore teraju na razmišljanje, razgovore i iščitavanje članaka na internetu.

Konačno, ključno je što su to filmovi koji vas teraju da ih gledate ponovo.

„Čar filmova koji šalju dvosmislenu poruku, ili predstavljaju velike misterije, ili imaju samo poneki eliptični raskorak, jeste u tome što vas teraju da im se iznova vraćate uz nadu da ćete ih konačno potpuno razotkriti".

Rodni Ašer, reditelj dokumentarnog filma Greška u matriksu, kaže za BBC Kulturu:

„Oni filmovi koji vam sami razreše sve nedoumice mogu da zadovolje na kratke staze, ali ponekada prestanete da razmišljate o takvim filmovima i pre nego što se upale svetla u bioskopu".

Bulevar zvezda
Alamy
Bulevar zvezda, film Dejvida Linča, karakterističan je za enigmatski pristup filmovima ovog reditelja

Godinama nakon što smo ga videli, neki od nas i dalje pokušavaju da dešifruju poslednji kadar uznemirujućeg filma Skriveno Mihaela Hanekea.

I Dejvid Linč je izgradio karijeru zbunjujući nas filmovima kao što su Glava za brisanje, Plavi somot, Izgubljeni autoput i Bulevar zvezda, koji je osvojio najviše glasova u BBC Kultura među filmskim kritičarima kao najbolji film 21. veka.

„Volim misterije", rekao je ovaj reditelj u jednom intervjuu.

„Više volim da ne znam određene stvari u misterijama, nego da mi to bude objašnjeno.

„Jednom kada počneš da objašnjavaš nešto da bi 20 ljudi to shvatilo, gubi se svaka magija tog dela".

Stenli Kjubrik je znao sve o magiji u misterijama.

Ako vam nije jasno šta se desi na kraju onog psihodeličnog puta u Odiseji u svemiru, to je zato što on nije želeo da vam bude jasno.

„Artur Klark (koscenarista filma) je napisao propratnu naraciju koja je sve objašnjavala", kaže Baklend, „i bio je pomalo zbunjen kada je Kjubrik u poslednjem trenutku izbacio tu naraciju iz filma".

A što se tiče Kjubrikove krvlju natopljene adaptacije romana Isijavanje Stivena Kinga, može se raspravljati o tome da li duhove u hotelu Overluk zamišlja Džek (Džek Nikolson), začaran mentalnim moćima svog sina Denija ili ih generiše sam hotel.

Ali enigma je deo onoga što Isijavanje čini tako fascinantnim filmom.

Ašer je režirao čitav dokumentarac, Soba 237, u kojem ljubitelji ovog filma iznose svoje teorije o tome šta je Kjubrik u stvari želeo da kaže.

Da li je taj film bio komentar na holokaust ili na pokolj indijanskih plemena, ili možda na Kjubrikovu ulogu u pravljenju lažnih snimaka sletanja Apola na mesec?

Ono što je sigurno, kaže Ašer, je to da nas je Kjubrik namerno ostavio da nagađamo.

„Poslednji kadar u Isijavanju je crno-bela fotografija Džeka sa proslave koja se odigrala 60 godina ranije.

„Na neki način to izgleda kao rešenje za sve misterije ovog filma, baš kao što je to bio ružin pupoljak u Građaninu Kejnu.

„Ali to je sve samo ne i rešenje misterije. Istina je da takvi momenti samo otvaraju nova pitanja, na koje nismo ni pomislili do tog trenutka".

Isijavanje
Alamy
Stenli Kjubrik je namerno skrivao misteriju u srcu svog filma, kao što je to slučaj sa Isijavanjem

Jedini koji nije uživao u tim pitanjima je sam Stiven King.

On nikada nije bio zadovoljan Kjubrikovim filmom, pa je odlučio da sam napiše scenario za TV mini seriju koja je prikazana 1997. godine.

Zaplet je ovde mnogo razumljiviji, ali ako izuzmemo Kinga, nije mnogo ljudi ovo videlo kao poboljšanje.

U tekstu za portal Disolv, Taša Robinson osuđuje „nespretnu, previše sažvakanu doslovnost" serije koja ,,počinje trapavom ekspozicijom scene koja nam razotkriva Kingov simbolizam i objašnjava kako će se ova priča završiti".

Nešto slično se desilo i sa Velikim snom, kada je 1997. godine prikazana originalna verzija filma, sa scenama u kojim Marlou vodi gledaoce kroz svoju istragu.

Rodžer Ebert, filmski kritičar ovenčan Pulicerovom nagradom, napisao je da toj verziji nedostaje „naboj": „Ovo je jedan od onih slučajeva u kojem je odluka studija koji se umešao u produkciju bila potpuno ispravna.

„Neke misterije je bolje ne razotkrivati".

S druge strane, svi mi volimo da postoji neko ko će rešiti misteriju, čak i ako mi nismo u stanju za tako nešto.

Ako zbunjujući film nije ništa drugo nego obična narcisoidna zbrka, kao što neki kritičari tvrde da je recimo Nolanov film Tenet, onda publika obično nema strpljenja za tako nešto.

Ali ako postoji neko logičko, inteligentno objašnjenje koje ipak ne možemo da dokučimo, onda smo zaintrigirani.

„Frojdov koncept neobičnog je koristan pri objašnjavanju razlike između besmislenog i misterioznog filma", kaže Baklend.

„Neobično u isto vreme označava i ono što nam je poznato i ono što nam je strano.

„Kada gledamo film Dejvida Linča sve je čudno, ali mi i dalje prepoznajemo da tu ima nečeg familijarnog".

Po svemu sudeći, mi pre svega u svojim životima nailazimo na bezbrojne incidente koje ne razumemo.

Kada je film čist i uredan, on može da izgleda lažno.

Linč sam kaže: „Život nije takav, pa nam ovakvi filmovi nisu nimalo zanimljivi".

Ali kada u filmu naiđemo na zagonetke i kontradikcije, onda nam one zazvuče kao naše lično iskustvo.

Koliko god to bilo fantastično, verodostojnije je od nekih lucidnijih filmova.

Možda je preterano reći da je Veliki san realističan, ali kada nabasamo na tu džunglu lažnih mamaca, usputnih detalja, zamenjenih identiteta i slučajnih nagađanja, mi osetimo da su prave kriminalističke istrage upravo takve - baš kao što je to i sam život.


Možda će vas zanimati i intervju sa Aleksandrom Hemonom


Pratite nas na Fejsbuku i . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima