Šta znače naši snovi

U ova neobična vremena, mnogi ljudi pričaju kako sanjaju živopisnije snove nego inače. Ket Paund je pitala psihoterapeutkinju kako slikarstvo može da nam pomogne da ih bolje razumemo - baš kao i sami sebe.

Snovi su vekovima opčinjavali filozofe i umetnike. Doživljavani su kao božanske poruke, način da se razvije kreativnost i, od uspona psihoanalize u 19. veku, ključ za razumevanje naše podsvesti.

Budući da su mnogi od nas poslednjih nedelja iskusili neobično živopisne snove, čini se da je došao pravi trenutak da istražimo kako su se oni shvatali i opisivali tokom vekova. Tako bismo možda čak mogli da pronađemo neke intrigantne paralele sa vlastitim iskustvima.

• Imate korona virus snove? Niste jedini
• Noćne more „pomažu da kontrolišemo strah kada smo budni“
• Kako da se naspavate „kao čovek"

Ali zašto sanjamo tako živopisne snove sada? „Nalazimo se u potpuno novoj situaciji pa moramo da obradimo nove emocije", kaže psihoterapeutkinja Filipa Peri, koja je bila zatrpana odgovorima kad je nedavno od pratilaca na Tviteru zatražila da joj pošalju svoje snove. „Izmišljamo narative da bismo pronašli neki smisao u osećanjima koja se manifestuju u snovima", objašnjava ona.

„Vizija iz sna" (1525) Albrehta Direra prvi je zabeleženi opis u zapadnoj umetnosti umetnikovog ličnog sna. Akvarel, naizgled nanesen u brzini posle buđenja, prikazuje vodeni potop koji se sa neba stuštio na njega. „Probudio sam se drhteći u svakom udu i trebalo mi je dugo vremena da se oporavim", zapisao je on.

Peri kaže da iako su je u školi učili da ne postoji tako nešto kao što je sanovnik, decenije prakse su joj pokazale da „određeni predmeti uglavnom znače nešto" i „ako neko sanja o vodi, obično se radi o osećanjima". Njoj to zvuči kao da se Direr „davio u osećanjima" i iako, naravno, ne može da bude sigurna koja su to osećanja, „većina nas, bilo da to priznajemo ili ne", ili nismo svesni kad se probudimo, „strahujemo od smrti i zaborava", kaže ona.

Možda onda ne iznenađuje da su mnogi od snova koje je Peri dobila na Tviteru uključivali ljude okružene vodom, mada se žena koja je sanjala da surfuje na cunamiju očigledno sa tim bolje nosila od Direra.

Direrov lični prikaz je, međutim, veliki izuzetak. Iako je Renesansa ohrabrivala interesovanja drevne filozofije za proučavanje snova, to je moralo da se pomiri sa dominantnom hrišćanskom ideologijom, koja nije odobravala paganska tumačenja. Većina slika snova bila je biblijske prirode.

Jakovljevi snovi - kao i oni koje je Josif tumačio za Faraona - bili su omiljene teme: Rafaelo ih je oslikao na tavanici vatikanske Apostolske palate 1518. godine. Živopisne metafore snova prikazane su u sferama koje plutaju na nebu kao da žele da naglase da je njihovo razumevanje van domašaja smrtnika.

Mitološke teme, kao što je „Usnuli Apolon i muze sa sudbinom" (1549) Lorenca Lota, mogle su, međutim, da pruže umetnicima slobodu da sugerišu vezu između snova i nadahnuća. Apolov san čini se da je podario muzama slobodu da odbace odeću i trčkaraju nage na obližnjoj livadi, sugerišući nesputanu kreativnost koju san može da oslobodi.

Košmarni sadržaj slika Hijeronimusa Boša ostavio je utisak na mnogo veći broj ljudi. Njihovi prizori skoro sigurno nisu shvaćeni prosto kao umetnikova predstava raja i paklenog ognja, već kao predstave opominjućih noćnih mora koje bi mogle da pohode grešnike kako bi ih upozorile šta ih čeka ako se ne pokaju. Ovo postaje eksplicitno u „Tundalovoj viziji" (c. 1520-30) jednog Bošovog sledbenika, na kojoj se vidi grešni vitez kako lebdi nad vlastitom košmarnom vizijom pakla.

Snovi kao teme u slikarstvu uglavnom su izašli iz mode u racionalnom dobu Prosvetiteljstva, ali je u 18. veku nastao jedan od najslavnijih opisa - „Noćna mora" (1781) Henrija Fuselija. Bez književnog, biblijskog ili drugog presedana u istoriji umetnosti, ona se i dalje opire tumačenjima, mada je neki doživljavaju kao preteču psihoanalitičkih teorija Sigmunda Frojda.

Peri ne doživljava sliku kao izravan portret noćnih užasa. Umesto toga, ona u bespomoćnoj pozi žene, nezdravom interesovanju konja za njeno međunožje i položaju gremlina - koji možda sugeriše da se sprema da se isprazni na nju - vidi „vlažne snove ponižavanja žene koju bi mogli da imaju mnogi muškarci". Ili, dodaje ona, „žene… naši snovi i naše seksualne fantazije retko su politički korektni, kog god da smo roda."

„Nacrtajte mi svoje snove"

Simbolisti su bili ti koji su vratili snove u prvi plan umetničkog izraza. Za slikare kao što su Gistav Moro i Odilon Redon, snovi su bili metod za dešifrovanje realnosti i misterija postojanja. Redonova „Oko, kao čudan balon, penje se ka beskonačnosti" (1882), na kojoj balon u obliku oka izgleda kao da diže čovekovu glavu u oblake, sugeriše često neusklađene slike iz snova. Ne iznenađuje što je pokret izvršio veliki uticaj na nadrealiste.

Primarna inspiracija nadrealizma potekla je iz Frojdovog „Tumačenja snova". Prema Frojdu, snovi su izraz potajnih želja koje je izvitoperila autocenzura u slike koje nemaju smisla za snevača posle buđenja. Ukoliko rastumači njihovo skriveno značenje, on je smatrao da psihoanaliza može da izleči pacijenta od svega što ga muči.

Međutim, dok je Frojd snove doživljavao kao nešto što treba dešifrovati da bi se izlečilo, nadrealisti su ih videli kao sredstvo za oslobađanje nesputanog kreativnog izraza; reakcija protiv buržoaske evropske kulture koju su počeli da preziru posle Prvog svetskog rata.

U nadrealističkom slikarstvu, snevač obično nije prikazan. Umesto toga, gledalac se direktno suočava sa unutrašnjom logikom sna. U snolikim prizorima ispunjenim nespokojem Đorđa di Kirika ili neobičnim slikama, kolažima ili multimedijalnim delima Maksa Ernsta, snovi poprimaju oblik zagonetki koje dovode u pitanje gledaočevu percepciju stvarnosti.

Frojd je, mora se reći, bio zgranut njihovim idejama, mada je neznatno promenio priču kad je upoznao Salvadora Dalija 1938. godine. Dali je poneo sa sobom svoju sliku „Metamorfoza Narcisa" (1937), na kojoj obličje Narcisa koji zuri u jezero oponašaju prst i palac koji drže napuklo jaje iz kog izviruje cvet narcis. Frojd je prethodno nadrealiste doživeo kao „apsolutne (recimo 95 odsto, kao alkohol), ludake" - ali ga je Dali, sa svojim „neporecivim tehničkim umećem", naterao da preispita taj svoj stav.

Peri je i sama istražila nadrealistički pristup snovima kad je za BBC Četiri 2017. godine snimila dokumentarac Kako biti nadrealista sa Filipom Peri. Poput njih, ona je osnovala Biro za nadrealistička istraživanja i zamolila pripadnike javnosti da joj ispričaju svoje snove a onda ih zamolila i da ih nacrtaju. „Najpotresnije od svega je ono što su izvukli iz toga kad su ponovo proživeli vlastite snove", kaže ona.

Sa pacijentima, Peri obično koristi geštalt terapiju, koju je prvi upotrebio nemački psihijatar Fric Perks, a u kojoj sebi prepričavate snove iz vizure svih predmeta u snu. Ideja je da je sve u snu deo vas, tako da ćete tačno znati šta će oni reći i tako doći da boljeg razumevanja sebe.

U našoj trenutnoj situaciji, Peri misli da će od koristi biti višestruki pristup. „Nacrtajte svoje snove; zapišite ih. Sve te stvari će vam pomoći da obradite emocije i osećanja iz sna. Preuzimate vlasništvo nad njima i stoga onda preuzimate kontrolu", kaže ona.

I, ko zna, u tom procesu bismo mogli da oslobodimo našu vlastitu, do sada nepoznatu, kreativnost.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]