Miljana Stojiljković

Gost: Miljana Stojiljković, član Gradskog dobrovoljnog vatrogasnog društva iz Niša

Razgovor vodio: Vesna Milić

---

JV: Deo je ekipe koja je nekoliko puta bila prva u Srbiji u onom čime se bavi. Zahvaljujući tome i sada se plasirala na Olimpijadu koja će se održati u Austriji. Deo je ekipe koja je uvek tamo gde gori i to u bukvalnom smislu te reči. Miljana Stojiljković iz Gradskog dobrovoljnog vatrogasnog društva je sa nama u studiju. Dobrodošla.

Hvala lepo, dobar dan.

JV: Ti si članica ovog društva već 5 godina. Kako? Koji su motivi da se baviš ovim opasniom poslom i to još dobrovoljno?

Pre 5 godina kada sam se priključila GDVD-u motiv jeste bilo vatrogasn takmičenje, gradsko, koje se održavalo. Pa smo se mi skupili na fakultetu, čiji sam student, Fakultet zaštite na radu. I naša ekipa se takmičila tamo, zajedno sa muškom ekipom. Osim toga, ono što je mene oduvek privlačilo jeste taj posao vatrogasca. kao neki herojski i pošten posao i da vatrogascu u stvari predstavljaju heroje današnjeg vremena i rizikuju svoje živote i svoje zdravlje, ostavljujući kući svoje porodice i svoje prijatelje, kako bi spasili ljude koje čak i ne poznaju. Dolaze da spasu njihovu imovinu, njihova dobra, da spasu sve što se da spasti.

JV: Šta vi tačno radite? U kojim situacijama reagujete?

Konkretno GDVD sastoji se iz servisa gde se vrši servis vatrogasne opreme i od operativne jedinice. Ja sam u operativnoj jedinici, takođe i devojke iz moje ekipe, njih 3. Mi smo tamo kao ispomoć profesionalnim vatrogascima, spasiocima i mi služimo tome da kada njihova brojčana nepopunjenost dođe do izražaja, kada oni ne mogu da izađu na sve intervencije mi tu upadamo kao ispomoć. I idemo na teren, idemo na požare i odrađujemo dežurstva. To nisu neki strašni požari, uglavnom neki na otvorenom. Kontejnjeri, njive, livade i tome slično. Što se tiče onih velikih požara u zgradama u to ne idemo jer nismo dovoljno obučene. Takođe idemo i na dežurstva, koncerti, sportski događaji i tome slično.

JV: Rekli ste da to nisu neki veliki požari. Kakava je situacija kada se pojavite gde gori vatra? Da li ima nekog uzbđenja? Ima li neke opasnosti? Uvek može nešto nepredviđeno da se desi.

Tako je. U principu, kada odemo tamo, ekpa se sastoji od nekoliko članova, zavisi i od velilične požara. Mi svi brinemo jedni o drugima. Takođe i vatrogasci brinu o nama. Mi gledamo da ispoštujemo sve procedure koji nalaže taj sistem zaštite od požara, da prvenstveno ne ugrozimo svoju bezbednost i da pomognemo drugim ljudima. Jeste, dolazi do naleta adrenalina i hoćemo da suzbijemo vatru što pre ali je najpre potrebno gledati da mi tu ne budemo ugroženi i povređeni a onda spašavati šta se može spasiti.

JV: Napomenuli ste da je u ekipi još nekoliko žena. da li je ovo posao za ženu ili je prijemčiviji muškarcima? Kako je to biti žena vatrogasac?

Generalno, to je posao za muškarce ali kao što je slučaj u svim službama, postoje i žene koje se time bave. U mojoj ekipi, takmičarskoj, koja ide na olimpijadu, ona broji 10 devojaka. Polovina ekipe su studentkinje Fakulteta zaštite na radu i imamo 3 studentkinje sa Pravnog fakulteta, jednu hrabru mamu domaćicu i imamo jednu studenkinju sa Fakulteta fizičkog obrazovanja.

JV: Kako idu pripreme za Olimpijadu?

Pripreme su počele pre mesec dana, trenutno zbog lošeg vremena treniramo u sali Vatrogasno spasilačke jedinice, zbog toga što nam kiša ne dozvoljava da svoje vežbe ovavljamo napolju. Vežbao tu vatrogasnu vežbu koja se zove suvi napad za gašenje požara. Što se tiče drugog dela, on obuhvata štafetu, za nju još uvek nemamo ni uslova da se time pozabavimo. Tako da ćemo to malo kasnije, za sada pripreme idu super.

JV: Kako izgleda ta štafeta?

Ona podrazumeva trčanje 8 devojaka po 50m. U 56 staza postoje neke prepreke. Tu su 2 grede,  tunel i tome slično.

JV: Kažete da trenutno vežbate u sali Vatrogasnog doma. Mi smo skoro pisali o tome, da je tamo izuzetno loša situacija, da Niški vatrogasci rade u izuzetno lošim uslovima. Kako to utiče na njihov rad? da li bi možda kvalitet njihovog rada bio bolji kada bi imali bolje uslove? Kakav je vaš utisak?

Sala u kojoj mi radimo je solidna. Može da služi svojoj nameni, da mi odradimo tu vežbu i da isteniramo. Ali generalno sama ta zgrada Vatrogasnog doma je izuzetno stara, kao što ste vi pisali i objavljivali slike vidi se da je plafon u raspadu, curi sa nekih plafona. Da su spavaone stare, sada je nešto renovirano ali u svakom slučaju je potrebno dosta ulaganja da ona dobije svoj prvobitni sjaj i da to budu uslovi za ljude koji se bave tim humanim poslom. Da mogu da provedu 12 sati svog radnog vremena.

JV: Vi ste se obučavali u Srpsko - Ruskom humanitarnom centru. Kako je bilo tamo?

Februara meseca, krajem februara meseca, 5 dana. To je bila jednonedeljna obuka. Imali smo obuku iz alpinizma, konkretno iz urbanog alpinizma. To je bilo na temu čvorologije. Nas 6, iz operativne jedinice, je prošlo tu obuku, dobili smo sertifikate. Obučavao nas je spasilan Nikota Potafov iz Centrospasa. Centrospas predstavlja elitini odred Ruskog MČS-a. MČS je skraćenica za Ministarstvo za civilnu zaštitu i vanredne situacije i otklanjanje posledica vanrednih situacija Ruske federacije.

JV: Kako to izgleda? Da li možeš malo da nam opišeš zašta ste vi sada spremne? Šta je to urabani alpinizam?

Taj urbani alpinizam, narodski rečeno, predstavlja spuštanje i pentranje po zgradama. Konkretno, mi smo tamo imali vežbe, predavanja iz čvorologije. Kako koristiti pravilno konopace, kako sebe obezbediti i kako koristiti sigurnosne sisteme. Oni poseduju, u Srpsko - Ruskom humanitarnom centru bazu spasilaca koja je super opremljena i gde se inače izvode te obuke. Penjali smo se po stenama, imali smo simulaciju prelaska sa jedne obale reke na drugu. Sve u svemu, vrlo su profesionalni i smatram da smo dosta znanja tu stekli.

JV: Da li ćete i kada steći znanje da učestvujete zajedno sa našim vatrogascima u gašenju možda nekih komplikovanijih požara? Da li uopšte to cilj Dobrovoljnog društva ili ne?

Oni su najobučeniji jer čine operativnu srž Sektora za vanredne situacije. Nama i nije cilj da se izlažemo toliko nekoj velikoj opasnosti, steći ćemo pravo kada postanemo profesionalno zaposleni, možda jednog dana, u MUP-u pri sektoru. Ovako smo trenutno samo tu kao ispomoć, oni čine tu prvu liniju odbrane za požare, zemljotrese, poplave i druge vanredne situacije.

JV: Ipak je to neka vrsta građanskog aktivizma. Koliko to vama lično znači? Da li se osećate bolje, korisnije što ste deo toga?

Osećam se korisnije u smislu da možemo nekom da pomognemo, bilo da smo na terenu kada je intervencija u pitanju, bilo da se zadesimo na ulici kada se dešava nešto. Neka nezgoda, neka nesreća. sa druge strane nama koji smo sa Fakulteta zaštite na radu znači u tom smislu da mi tamo izučavamo i zaštitu od požara. Pa nam to dođe kao neko usavršavanje znanja, veština. Da možemo na malo drugačiji način da pristupimo svemu tome, na osnovnim akademskim studijama imamo vrlo malo prakse. To je nešsto što nas ispunjava i mi smo ponosne što možemo opet da predstavimo Srbiju negde u inostranstvu i u drugim gradovima. Pokazujući svoje iskustvo i svoje veštine.

JV: Kako mogu da vam se pridruže drugi članovi?

Pridruživanje GDVD-u je moguće popunjavanjem pristupnice u Učitelj Tasinoj gde se nalazi sedište. A onda Upravni odbor odlučuje da li primi nekog ili ne. Nakon toga neko može da izrazi volju da pristupi operativnoj jedinici i nakon toga treba da prođe određene obuke, da položi kurs. Ne može samo dođe i učlani se i ajde idemo na požar.

JV: Koji su kriterijumi? Kako sada kada dođe običan građanin, šta on treba da ima prvenstveno da bi mogao da uđe u udruženje?

Uglavnom se učlanjuju skoro sve koji se prijave. Nisam upoznata sa tim procedurama ali nije baš tako problematično učlaniti se. Sa druge strane što se tiče same operativne jedinice, uži pojam. Potrebno je da taj neko uspešno položi taj test zaštite od požara, gde se uzučava taktika, sredstva, oprema za gašenje požara i tome slično. Potrebno je da uspešno položi taj ispit, da uspešno položi praktični deo i da pokaže određenu dozu interesovanja pored svog tog znanja, kako bi oni utvrdili da je on kompetentan i da sutra mogu da ga pošalju na neku intervenciju.

JV: Što se tiče požara na otvorenom, sada dolaze visoke temperature i to je otprilike sezona kada ima više požara. Koliko se sećam uglavnom je neki ljudski faktor uzrok požara. Kako možemo to da predupredimo? Pošto nam ide leto.

Dolazi letnji period, glavni faktor tih požara jeste ljudski faktor, nepažnja, nestručno rukovanje nekom opremom, nemar, nehat. Ali u svakom slu;aju, paljenje vatre na otvorenom je zabranjeno prema Članu 50. Zakona o zaštiti od požara. Prvenstveno je potrebno da naši sugrađani poštuju taj zakon i da ne pale na otvorenom, jer je to najčešća vrsta požara koja se dešava tokom leta. On sa nečije njive može da se prenese na šumu i na mnogo veće površine, neke nepristupačne terene. Tako da je svakako potrebno podići tu svest građana o zaštiti od požara na neki viši nivo.

JV: Kada smo već kod tog Zakona o zaštiti od požara, po njemu bi svi zaposleni trebalo da prolaze te obuke za gašenje požara, da svi ugostiteljski objekti imaju izlaze za slučaj požara. Generalno je utisak da je u Srbiji to samo slovo na papiru. da li bi jače poštovanje tog zakona spasilo živote?

Verujem da bi. Ukoliko bi se kažnjavala preduzeća, pravna lica koja to ne poštuju, fizička lica. Potrebno je da svi budu obučeni kako bi, prvenstveno, sebi mogli da pomognu a onda i drugima. Dešavalo se da na mnogim mestima, bilo javni objekti, preduzeća, gde možemo da proverimo ispravnost protivpožarnih aparata, isteklo je, nisu proveravali. Možemo da otvorimo u našim zgradama hidrante i možemo da vidimo da nedostaju mlaznice, cvreva. I dalje tvrdim da je svest zaštite od požara na vrlo niskom nivou u našoj zemlji.

JV: Kako to može da se podigne? Šta da rade ti ljudi ili skupštine stanara? Kome da se obrate ako ne rade hidranti ili nemaju PP aparate?

Imala sam prilike pre par godina da prisustvujem u svom naselju, u jendoj zgradi, postoje dani kada pripadnici Vatrogasno spasilačke jedinice dođu sa svojim kamionom i vrše prezentaciju stanarima. Tu je predsednik skupštine stanara koji ih okupi. Međutiv, vrlo često je to okupljanje neuspešno. I onda se proveravaju mlaznice, hidranti, creva na svakom spratu. Proverava se stanje PP aparata, vrši se edukacija stanovništva šta i kako treba da odrade u slučaju vanredne situacije. Mogu da vam kažem da je situacija tada na terenu bila vrlo neprijatna. Iz razloga jer je tu došao predsenik skupštine stanara, u međuvremnu se pridružila jedna baka sa detetom. Sa prozora terase jedan komšija je vikao na vatrogasce zašto vi uključujete sirenu, budite mi decu. Bili su veoma neprijatno nastrojeni i neprijateljski prema nama. Svakako bi trebalo da se oni provedu tu, šta treba da rade u slučaju požara i da se to posle polako proširi.

JV: Možda sada neko gleda ovu emisiju pa čuje neki savet šta možemo da uradimo ako nam se desi neki požar u stanu, da se uplai kuhinja ili nešto slično.

Tu pstoji ona fraza da u prvih par sekundi je dovoljna čaša vode da se ugasi požar a nakon jednog minuta nije dovoljna ni cisterna kamiona. Svako od nas može da ugasi početni požar ako je obučen čime, jer voda nije univerzalno sredstvo za gašenje požara. Može svako od nas da ugasi taj početni ali ukoliko se to proširi najbolje je da napusti svoj stan, da napisti objekat. Zatvarajući sva vrata za sobom i da sa bezbednog rastojanja pozove 193 Vatrogasno spasilačku jedinicu i da kaže gde se nalazi, šta gori, na kojoj lokaciji i sa kog broja telefona zove.

JV: Vaša uloga je i ta edukacija. Koliko sam ja razumela, ne samo ispomoć vatrogascima. Da li možda imate nešto u planu da organizujete što se tiče školaraca? Da li ste možda imali takve akcije? Da li je bitno podići svest deci dok su još na tom nivou?

Stariji čalnovi GDVD-a vršiliu su obuku, prvenstveno ono što je bilo aktuelno prošle godine, po romskim naseljima. Bili su aktuelni neki požari po njihovim naseljima. Kako reagovati, postavili su PP aparate. Takođe, mi smo pre 2 godine vršili edukacije o evakuacijama i vršili edukacije po srednjim školama, domovima učenika, domu za nezbrinutu decu. Mislim da je to donekle uticalo i na malo povećavanje svesti zaštite od požara. Što se tiče ostalih stvari, učestvuju i deca i oni tamo imaju svoje vežbe koje se tiču gašenja požara.

JV: Mislite li da će to iskustvo pomoći na Olimpijadi jula?

Deci verovatno hoće a mi se bavimo nekom drugom vežbom koja je zahtevnija i teža i komplikovanija.

JV: Nadam se da ćete se jula vratiti sa nekim lepim vestima sa Olimpijade. Ja vam to želim od sveg srca.

Hvala.

JV: Hvala puno na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Bila je ovo emisija 15 minuta a ja sam Vesna Milić.