Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

22:39, 22. 3. 2010.

| Kultura

Hadi Kurić za Južne vesti

Autor:Milorad DoderovićIzvor:Južne vesti
Mirhad Hadi Kurić

Da je u nekom manjem evropskom mestu rođen Konstantin Veliki svi bi, na kugli Zemljinoj, za njega znali. Mi smo skloni da pridajemo veliki značaj stvarima koje su samo od trenutnog lokalno-nacionalnog interesa, a ogromnim, kao što je činjenica da je Konstantin Veliki rođen u Nišu, skoro nikakav. No, Konstantinovo rođenje samo je jedan od primera za našu poslovičnu zagledanost u sopstveni pupak. Da malo razgrnemo naslage i namerna brisanja iz naše istorije, do sjajnih bismo stvari došli. Čak ni jezičku varijantu nismo u stanju da sačuvamo. Gledano sa strane, izgleda da smo „polupali lončiće“ jer ističemo i dičimo se samo onim što ima veze sa ujediniteljem kroz nacionalni identitet. Postoji gradski identitet i Niš bi se u tom pogledu morao što pre osvestiti morao ukoliko želi da se ponovo upiše na mapu sveta, kaže ekskluzivno za Južne vesti reditelj Mirhad Hadi Kurić.

Zašto si morao u beli svet?

Sama činjenica da sam iz Jugoslavije otišao 1992. godine, a da sam neposredno pre toga radio u Narodnom pozorištu u Sarajevu kao stalni režiser, već dovoljno govori. Rat me je, kao i mnoge druge ljude iz ove zemlje, obeležio i naterao da se sklonim iz tog meteža..

Zašto bi se i da li bi se vratio?

Nakon skoro dvadeset godina napolju, covek i njegove navike se promene isto toliko mnogo koliko se i sredina iz koje je otisao menjala. Nemam nameru da se vracam na teritoriju bivse Jugoslavije. Prijatno mi je da dodjem i da provedem vreme sa starim prijateljima i familijom, ali ideju o stalnom povratku nemam.

Tvoja sećanja na rodni Niš?

U životu svakog čoveka, godine detinjstva i mladosti su one koje ga najvisš određuju. Tada stičeš prijatelje za ceo život i otkrivaš svet za koji se nadaš da ćes mu jednom pripasti. Lepotu i nadu tih godina ja sam živeo u Nišu i moj rodni grad je jedino mesto na prostorima bivše Jugoslavije za koje osećam vezanost, privrženost i odanost.

Koliko u belom svetu košta da "unutra plačeš"?

Ako se pitanje odnosi na nostalgiju, nemam je. Možda bi se moj patriotizam i čežnja za domovinom i zadržali da nije bilo raspada Jugoslavije. Dragi su mi ljudi koji tamo žive, ali ne mogu da kažem da sam privržen i jednoj od novonastalih država. Prijatelje i familiju sa prostora bivše Jugoslavije viđam, možda i češće no što bi ih viđao da tamo živim, a ništa drugo mi ne nedostaje, čak ni jezik.

Znači, ipak si pomalo jugonostalgičar?

Nisam i mislim da je uticaj jugonostalgije danas predimenzioniran. U prvim godinama rata i izbeglištva, kako ja, tako i svi ostali zagovornici Jugoslavije, mislili smo da je povratak na staro moguć i za takvu smo se soluciju u našim člancima i knjigama otvoreno zalagali. Ali, ubrzo nam je, skoro svima, postalo jasno da se tok istorije ne može menjati, pa čak i kada je pogrešan. Današnja jugonostalgija više mi liči na sentimentalno-pomodno plakanje za prolivenim mlekom, nego na neku ozbiljnu političku ili kulturnu tendenciju. Države koje se sada nalaze na Balkanu su legitimne i stanovništvo koje u njima živi sigurno ih oseća za svoje i drage. To što sam ja iz Atlantide, ne menja činjenicu da je ona potonula.

Posle Edmunda Kina,  kojeg je u niškom Narodnom pozorištu režirao tvoj brat, Irfan Mensur, kada da te ponovo očekujemo u Nišu i niškom pozorištu, kao pisca ili reditelja, svejedno?

To niukoliko ne zavisi od mene. Kada bi me neko pozvao, ja bih se sigurno sa zadovoljstvom odazvao, ali, za sada, poziva nema.

Viljareal u kojem živiš nije glavni grad, ali ima odličan fudbalski klub i nije kulturna provincija. Da li je za provincijalizam u kulturi kriva metroplola, ili su krivi sami kulturni poslenici u provinciji kojima provincijalizam prosto odgovara jer tu nema konkurencije, odgovornosti i stvaralačkog adrenalina?

Provincija postoji samo u duši provincijalaca. Onaj ko to nije, pripada svetu. Vrednosti su mu ne samo velegradske, već opšte, ljudske i sasvim je svejedno gde živi. Značaj jednog mesta ne zavisi od njegove geografske širine, već od širine duše njegovih građana.

Šta bi uradio kada bi te postavili za prvog čoveka u niškoj kulturi, u pozorištu na primer?

Sredina iz koje sam potekao u mnogome se promenila za sve ove godine. Onaj ko te promene nije konstantno i uživo pratio, ne bi mogao efikasno i mudro da odgovori tako teškom zadatku. Kada bi mi neko tako nešto i ponudio, zahvalio bih mu na poverenju, sa rečima da nisam najpodesnija osoba za takvu funkciju. Čovek koji, kao ja, toliko dugo živi van jednog mesta, može sa ljudima iz njega da sarađuje, ali ne i da njima upravlja.

Rođeni Nišlija

Kurić je, inače, rođen u Nišu 1962. godine, a sin je poznate niške glumice Mime Vuković Kurić. Nakon diplomiranja na FDU u Beogradu, zaposlio se kao glumac i režiser u Zeničkom Narodnom pozorištu. Već sledeće godine prešao u sarajevski Kamerni Teatar i ubrzo, kao stalni reziser, u Sarajevsko Narodno pozorište, gde je i ostao sve do početka rata u Bosni i Hercegovini. Režirao je na desetine predstava i u mnogim drugim pozorištima širom bivše Jugoslavije. U rodnom Nišu režirao je predstave: “Marija se Bori s Anđelima”,  "Tužno smešna umiranja gospođe A“ i ”Sanduci”. Na kratko se, krajem 2005. godine, vraćao u rodni Niš da bi video premijeru svog teksta "Edmund Kim" u režiji brata po ocu Irfana Mensura. Ova predstava izazvala je veliku pažnju publike i kritike i nagrađena je na više festivala. 

Zajedno sa suprugom Anom, Hadi je u Španiji u gradu Viljarealu osnovao sopstvenu kompaniju Teatro de la Resistencia (Teatar Otpora), sa kojom je, od 1993. godine do danas, realizovao dvadeset produkcija. Osim za svoju kompaniju, režirao je za različita pozorišta u Barseloni, Madridu, Valensiji i Meksiku. Napisao je 12 dramskih tekstova, objavljene su mu tri knjige drama na španskom jeziku i brojni članci. Dobitnik je uglednih nagrada za režiju i dramu, kako u Španiji, tako u BiH i Srbiji. 

Podeli sa prijateljima
Komentari
Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.