Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

12:42, 25. 12. 2015.

| Društvo

Vrelo - selo na jugu gde su svi stariji od 40

Autor:Jelena Đukić PejićIzvor:Južne vesti
Baka-Rusanda-u-svojoj-kuci

Stari u brdskim selima u okolini Babušnice, jedne od najsiromašnijih opština u Srbiji, često samuju prepušteni sami sebi jer je većina mladih odavno napustila ove krajeve. 

Jedno od takvih sela je Vrelo na 20 kilometara od Babušnice gde je većina kuća potpuno napuštena. Do ovog mesta u kome živi pedesetak meštana bez prodavnice, apoteke i lekara, može se doći isključivo terenskim vozilom. Prva prodavnica je 15 kilometara od sela, a apoteka i lekar još više. Život u ovim planinama je posebno surov u vreme kiša, snega i leda.

Sve nam je daleko. Mučimo se, nemamo put, ni prilaz, ni prodavnicu. Nekad jedemo samo hleb i luk. Ranije sam mogla da sadim baštu, a sad ni to ne mogu, bole me noge i ne mogu tamo gde je voda. Imam tu dve - tri koko’čice, jednu ovčicu i jagnje. Nekako se živi. Ja se nadam da umrem… - tužnim glasom priča baka Rusanda Stoiljković.

Prijateljice-i-komsinice,-Rajna-Stojanovic-i-Rusanda-Stoiljkovic Život kojim ova 80-godišnja baka živi teško se tako može nazvati. Sama je u svom domaćinstvu, kao i ostali u ovom selu, i to u vrlo lošim uslovima. Njena kućica sa tankim i popucalim zidovima puna je rupa kroz koje prolazi hladni zimski vazduh. Ni zemljani pod pun neravnina po kojem gazi nije u boljem stanju.

Od nameštaja u sobi Rusanda ima samo sto, dve stolice, krevet i peć u kojoj gori vatra. Živi od poljoprivredne penzije koja iznosi 10.000 dinara i pati što svojoj ćerki jedinici ne može da pomogne.

Ona živi u Beogradu, samo nekad dođe, kriza je svuda, pa ne može. Krpimo se nekako - kaže Rusanda i dodaje da joj je mnogo lakše od kako je oslobođena od plaćanja struje.


Prvi komšija kilometrima daleko

Surovi seljački život posebno je težak bez nekog u blizini. Prvi komšija je nekad udaljen i kilometrima. Baka Rusanda je jedna od retkih koja ima komšinicu u susednom dvorištu. To je Rajna Stojanović, 4 godine starija od nje.

Nemamo nikog u komšiluku. Imam samo nju, ona mi je najbolja prijateljica, kao sestra. Imam ćerku,  al' ona ima trista problema i ne može ništa da mi pomogne. Je l'  to dobar život?! Kako živim, kako dane i noći provodim... Pa se zamislim! Pa, nije dobar život, sine. Ali nemam gde, pa moram - ogorčena je Rajna.


Nabavka hrane neizdrživo skupa

Rusanda i Rajna žive vrlo skromno, međusobno se pomažu i ponekad naruče nešto hrane i lekova da im doveze taksista iz Babušnice. Kod lekara nisu bile godinama jer to bi ih veoma skupo koštalo, kaže Rusanda.

Ako se razbolim, taksista traži 1.000 dinara da me odveze i toliko da me doveze. To je 2.000 dinara! Kad sam bila kod lekara pre nekoliko godina, ono što mi je prepisao tad, to evo i sad pijem. A noge su me izdale.


Spas od gladi i samoće

Kad-dodje-sreda,-Karolina-Stamenkovic-i-baka-Rajna Jedina pomoć koju imaju Rusanda i Rajna je Udruženje „Lužničke rukotvorine“ iz Babušnice koje pomaže starim ljudima po okolnim selima. Samo u selu Vrelo imaju dvadesetak korisnika od ukupno 90  iz 14 sela koje obuhavataju projektom. Ove jeseni je najvažnije bilo pripremiti ogrev za zimu i popraviti prozore i krovove oštećenih kuća, pre nego što zima zakuca.

Na tome rade geronto-domaćini koje Udruženje pozajmljuje od Nacionalne službe za zapošljavanje za ovaj privremeni posao. Jedan od njih je Slovan Krstić. On obilazi meštane sela i donosi im naručene potrepštine.

Obilazim ih nedeljno, svake srede. Nabavljamo im lekove, životne namirnice. Obilazimo ih, razgovaramo sa njima, družimo se, popijemo kaficu zajedno. Jednostavno, donesemo sve što im treba, čujemo se telefonom, ja odem u Babušnicu u nabavku, natovarim sve što oni naruče i donesem – kaže Slovan.

Rusandi i Rajni veoma znače razgovor i kafa sa Slovanom i njegovom koleginicom sa kojom uvek dolazi, psihologom Marijom Ćirić. Marija objašnjava svoj deo posla:

Obično kada dođem ovde ponesem aparat za pritisak, proverim pritisak ljudima, popričam sa njima. Pošto radim u Udruženju kao stručni saradnik, procenjujem potrebe korisnika. Kod nekih ljudi koji su u težem zdravstvenom stanju, potrebna je češća usluga, češći obilazak, negde svakodnevno. Trenutno imamo jednu korisnicu koju svakodnevno obilazi gerontodomaćica, sprema joj hranu i sve ostalo što je potrebno


Za pomoć starima potreban i lekar na terenu

Udruženje je nekad imalo i lekara na raspolaganju, ali sada više nije tako. Karolina Stamenković, predsednica „Lužničkih rukotvorina“ kaže da traže način da ovu uslugu ponovo uvedu.

„Lekar kog smo imali je takođe kao i geronto-domaćini bio nezaposlen, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Zato nije mogao da prepisuje recepte, niti da daje lekove. A to starim ljudima ništa ne znači. Imamo u planu da sa Domom zdravlja sklopimo ugovor o saradnji da kad njima odgovara, jedan doktor krene sa nama na teren. To bi ljudima koji žive u tim zabačenim selima baš mnogo pomoglo“ – objašnjava Karolina.


Od januara neizvesno šta će biti sa meštanima

Udruženje „Lužničke rukotvorine“ se projektno finansira, deo od  EU Progresa, deo od Ministarstva rada i socijalnih pitanja Srbije. Međutim, u januaru prestaju svi dotoci novca koji su pomagali starima poput baka Rusande i Rajne. Šta će biti sa 90 sličnih sudbina u ovih 14 sela, neizvesno je, posebno iz ovih udaljenih o kojima brine Udruženje. O onim selima bližim Babušnici koja obuhvata ukupno 51 selo, brine Centar za socijalni rad.

Karolina Stamenković kaže da starima iz ovih krajeva pomažu s ljubavlju i da planiraju da nastave. Žele da im obezbede bar jednom mesečno i paket od Opštine sa hranom, i da im je za to neophodna pomoć lokalne samouprave koju do sada nisu imali.

Kako će se snaći tokom zime, posebno kad se ova ionako nepristupačna sela okuju snegom i ledom, ne znaju ni sami. Karolina se nada da će moći da se snađu za neki traktor kako bi posetili stare na koje su svi zaboravili.


Seoska škola ne radi decenijama

Selo Vrelo nije uvek bilo sablasno prazno. Decenijama ranije, dok još nisu svi otišli u gradove, u ovom selu je i škola imala svoje đake. Danas najmlađi stanovnik ovde ima 40 godina, pa škola ne radi decenijama. Stare napukle zidine i dve učionice, potpuno su prazne. Na zidu još visi karta SFRJ.

Spoljni zidovi škole danas služe za umrlice, a škola je već godinama umesto glasnih đaka, zborno mesto iznemoglih staraca. Tu svakog meseca dolaze kako bi se našli sa poštarom koji im nosi penzije. Po kiši, snegu ili letnjoj žegi, svih pedesetak stanovnika okupe se kod škole da preuzmu novac od poštara. 

Podeli sa prijateljima
Povezane teme:
Komentari
Poslednji komentari
  • Stol

    18:57 // 25. 12. 2015.

    Da znate kvi su vrelci ne bi pisali o njima.

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.