Nobelova nagrada - lice i naličje

Događa se tako s vremena na vreme da i najbizarnija stvar izazove ono kritizersko u nama čega smo, možda, i bili svesni ali nismo žeželi da priznamo tako nešto. Najteže je, to svi znamo pred sobom, priznati sebi kakav si. To znamo ali se to ćuti i tek ako nas baš neko isprovocira odaćemo se.

Pre par dana je neko napravio neslanu šalu na koju su naseli ozbiljne medijske kuće, da je Dobrica Ćosić dobio nobelovu nagradu za književnost. Demanti je stigao nakon sat vremena, ali je i tih šezdeset i nešto minuta bilo dovoljno da se izofiramo i pokažemo ono što ni pred ogledalom nismo želeli da vidimo.

Na prvu vest o Ćosiću većina mojih drugara je reagovala iznenađeno, komentarišući da će ''ovaj svet skoro u propast'', krstili su se, nazivali Pisca pogrdnim rečima i Miloševićevim pionom, tvorcem Golog otoka i još kojekako. Moj višedecenijski prijatelj je rekao da će da se obesi kad je ''neko kao stara komunjara'' dobio Nobela. Drugarski sam mu ponudio pomoć - podmetnuću mu ''lopovsku '' da ostvari svoj naum. Od mene dovoljno.

Ima Matija Bećković u poemi ''Kukavica'' jedan stih: ''Bože, da smo iotkoga jači, samo mi mu ne bi oprostili!'' Upravo tako! Niko od komentatora se nije osvrnuo na KNJIŽEVNI OPUS Velikog Pisca, na činjenicu da je prvi davne 1984. u Čikagu pokušao da pomiri četnike i partizane. Svi silni Srbi su zaboravili VREME SMRTI  i Dačiće, ono moravsko i srpsko čime se pisac bavio.

Kao da svaki dan štancamo po nekog nobelovca, 'ladno napljuvaše Ćosića i to uglavnom oni koji ga pamte kao prvog predsednika SRJ, ne kao pisca.

Istini za volju, sam Ćosić je bio protiv kandidature za Nobelovu nagradu, svestan da je nemoguće da ga i to zgodi, da o njoj odlučuju ljudi kojima on nije po volji. A valjda je imao u vidu i Srbe, one iste o kojima je pisao skoro četiri decenije. One koji bi se obesili da je on, Srbin, dobio Nobelovu nagradu.