Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

15:37, 3. 12. 2021.

Proces likvidacije govorništva

Autor

Dejan A. Milić, predavač retorike na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu

Ogledalo javnog govora u Srbiji razbijeno je u paramparčad.

No, u priči o razaranju javnog govora, redovi koji slede, iako će u njima, biti uzgred pomenuta, nisu posvećeni influenserki, blogerki, performerki, političarki i jbm li ga šta sve ne, ali da rečemo, izvesnoj „demostenki“ A. G. (25), iz Niša.

Ne bavim se posledicama, osim tako što ukažem na njih. Suočavanje sa uzrocima je ono što leči bolest. Čuđenje nad svrabom i čekanje da sa boginjavog tela otpadnu kraste svojstveno je nadrilekarima, vračarama i šarlatanima. Mi se, ipak, pomalo i stidljivo držimo nauke. Još uvek, valjda.

„Novogovor“, onako kako ga je video i u svojoj „1984.“ opisao Orvel, defektna je nakaza rođena u incestu desnog i levog totalitarizma. Osmišljen je i stvoren ne da objasni, ne da usmeri, ne da pruži dokaz i smisleni argument, nego da zabašuri nedostatak ideje, pokrije problem i prikrije nemoć, da zastraši, zavede i upropasti misao i smisao, kako bi se u čoveku ubio i najmanji refleks otpora besmislu.

Čvornovat i grub, oštrih ćoškova, no, suštinski kljakavo i slaboumno vrelo besmislenih izraza i logičkih celina i bez logike i bez celine, frankeštajnovski odvratan, agresivan a debilan, taj „drveni govor“ (i u soft varijanti vezanoj za fasadnu demokratiju), osim što je posvađan sa svetom oko sebe, posvađan je i sa svetom u sebi. On je zlo čedo totalnog poraza ljudske misli, koje na kraju uvek najkrvoločnije dokrajči svoje tvorce i najodanije sledbenike. Njegova životna saputnica je patnja. Teška, zla, neumoljiva ljudska patnja. Kojoj niko ne teži, nego od nje svako zazire.

Jedino što takvom govoru treba priznati i pred čim se treba zamisliti je njegova večitost. Antigovor ne umire. Dogodi mu se san, dogodi mu se i poduža hibernacija. Ali za njega nema smrti. Pripravan čuči u tami, gotov na sto i jedno novo rađanje i isto toliko mutirajućih oblika. I uvek nađe svoje govornike. Samo od slušalaca zavisi koliko će se u svojoj grozoti uzdići i u njoj potrajati.

Životu u vremenu pandemije možemo da pripišemo i novo vreme novogovora. Ali to nije ni naša nacionalna ni ekskluziva našeg vremena. Kao što nas u modernoj istoriji nisu mimoišli nijedan crni prišt, nijedna kolera i kuga, nijedna dizenterija i velike boginje, kao što nas nije mimoišla nijedna lokalna ni međunarodna tarapana, nije nas mogao mimoići ni antigovor.

Pošteno rečeno, „langue de bois“ (drveni govor) u našu istoriju uselio se u čas u isto vreme, kad i svuda u Evropi – ovde su ga istrajno i sa uspehom promovisali na krajnjoj desnici filofašistički govornici Stojadinović i Ljotić, a na krajnjoj levici domaći „crveni kmeri“ zaljubljeni u Staljina do imbecilnosti. No, ako neko misli da su ostali govornici na javnoj sceni tridesetih godina prošlog veka bili podalje od novogovora, vara se. Bitna odlika tog antigovora je njegova prijemčivost i za demagoge i za mase. Imamo, dakle, period od bezmalo sto godina zlokobne igre rečima.

Zahvaljujući pritisku vremena koje je svakakvo samo ne lako, sada novogovor ponovo divlja kao troglava aždaja. On je reč ogoljenog besmisla, podle laži i bezumne mržnje. Govor koji mitologizuje i pošećerava pojmove kao što su: narod, mase, partija, napredak, koji ritualno hvali sopstvena dostignuća i kome su svi drugi krivi za sopstvene slabosti. To je govor oštrih kontrasta u kojem smo MI – nesalomivi heroji svetačke čestitosti, lucidni vizionari i žustri pregaoci, nepogrešivi mislioci i čarobni inovatori, vrsni umetnici i vešti graditelji, a iako smo takva natprirodna bića, istovremeno smo i nezaštićene žrtve koje primaju bubotke sa svih strana (primećuje li se ovde potpuno odsustvo logike?); ONI su pak grozni podlaci, glupi neradnici, bića bez vizije, nemoralne spodobe, rušitelji, šibicari i secikese, ovejane izdajice svega svetog, bedne kukavice, ali i takvi, oni nas terorišu.

U „NAŠEGA tatka“, rekli bi Vranjanci, „najgolema...“, dočim NJIHOV tatko i nije tatko nego bespolno biće te se ONI, zapravo, razmnožavaju amebalno. Sa takvim portretisanjem NAS koji se nepomirljivo razlikujemo od NJIH, ne postoji nikakav drugi govornički zaključak do „ili MI ili ONI“. Pri čemu se opasno prenebregava činjenica da smo MI NJIMA, isto kao i ONI NAMA, rođaci, prijatelji, komšije, kolege ...

Kancerozna opasnost antigovora našeg vremena leži, međutim, u nekoliko tehničkih odlika i jednoj suštinskoj osobini vremena u kojem traćimo svoj hod. Najpre, govor besmisla, laži i mržnje sada nastupa naoružan ne samo „svojim“ štampanim i elektronskim medijima, nego i viralnim pogodnostima društvenih mreža, na kojima se živi a bez kojih se mre i ne postoji. To je danak epohalnom tehnološkom napretku naše pogrešne civilizacije, bez koga se ipak ne može.

Ono suštinsko je bitnije. Unazad 30 godina svedočimo neprestani proces „sužavanja svesti“, zatiranja obrazovanja, obesmišljavanja znanja, ponižavanja logičnog zaključivanja, uriniranja po slobodi misli i govora, svođenja hommo sapiensa na nivo mutavog primata. Razumljivo. Onome ko se dočepa stene na brdu najviše godi tupavo, mutavo, krotko stado pod brdom. Koje se ne meškolji, koje ne pita, koje krotko trpi, koje čak ni ne sluša, koje budno spava u hipnozi. Isto toliko godina teče neprekidni proces „likvidacije retorike“ (S. Petrović), pretvaranje govora u puko besmisleno brbljanje bez poente.

Teče proces „retardacije javnog govora“ (S. Inić) koji se u klupku uzroka i posledice prepliće sa procesom „intelektualne regresije“ (Lj.Tadić). Što je ne samo ponižavajuće, nego i zastrašujuće opasno po nas. Jer, ako izgubimo nerv za verbalni dvoboj, za govorenje i slušanje tuđih reči, ako taj nerv izgubimo...

Kako je tekao proces likvidacije govorništva? Sinhronizovano na više ravnopravnih polja. Od 1991. istovremeno su nas urnisali horor izveštajima sa frontova ratova u kojima Srbija nije učestvovala i kljukali nas slavopojnim floskulama o nama kao „izabranom nebeskom narodu protiv koga se urotio ceo svet“ , dodajući „Šoder listu“ kao trash razbibrigu, a ukinuvši nam jedan od najboljih školskih tv programa koje je neka nacija u Evropi baštinila. Onda su na to nakalemili vidovite, jurodive spodobe koje su sa raznih TV ekrana davale svaki mogući i nemogući odgovor na naša pitanja o našim životima (ne znam pamtimo li još dečaka Velibora „koji vidi bez očiju“, ili čuvenog belog maga Dragana koji je u crveno-beloj šah togi špartao selima Pomoravlja, Levča i Šumadije i terao narod da istovremeno pali jednu belu i jednu crvenu sveću za „rasterivanje demonskih sila“).

Parlamentarizam „sa ukusom belog luka“ koji je tih godina stasavao pretvorio je vremenom najviši dom naroda ne u „pljuvaonicu“, kako joj neki dobronamernici tepaju, no u klasičan vašarski poljski klozet u koji za dve banke može da uđe svaka pijana spodoba, ne bi li sebi olakšala dušu. Onda su došli rijaliti programi, tok šou emisije bez kodeksa, oaze pretponoćnih ili jutarnjih psihomasturbacija o stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima, belosvetskoj zaveri i čarobnom maču kralja Artura koji svaki srpski petogodišnji klinac može da izvadi iz kamena kad mu se ćefne.

Potom su nas obasuli tiradama o školi kao „debilani“ u koju ne treba ići i o pravilima kodeksa „ideš pod mač, bato“. Naposletku dobili smo opšte mobilisane trolove i botove, koji su uzgred i totalni tupsoni. Dobili smo reč koja je sve glasnija a sve besmislenija.

Dokle smo sa svojim rečima dogurali?

Živimo u vremenu bolidnog nagovaranja, zlobnog ogovaranja i siktave mržnje, koje je uzgred i vreme ogoljene propagandne reklame;

Živimo u vremenu inflacije i potpune devalvacije reči, koje krase ili potemkinovi govori o velikim ciljevima koji se ne ostvaruju, ili gebelsovsko huškanje na drugog i drugačijeg, ili govor klečećeg naroda u kojem se balavi na predvodnika i piški u gaće od pravovernosti;

Živimo u vremenu terorističkog govora, koji više nije samo govor portparola terorističkih organizacija, nego ga ima svuda i na svakom mestu;

Živimo u vremenu naučenih tekstova i papagajskog ponavljanja jednih te istih mantri, u kojima se nadmeću govornici konvertiti nalik grčkim trgovcima raznim drangulijama koji ujutro prodaju lokumadose, a uveče kineske češljeve i jevtine ogrlice od školjki;

Živimo u vremenu u kojem „zvanični“ politički govor postaje izlog jevtinih kolača – floskula, opštih mesta i političkih bajalica, a pravi govor se izliva van politike u neformalni prostor;

Živimo u vremenu u kojem se obožava forma, na uštrb suštine, gde se slavi slatkorečje i sofizam, u kojem škole govorništva niču kao pečurke ludare posle teške kišurine, gde je najnoviji pokušaj svođenja retorike na poetiku i stilistiku krucijalni dokaz krize zdrave pameti. U vremenu u kojem se iznova potvrđuje zapažanje Fridriha Ničea da u njegovom vremenu „nema ni dobrih poznavalaca retorike, ni odgovarajućih škola, a još manje odgovarajuće jezičke prakse“.

Šta zapažam posle punih dvadeset godina pedagoškog rada i govorničke prakse?

Svake naredne godine na prvih nekoliko časova dođe pristojan broj dece. Uglavnom nedorečene, neinformisane, nenačitane, da ne rečem nepismene, a željne uspeha i slave. Dođu s pitanjem kako da „dominiraju nad masom“. Probam da objasnim da to mogu jedino znanjem, dobrom voljom i moralom, ali oni to ne razumeju. Oni bi instant, tri u jedno, odmah da budu i govornici i carevi i vođe. A toga nema. Ostane ih vremenom na mojim časovima tek da se održi vatra. Ona dobra, kvalitetna. Njima sa zadovoljstvom govorim sve što znam. Ne sakrijem ni reč.

Kažem im da je slušalac a ne govornik centar sveta retorike;

Da je u podeli na NAS i NJIH njegovo neotuđivo pravo da pita: „Gde sam tu JA?“ i da na osnovu odgovora na to pitanje zauzme stav i prema govorniku i prema njegovim rečima;

Da nema dobrog govornika ako nije dobar slušalac;

Da je govorništvo sve samo ne puko brbljanje i da je osnovni cilj razmene reči očuvanje zdravog razuma, a ne zamlaćivanje ovo malo preostale pameti;

Da će se dobar govornik uvek staviti u položaj onih kojima se obraća;

Da se autoritet nikome ne poklanja, već mora da se zasluži i stekne;

Da je pravo na pobunu (slušaoca) protiv antigovora božanski zakon govorništva a pobunjeni auditorijum lekovit ne samo za slušaoca, nego i za samog govornika;

Da govornik sa svojim rečima mora biti u dogovoru, ako ne u potpunoj harmoniji;

Da je demagoški politički govor (pret)poslednje oruđe u službi sila socijalne inercije;

Kažem im da je biti pažljiv, zainteresovan, hrabar, aktivan slušalac pre nego što se postane govornik znak ozbiljnog i ljudskog i građanskog izrastanja i da samo takvi slušaoci mogu prepoznati da je „političko slovo demostenke“ A. G. iz Niša pred ispunjenom dvoranom njenih partijskih kolega puko somnabulno brabonjanje koje treba ismejati, jer, kako reče Blez Paskal, istinska elokvencija uvek se smeje onoj ispraznoj.

I kažem da bi među više pravih slušalaca grlati delija koji nas je iz studija jedne nacionalne televizije ubeđivao u ono što niko od nas ne veruje – da su nam Rumuni neprijatelji, brzo završio tamo gde mu je mesto – pred zadrugom u nekom selu, dok se pošten svet bavi svojim poslom, da, po pripeklom suncu između dva gutljaja piva, pred dvoje, troje dokoličara drvi o filozofiji.

I ponovim da je misija svakog slušaoca prepoznavanje demagoškog političkog govora kao pretposlednjeg oruđa u službi sila socijalne inercije. Posle njega se za govor priprema čekić. Što molim Boga da se nama nikada ne dogodi.

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • radivoje milenković

    11:42 // 21. 12. 2021.

    moj dubok nalon autoru!

  • Decak

    18:50 // 6. 12. 2021.

    Poruka roditeljima : ucite decu da govore pred publikom. Prvo u krugu porodice (da ispricaju neki dozivljaj ili izlet), posle na slavama, na skupovima. Umece govora - retorike - je kljuc drustvenog uspeha.

  • Caslav

    18:08 // 6. 12. 2021.

    Autor odlično odslikava,pogotovo u njenom drugom delu teksta,ono što mi građani ove zemlje svakodnevno svedocimo gledajući i slušajući vodeće,pogotovu rezimske .medije,koje mnogi nazivaju medijskim trovacima,koje ja odavno nemam zelju da prarim,svaka čast retkim izuzecima.

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori