Solunci, Evropa i džez sinkopa

Nišvil se završio pre nepuna dva meseca. U Nišu se već govori o narednom. Biće da pauza ne postoji, sudeći po tome da se u Nišvilu već kuvaju ideje koje bi nadmašile ovogodišnji bogati desetodnevni program. A niška kulturna scena ponekad svojim improvizacijama i zaliči na džez.

Jedna anegdota koja se prepričava po društvenim mrežama govori o devojci koja sa slikom niške Tvrđave na majici šeta kroz američki grad. Presreće je meštanin koji kažiprstom pokazuje majicu uz komentar: “Džez“.

U moru dnevnih budalaština, letećih automobila i svinjskih papaka, ove godine u Srbiji jedna priča ostaje pomalo po strani. Poslednjih dana govori se tek u crtama o jednom jubileju koji o savezništvu priča iz ugla slobode.

Tema o proboju Solunskog fronta jedan je ugao dosegnute slobode, ali se iza te priče krije još jedna laganija priča o slobodi na “Starom kontinentu“.

Osim stogodišnjice proboja fronta i oslobođenja, ove godine je i sto godina otkako je na evropski kontinent ušetala muzika slobodarskog duha koja se i dogodila kao otpor robovskim bukagijama.

Iz dnevnopolitičke perspektive, svakodnevno se govori o političkim odlukama evropskih integracija, iako je priča o slobodi, partnerstvu i savezništvu svojevremeno narode ujedinjavala i bez pravnih okvira. Vođena idejom o boljem društvu.

Poručnik “Europe“ i džez u Evropi

Sedam meseci pre nego što je linija južnog fronta krenula da se pomera ka severu, vraćajući se trasom preko Makedonije i Niša u okupiranu zemlju sve do prestonice, nešto zapadnije u Nantu u Francuskoj, 12. februara 1918. održan je koncert američkog 369. pešadijskog puka Harlem Helfajters. To je bio dan kada se džez uselio u Evropu.

Po ulasku Amerike u Veliki rat, u Evropu je osim saveznika došla i muzika koja je u svojim taktovima krila nepravilne ritmove. U nepravilnim ritmovima kucala je čitava Evropa, mirišući na barut i rat.

Američki poručnik Jurop (Europe) bio je zaslužan za to što je nakon 14 godina karijere, usred ratnog vihora, Francuzima pružio koncert kakav do tada nije bio viđen.

Poručnik Jurop ubijen je već naredne godine na turneji, ali je u Evropi ostao zapamćen kao preteča evropskog džeza.

Na tom talasu, po oslobođenju Srbije, zaplovili su i muzički trendovi na Balkanu. Džez je u Srbiju stigao gotovo istovremeno kada i širom čitave Evrope.

Dvadesetih godina sviran je u lokalima poput Džokej kluba, palate Luksor, Ekscelzioru i Palasu. Niš je ove godine postao drugi grad u Evropi koji ima džez muzej. A bogatu tradiciju džeza nastavio je da neguje i festivalom koji je prepoznatljiv širom sveta.

Niš i kulturna baština Evrope

Često pogrešno postavljena perspektiva da svoje civilizacijske tekovine Srbija i region nasleđuju poput mlađeg brata od zapadne Evrope, može se okrenuti činjenicom da se na prostorima Balkana kultura razvijala uporedo, a nekad i prethodila razvoju kulture u evropskim državama.

Humanističke tendencije Sopoćana, freskoslikarstvo i renesansa, primer su za to. Da ovi prostori neupitno doprinose kulturnoj baštini i nasleđu Evrope, govori to da su brojni spomenici na ćirilici, razvoj hrišćanstva, renesansa muzika, barokna poezija nastajali egal sa kulturom u drugim društvima.

A Nišvil je tu da u globalnoj kulturnoj tekovini da svoj savremeni doprinos, skrećući pažnju na čitavo kulturno bitisanje ovih prostora.

Internacionalni džez festival Nišvil je najposećeniji festival jugoistočne Evrope, a konceptualno je postavljen tako da dosledno brani vrednosti multikulturalnosti i neguje ukus pojedinaca.

To potvrđuju priznanja poput odluke Ministarstva kulture da je reč o manifestaciji od nacionalnog značaja.

Uvršćujući u svoj koncept različite forme džeza koje spajaju etno tradiciju Balkana sa američkim tradicionalnim ritmovima, Nišvil se izgradio kao festival koji se na listi britanskog Gardijana našao među top 10 festivala.

I novinari omiljeni na Nišvilu

Veliki broj novinara sliva se u avgustu u Niš. I domaćih i stranih. Okupljeni oko toga da li novinari mogu istovremeno biti i aktivisti, ove godine razgovarali su u dnevnim časovima, dok se oko grada stezala džez aura o kojoj su poneki progovorili.

Pre svega, ideja sa dve glavne bine, koje su jedna pored druge, mi je genijalna. Zahvaljujući tome, pretpostavljam, na obe je zvuk doveden do savršenstva. Retko kada mogu da dam pozitivne ocene za ozvučenje i zvuk na festivalima. Sve pohvale za tonske inženjere, jer ipak je zvuk najvažniji. – utisak je novinarke Maje Leđenac dopisnice agencije BETA iz Vojvodine.

Direktor nedeljnika Vreme Stevan Ristić navodi da voli muzičke festival, gužvu i ushićenost mase.

Ono što se ne da rečima dovoljno kvalitetno opisati je atmosfera Nišvila, ali i Niša tokom festivala. To se jednostavno mora videti i doživeti.

Istraživački novinari koji svoje teme kreiraju uglavnom na zahtevnim temama, otklon od svakodnevice takođe vole da nađu u muzici. Dok sloboda medija predstavlja apstrakciju, muzika je opipljivija. Milica Vojinović iz KRIK-a zaključuje o Nišvilu:

Moj prvi put na Nišvilu je bio neočekivano zabavan. Nisam strastveni obožavalac džez muzike, pa nisam očekivala mnogo od festivala, ali pamtiću ga po ogromnoj količine poztivne energije, nasmejanim ljudima i odličnom provodu.

Milica Bogdanović, urednica portala CDT iz Crne Gore kaže:

Meni je Nišvil ko iz pjesme Zabranjenog pušenja: Kad dernek utihne i noć dođe do kraja, kad ostane da pjeva, samo prava raja.

Dok na antičkoj Eubeji, u Edipsosu, nosi šešir Nišvil, novinaru i nedavno otpuštenom glumcu Saši Stojkoviću iz Vranja prilazi neka baka i pita ga odakle mu šešir.

Ja mislim naša, a da ja samo izgledam svetski, pa mi prilazi na engleskom. Ma jok, Irkinja iz Dablina! Good festival, kaže, world class. Posle razmene palčeva u znak slaganja, nastavljam polako dalje. Ponosan, nema šta - priča Stojković.

Novinari su saglasni da bi trebalo raditi na vizuelnom identitetu festivala, kao i na samoj promociji i trasiranju puteva od bine do bine. Zameraju ponešto. Uz ljutu i meze, kako Niš samo ume, pričaju mi o svom boravku u Nišu. Ja nekako pravim papazjaniju od priče, vezujući u buket džez, Evropu, poručnika, srpski jug, evropsko nasleđe, neukaljani i ponosni identitet.

Vraćajući se, koncem ove storije, na zaboravljenu priču o proboju fronta, zaključak je da je Evropa umela da se ujedinjuje i razjedinjuje, ali da je htela ne htela, svoju kulturu i prepoznatljivost kontinenta ipak često zajednički kreirala.

Bilo da je reč o vremenu kada se Stefan Nemanja rukovao sa Barbarosom, bilo da je reč o Milanu Obrenoviću koji je Srbiju i Niš pozicionirao rame uz rame sa ostalima.

Ili da je reč o savremenim trenucima, kada su nam reč evropeizacija društva postavili kao nametnutu obavezu, a ne kao logično nasleđe zajedničke kulture. Od kola i svadbenog venca do portugalskog fada na zapadnim rtovima Evrope.