Sindrom aga i begova

Jak i neprijatan miris se nedavno proširio Nišom. Neki ljudi su bili iznenađeni, neki uplašeni, a mnogi ništa čudno nisu ni osetili. Toj većini i upućujem sledeće redove.

Jes vala, šta se sve u kratko vreme izdogađalo po ovom vilajetu, taj smrad je još i prijatan pokazatelj onoga što nam je preostalo. Pisano je o tome dosta, i ovde i na drugim mestima, bilo je i par izuzetnih komentara od strane mojih kolega, pričalo se, vrtelo glavom i odmahivalo rukom u neverici i čuđenju, ali se i po običaju, od tih silnih čaršijskih odjeka teško mogao očekivati bilo kakav aber sa strane lokalnih aga i begova. Za njihova vakta mi to sigurno nećemo doživeti, jer šta ima raja da ruži na kadiju kad se zna i ko utužuje i ko presuđuje?! Nego ćuti more i gledaj dole, u palčeve što su ti probili opanke.

A pretežna većina tih naših stranačkih spahija je svoje poglede prikovala isključivo za postolje državne moći, tamo negde ''gore'' u carskome Beligradu, sve ljubeći skute svojih velikih vezira. Takve jedino brine da li su i dalje u milosti gospodara ili će možda (da ne čuje AV-o), da se svužde koji čardak niže, kao onaj njihov nesrećni efendi-kolega, bivši Palilul-aga i Struja-beg, sapleten, po logici stvari, pre o nogu nekog svog bliskog partijskog delije, negoli o neki basamak moći uz koji se žurno uspinjao utrkujući se sa ostalim kardašima, tom gomilom partijskog bašibozuka.

Za one koji su se možda zabrinuli što takav kadar garantovano nevin strada pred zemaljskim kadilukom, savetujem im da ne beru gajle jer će isti, kao i mnogi drugi pre i posle njega, biti oslobođen tih gnusnih i lažnih optužbi, te da će mu pravedna naknada za pretrpljeni stres i ukaljan ugled biti uredno isplaćena o trošku srpskih rajetinskih obveznika. A to što je zaostao u stranačkom veranju uz merdiven moći, i to što ga je pretekao neki partijski harambaša, šta to nas, običnu raju ima da zanima? To je predstava za sultanske askere, da budu poslušni, strpljivi i pametni, da ne šaraju po mnogo. Ako smo se razumeli.

Mnogo je jak taj naš sindrom aga i begova. Te domaće paše bi da, kako god, što pre postanu nekakvi Iznogudi, makar i mali veziri koji će iskoristiti svaku priliku da postanu kalif mesto kalifa. Iako znamo da su isti kao i likovi iz istoimenog stripa, pa im se sa palanačkim olakšanjem često podsmevamo, negde duboko smo uvek svesni i gorke istine da nam ti musavi čauši prečesto uzimaju meru, da su nam i kismet i fatum, zla kob i neželjena sudbina. Jer su deo našeg naroda. A istovremeno i okupatori. Moderni janičari, bez talenta, bez ideje, pa ni sećanja o nekadašnjem naznačenju svog naroda i suštini sopstvenog etosa.

Bitan im je samo centar moći, otresanje blata od opanaka i uspeh jednak izmišljotinama iz hiljadu i jedne noći, onog koji obično toliko i potraje. Pri dnu, sa tim otresenim i prezrenim blatom su ostali i naša solidarnost, naše jedinstvo, poverenje. Sirotinja raja, koja po njemu uporno i dalje nepromišljeno gaca, pored brojnih ajfona, skupih polovnjaka, silikona, šljokica, kradene garderobe i parfema, nažalost ni sama ne može mnogo dalje da dobaci.

Hajdučki mentalitet je izgleda nepopravljivo zarđao i mutirao u onu svoju krajnost koja se jedino tiče otimačine, iako su se drumovi već odavno zaželeli Turaka. Doduše, prolaze oni itekako često našim autoputem – ali nije mi u tome poenta. Hoću da istaknem kako nam je kulturni obrasac postao takav da se bespoštedno otima najčešće od onog slabijeg od sebe, da se gazi, muči i kinji onaj što je tik uz nas, a neprijateljima se uglavnom podilazi, laska i nose darovi.

I laganim skokom sa terena simbolike prebacujem se na nekud odnešenu i netragom nestalu nišku kaldrmu. Ili još bolje, na popucali, izanđali i nekvalitetni niški asfalt današnjice. Zaludno je po njemu tražiti cveće, mada se i ono ponekad nađe kao neka promućurna i dobronamerna opomena lokalnim dahijama.

U nekoliko tekstova sam otvarao prostor za širu polemiku o stvaranju jednog autentično niškog, urbanog pokreta otpora, jedne strateško-političke breše koja će za početak u lokalnim institucijama moći da napravi otklon od kastinski organizovanih partija i tako omogući prostor za normalno funkcionisanje poretka koji bi našoj lokalnoj zajednici bar pružio šansu za opstanak. Kasnije bi taj otklon, ukoliko zasluži pažnju i dalje poverenje naroda niškog, mogao da dodatno pritera tradicionalne partije uza zid i svede ih na neki zaista konstruktivan društveni faktor, a ne malignitet koji se oteo svakoj kontroli.

U mnoštvu privatnih razgovora sam nailazio i na razumevanje i na spremnost za stvaranje jedne takve lige, nazovimo je uslovno i Niškom ligom, jedne federacije udruženja i grupa građana, koja bi za lokalna predstavnička tela mogla da kandiduje ljude od poverenja, neukaljane i nepotrošene ličnosti, da u njima konačno zastupaju naše interese po zakonima države i kanonima svog ličnog morala. Okupljenih samo za tu priliku oko jednog saveza koji bi im omogućio ulazak u lokalni parlament u kome bi potom, isključivo pod svojim imenom i prezimenom, mogli da delaju u ime i za račun onih koji su ih tu doveli i koji ih isto tako lako mogu ponovo odatle i odvesti, a ne sakriveni iza lažnih partijskih parola i kultova ličnosti nekakvih stranačkih mesija, mutantima jednog potrošenog sistema.

Ponovo, ovako javno, pozivam sve koji dele ovaj ili sličan stav, ljudi – razgovarajmo, radimo u tom pravcu sada, na vreme – ne pred izbore! Mršavo je takvo praznično jagnje, pogotovo kada znamo kod kakvog mesara ide na obradu.

Nadahnjujmo se pravim uzorima iz naše prošlosti, setimo se Nišlija koji su oslobađali grad od turskih dahija, razumimo koliko je bilo teško tada pobediti tuđina, a koliko li je tek danas teško pobediti ono naše loše, koje vlada već toliko dugo i nažalost, toliko uspešno.

Za početak, dovoljno je sačuvati institucije od zloupotreba onih koji jedino što znaju jeste da iste okupiraju uz pomoć svojih stranačkih ordija. I ponoviću, opet, Niš je dovoljno veliki da bude grad u kome je moguće po određenim pitanjima organizovati neposredne demokratske modele poput onih koji se primenjuju u švajcarskim kantonima, ali i dovoljno mali da je moguće izabrati adekvatne predstavnike u samoupravi, dokazane i proverene ljude, kojima znate adresu, roditelje i prijatelje, koje možete otvoreno pitati na ulici o svemu jer znate da se neće moći sakriti iza nekog stranačkog paravana koji dopire i do sudstva i do uprave.

Valjda nam je dosta više raznoraznih aga i begova, tih Karađoza i Hadživata sa štelovanim biografijama, antiheroja iz prošlosti stvorenih po modelu otomanskog pozorišta senki, podobnih samo onim ''velikim'' lutkarima koji povlače konce upravljajući tako i njima i nama.