DKN

 Stara je priča da je nama, ''južnoj pruzi'', Beograd za sve kriv i stari izgovor da bismo mi bili (napokon) ono što nismo samo kada bismo se napokon otrgli uticaja tog i takvog Beograda.

Svako ko je malo dublje i ozbiljnije zašao u ovaj problem zna da to ne stoji, bar kada je u pitanju oficijelni književni svet.

Jednostavno, mi ovde živimo u lažnom (samo)ubeđenju da smo izuzetno važni i da se bez nas nikada ova Zemlja ne bi ni zavrtela.

Kada je sada već daleke 1997.godine osnovano Udruženje književnika i književnih prevodilaca Niša, koje je kasnije preimenovano u Društvo književnika Niša (DKN), postojale su određene nade da će ovo esnafsko udruženje moći da učini sve ono što ostala nisu za promovisanje književne baštine Niša i njegovih autora.

U međuvremenu jeste izašlo nekoliko novih autora –Dejan Stojiljković, Bojan Ilić – Bokerini – koji su našli svoje mesto pod Suncem ali svakako ne zaslugom DKN-a.

Predsednik poslednje Uprave DKN-a Zoran Pešić-Sigma, u kojoj je do juče bio potpisnik ovih redova, dobio je 2007. od Saveta za kulturu grada Niša 100.000 dinara za objavljivanje GODIŠNJAKA DKN-a koji do dana današnjeg nije objavljen.

Kako je podnosilac projekta (Z.P.) ugovorom sa Gradom obavezan da objavi GODIŠNJAK najviše godinu dana od sklapanja ugovora, to će Pešić biti primoran da vrati novac ukoliko ne želi da bude tužen od strane Grada.

U međuvremenu, iz Uprave DKN-a povukli su se Stevan Bošnjak i potpisnik ovih redova, ne želeći da učestvuju u neozbiljnom radu organizacije koja je zamišljena na sasvim drugim principima.

Postavlja se pitanje: da li je Nišu potrebna jedna ovakva organizacija? Ovako koncipirana, svakako. Sa ovakvim radom i sumnjivim radnjama i neradom – nikako.

Još gore je što će mnogi član DKN-a, ni kriv, ni dužan, doći u situaciju da mu se ime povlači po žutim skandal –stranama zbog neozbiljnosti čoveka koji je nalazi na čelu ove organizacije.