Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

15:32, 22. 3. 2021.

"Stojte, galije niške!"

Autor
Dejan Milić, predavač retorike na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu

Vest da je pesniku Milutinu Bojiću Skupština Grada Niša oduzela ulicu i dodelila je niškom glumcu Desku Stanojeviću, zatekla me je zabezeknutog, iako nakon poslednjih 30 godina života u Srbiji, na domaku moje 50. godine, ne bi trebalo da me išta što miriše na naš javni život zapanji. Bojeći se isprva da su posredi fake news, kojima obiluje naša javnost, potvrdu te surove vesti tražio sam na raznim medijskim stranama i, našavši je i u Politici, konačno sam se slomio. Dakle, istina je!

Jasno je da odavno i živimo i svedočimo zanimljivo parlamentarno “pravilo” koje kaže da ubedljiva većina u niškom gradskom parlamentu, poput većina u većini parlamenata, u granicama svojih nadležnosti (nekad i izvan njih), može (što neko reče za Britanski parlament) da uradi sve, osim da muško pretvori u žensko.

Može, dakle sve, naročito onda kad izgubi i poslednje dve instance kontrole sopstvenog delanja - instancu zdravog razuma i instancu ličnog stida.

Koliko sam uspeo da se informišem, u Nišu koji je, Bogu hvala, golem grad, ima skoro 900 ulica i svaka od njih ima svoj naziv. Među tih 900 ulica za nazive bar svake desete niko pametan ne bi mogao da pruži razložan odgovor zašto su baš tako narečene. Primera radi, petnaestak niških ulica pripada rodu “botaničkih” ulica (npr. Baštenska; Voćarska; Karanfila; Hrizantema…). Desetak ulica ima nazive koji asociraju na relikte 30 godina mrtvog socijalističkog “jednoumlja” (npr. Bombaška; Brigadirska; Osmi kongres – čega?; Proleterska; “Crvene zvezde” – nije, valjda, fudbalskog kluba).

Daljih petnaestak ulica nosi imena pripadnika komunističke nomenklature koji, siguran sam, Naissus nisu zadužili ama baš ničim (među njima: Boris Krajger, Josip Kraš, Marijan Badel, Mijo Oreški, Orce Nikolov, Franc Rozman). Zna li neko ko su ti ljudi? Zna li iko išta o njima, osim retkih koji znaju da se po Krašu zove poznata zagrebačka “tvornica čokolada i vafla”, a po Badelu i danas živahna tamošnja punionica žestokih alkoholnih pića.

Ali zašto su, na primer, njih dvojica bitni za Niš? Zbog čokoladica Životinjsko carstvo ili Badelovog Cezar konjaka? Preko 30 ulica ovog grada nazvano je po toponimima iz ranije šire domovine, od kojih su neki za Nišlije značajni jedino po tome što su neki niški dečaci pre tridesetak godina otud dovoženi, spakovani u mrtvačke kovčege (npr. Varaždin, Vinkovci). Jedna niška ulica još uvek nosi naziv Ivangradska, po gradu koji je još pre 30 godina i sâm promenio ime.

Ima, takođe, ulica idiotskih naziva.

Takve su, po mom utisku, Istočnonaseljska ili ona, Narodne medicine (koja se mogla zvati i Ulica salivanja olova). Zašto Niš još čuva uspomenu na vođu probugarske VMRO Goce Delčeva, nisam siguran da iko može da objasni. Kao što, uostalom, nema objašnjenja ni za počast koju Niš odaje tamo nekom Matiji Gupcu, vođi hrvatske seljačke bune, ili Georgi Dimitrovu, bugarskom komunističkom lideru.

Šta se ovim nabrajanjem želelo kazati?

Da je u Nišu bilo dovoljno ulica da neku od njih, kada ih je već pohodila volja, rabadžije iz Komisije za ulice Gradske skupštine naslove po Desku Stanojeviću, da dilberi i snajke odbornici to aklamacijom odobre, a da to ne osramoti i zaboli ni Niš ni Srbiju. Ali se to nije dogodilo. Nego je Gradska skupština Niša 114 godina posle njegove smrti ponovo, na pravdi Boga jedinoga, lakonski, horskim dizanjem ruku, usmrtila jednog srpskog pesnika. I to ne bilo kakvog pesnika.

Da li je naslednik neumrlog Milutina Bojića na tabli omanjeg niškog palilulskog sokaka, počivši “Vukašin Vule Golubović” iz “Srećnih ljudi”, ičim, osim svojim rođenjem u Nišu, zaslužio da mu se ime nađe baš na čelu ne te, nego na čelu ikoje ulice u Nišu, ostavljam po strani. To neka ceni niška kulturna javnost, pošto odgovori na pitanje zašto u Nišu svoje ulice nemaju takvi bajkoviti glumci poput Vasje Stankovića ili Žike Milenkovića.

Nameće se drugo, sasvim logično pitanje: Zašto je Milutin Bojić 114 godina posle svoje mučeničke smrti postao nedostojan da svojim imenom krasi jednu nišku ulicu?

Ostavimo po strani da je reč o blistavom umu, za one vrhunski, a za naše prilike nepojmljivo obrazovanom, o briljantnom pesniku i dramskom piscu, književnom i pozorišnom kritičaru, priređivaču prve jugoslovenske izložbe slika i skulptura (1904. u čast krunisanja Kralja Petra I), srpskom ratniku, koji je (iako već teško bolestan) prešao Albaniju. Ostavimo po strani da je, iako su mu porodične prilike pružale mogućnost da se, tokom ratova, javlja dopisnicama sa Azurne obale, uniformu obukao 1912. i nije je skinuo do svoje prerane smrti (8. novembra 1917. u svojoj 26. godini).

Ostavimo po strani da je “po objavi rata 1914. otišao u Niš, gde je pri Vrhovnoj komandi obavljao dužnost telegrafiste do povlačenja 1915” (vidi: Novine beogradskog čitališta, br. 25/2007, izdanje biblioteke “Milutin Bojić”, Beograd), da je, dakle, godinu dana, pod mučnim okolnostima za Srbiju bio sugrađanin Nišlija, te da je i time zaslužio da mu Niš oda počast.

Ostavimo po strani i to da je otišao toliko mlad, da nije stigao da svoju čestitost opogani srpskim političkim pomijama.

Kada sve ostavimo po strani, ostaje njegova Plava grobnica, bolno poetsko svedočenje o preko 6000 srpskih heroja koji su svojom mučeničkom smrću i tužnim večnim počivalištem obesmrtili vode Krfskoga podneblja. I da je za njim ostala samo njegova Plava grobnica, a nije samo ona, to bi bilo sasvim dovoljno da ga Srbija (i Niš u Srbiji) večno slavi. Da nikome malom i prolaznom ne dođe ni na kraj graškastog uma da Njega, velikog i neprolaznog, svake otadžbinske slave dostojnog, sa ikojeg mesta pomeri.

Ali, eto, dogodilo se.

No, to nije do njega, do njegovog patriotizma, pesničkog senzibiliteta, ni svestrane pameti. To je zato što se jednom u Nišu skupilo neko društvo i “otkačilo ga je”. Bez razmišljanja, bez podsećanja na treperave stihove Plave grobnice, od kojih svakog čoveka mora da podiđe jeza. Bez zazora i stida.

Bez računa o tome da se tako lakonskim sklanjanjem imena Milutina Bojića sa jednog palilulskog sokaka u Nišu sklanjaju iz sećanja i hiljade zauvek usnulih u Plavoj grobnici ili zazidanih u kamenju Vida.

Bez svesti da se tako nepodnošljivo lako to društvo odriče sebe, svog imena, Srbije, predaka, potomaka, svega … Bez obzira na trenutni varljivi osećaj vlastne svemoći, bez obzira na povremeni zapenušani delirijum pri pesmi “Pukni, zoro”, čime se, valjda, dokazuje “moderni” patriotizam, bez obzira na poneku fotografiju sa Vida u bermudama, majici na bretele i japankama…

Šta ostaje?

Ostaje gorak i bljutav ukus teške sramote. Ostaje i nada kako će se neko, ko “od gore vidi sve”, možda i setiti da društvo koje tako lako i brzo podigne ruku za predlog da se sa spiska večno živih za račun Deska pobriše Milutin Bojić, može još brže i lakše, prilično nenadano, da podigne ruku za bilo šta drugo.

I da će reći: “Stojte galije, niške!”

Podeli sa prijateljima
Komentari
Poslednji komentari
  • Lola Marinković

    19:12 // 11. 4. 2021.

    Površnost,površnost,površnost....Na žalost, samo će malobrojne ta površnost duboko dirnuti

  • Nenad

    16:04 // 11. 4. 2021.

    Glupost i budalaština . Nije da ne treba ceniti umetnike novijeg doba, ali svakako takvo ime kakvo je ime Milutina Bojića skloniti zarad imena Desimira Stanojevića pokazuje koliko su osobe koje su to uradile plitke pameti, kratkog pamćenja, u manjku znanja srpske istorije i apsolutnom nedostatku kompetencija.
    Još jedna nebulozna odluka u nizu višegodišnjih sličnih. Treba li se uopšte čuditi ?

  • Nenad

    15:22 // 7. 4. 2021.

    Bravo, Deki! Još da neko pročitaju i razmisle.

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori