Portret umetnika u mladosti i Harms

Ovih dana je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada imalo dupli program gostovanja u Nišu: „Ja ili neko drugi" i „Lepotica Linejna", i u obe je noseće uloge imao Boris Isaković koji je pre nekih 18 godina na niškom Yu festu (uz moju organizatorsku pomoć) glumio Stivena Dedalusa u „Portretu umetnika u mladosti" Džejmsa Džojsa, Ričarda III u istomenom Šekspirovom komadu, Frondoza u „Fuente ovehuni" Lope De Vege, Nepoznatog (u tandemu sa Mirsadom Tukom) u Krležinom „Kristiforu Kolumbu", Don Huan Tenorija u „Seviljskom zavodniku i kamenom gostu" Tirsa De Moline, kao i par godina kasnije Ivana Ivanoviča u mom poslednjom rediteljskom iskustvu, u „Jelizaveti", kontraverznog Daniela Ivanoviča Harmsa (nestao u Sibiru u Staljinovom disciplinovanju pisaca 1942. godine)..

Boris je i tada kao i sada sjajno vladao scenom (tada je, doduše, mnogo bolje „vladao" i kilogramima) i nagoveštavao sve silne nagrade koje će dobiti: od Sterijine do „Raše Plaovića", podjednako izluđujući reditelje (od Kokana Mladenovića do Saše Gabrića) pitanjima u stilu: „A zašto baš to sada treba da tako kažem ili uradim. Nama je Boro Drašković (u čijoj je klasi Boris završio glumu - prim. aut.) govorio da odbijamo glumački zadatak ako ne postoje valjani razlozi za to"!

Monolog Džojsovog Stivena Dedalusa mu je davao za pravo: „Neću da služim ničemu u šta više ne verujem, bilo da se zove moj dom, moja otadžbina, ili moja crkva. Hoću da pokušam da se izrazim u bilo kom obliku življenja ili umetnosti, što je moguće slobodnije i potpunije...".
„Lepotica Linejna" me je posebno zanimala jer je Boris pored glumačkog zadatka preuzeo i odgovornost reditelja. I dobro je to uradio, s lakoćom uspostavljajući saradnju sa glumcima i prateći precizna uputstva pisca.

Moje rediteljske muke iz saradnje sa Borisom bile su direktna posledica apsurdnosti teksta zlosrećnog Harmsa. Spretno sam odradio dramatizaciju, spajajući naizgled nespojive Harmsove tekstove, prebacujući radnju u današnjicu sa namerom da premijera bude na napuštenim vojnim vozilima autoremontnog preduzeća, uz živu podršku jazz benda, hora i kamernog orkestra. Boris Isaković, Mirsad Tuka, Tanja Kecman i par glumaca niškog Narodnog pozorišta (od kojih Dragoljub Marković nije više među živima) oduševljeno su prihvatili postulate avangardnog teatra, sa zadovoljstvom se blesaveći u apusrdnim situacijama Harmsovih junaka. Boris i Mirsad su islednički maltretirali naivnu Jelizavetu zajedno sa mamicom i taticom. Zatim bi se uloge okrenule.

Boris je stoički podnosio moj rediteljski instinkt sve do završnih scena. A onda se pobunio Boro Drašković u njemu i nije prihvatio glumački zadatak - da ga šamara lično Duško Dugouško. Uzalud sam pokušavao da mu objasnim da frustracije svih islednika potiču iz detinjstva i da element sadizma u nas ugrađuju vragolasti junaci crtanih filmova.

Boris je napustio probe, a ja nisam imao adekvatnu alternaciju da do kraja ispričam priču o totalitarizmu jer nije imao ko da odvede glavnu junakinju u ničim zasluženi zatvor.

Kako je tanka linija između pozorišne iluzije i stvarnog života - tih dana su po mene zaista došli islednici iz realnog života, tako da predstava nikada nije završena.

Kao i u dramama apsurda, posle par meseci su mi se izvinili da je sve bila greška i da oni nisu bili nadležni. I naravno, da mogu uredno da naplatim od države svoje apsurdno odležano iskustvo.

Rešio sam da ne tražim alternaciju za lik Borisa Isakovića i arhiviram moje rediteljsko izazivanje sudbine izborom teksta.

Borisu sam, ovih dana, na press konferenciji u Niškom kulturnom centru poklonio primerak monografije sa kritikama predstava svih izdanja pozorišnih Yu festova u Nišu. Oduševile su ga fotografije njegovih prvih uloga, uz žaljenje što sada nema vremena da kao nekad u pauzi odemo na basket. Basketu nije ostao posvećen kao pozorištu. Moje aktuelne režije Nišville jazz festivala ne prati jer studiozno nadgleda radove na svom davno započetom portretu umetnika.

Preuzeto sa blog.b92.net, uz saglasnost autora.