Banana

Ovo nije priča o „trećini porodične kuće od 40 kvadrata“. Neću vam pričati o razlomcima jer mi nikada nisu bili jača strana, posebno ako su njihovi brojioci i delioci apsolutno nepoznati i vešto sakriveni, a opet tako očigledni.

Bude u nama gnev dok se pitamo kako to da ne postoji još stotinak ljudi poput nas „pa da izadjemo na ulice i oteramo bandu“. Onda posežemo za starim narodnim lekom protiv gneva, razmišljanja i loših osećanja.

Turska sapunica! Uzima se tamo negde oko večere, a gnev i nus pojave kao što je pojačano lučenje pljuvačnih žlezda nestaju u trenutku, kao mehur sapunice.

Dakle, nećemo o razlomcima i kvadratima, jer znamo o njima sve napamet. Ipak u jednu nedelju svake četvrte godine postanu malo mutni, izblede ili se sakriju u ko zna koju rupu našeg uma, godinama produbljivanu alkoholom.

Baš u tu nedelju silazimo do najbliže mesne zajednice da odglasamo svoje za naredne četiri godine. Sledećeg dana shvatamo da su nas Voland i Azazelo vodili u šetnju, ali ne možemo da poverujemo da je i taj toliko poznati i dobroćudni lokalni TV voditelj, zbog koga tregeri u Nišu nikada nisu izašli iz mode, u stvari i veliki mag.

„Pa koliko juče je nešto u prolazu, gladeći bradu i pipkajući nos, veoma ljubazno ćaskao sa Volandom i Azazela nekako šeretski mazio po glavi! Nećete verovati, i meni se kao nasmešio, a ja se sav prepodobih, osetih strahovitu glad, kao da imam rupu u stomaku. I poželeh jednu bananu...“

Kao i svaku banana državu, i Srbiju odlikuje društvo sa gotovo nikakvim demokratskim kapacitetom i gradjani koji imaju pamćenje poput ribice u akvarijumu, a isto toliko postavljaju pitanja i zahtevaju odgovore. Jer samo je u banana državi moguće da policija „ulovi“ svog ministra kako sa, najpoznatijim trgovcem banana u Srbiji, sa Blekberi telefona skida reči hita „Mišo moj“ i ne postupi kako joj zakon nalaže, već slučaj ustupi „unutrašnjij kontroli“ nekada vladajuće političke partije za buduće dane i megdane.

Narod nenaviknut na demokratsku tradiciju, nikada neće izaći na ulice sa pitanjem čiji su to stranački interesi, u vreme kada su Ivica i Miša drugovali, bili važniji od njegovih - jer narod u banana državi nije navikao da pita, niti da mu se odgovara.

U banana provinciji gradjani žive u strahu za opstanak, posao, porodicu, pa pitaju još manje i beže da ne budu pitani. Ne pada im napamet da pitaju koliko će još braće, pobratima i šurnjaja, biti zapošljeno u neiscrpnim rudnicima niškog JKP basena i do kada će Nišlije morati da daju novac za njihove plate. Panta rei. Sentenca je iz koje ljudi koji trenutno „drmaju“ gradom sigurno neće izvući pouku o prolaznosti i privremenosti svojih funkcija. Dobrano podučeni Heraklitovom filozofijom, iz početne premise njegovog učenja, razvijaju sledeći silogizam i lagano dolaze do zaključka: „Panta rei – sve teče, ergo voda teče. Teče od vajkada, a niko je ne primorava. Pa kad već teče ergo, malog ćemo Andreju onda u vodovod.“ Brat je najveće svetinja. Gia panta!

Nišlijama tako ne pada na pamet da pitaju kako je moguće da ćemo zaljubljenicima u hrišćanstvo i Imperatora Konstantina ove godine  kao najveću atrakciju pokazati Kancelariju za Milanski edikt.  Samo da stručnajci iz TON-a uspeju na vreme da je „turistički brendiraju“, i tako stave u isti rang sa  neuništivim drugom Bobanom Zdravkovićem, čija turistička eksploatacija, ako se pogleda sajt ove ustanove, ovih dana doživljava vrhunac.

Kako i da pitaju, kada im se od svakodnevnog uzimanja sapunice vrti u glavi i mešaju strane sveta, pa kada odu na gradski stadion ne znaju da li je zapad na istoku ili istok na zapadu. A tek će im se zavrteti u glavi kada im se ispostavi račun za „dovodjenje u red“ strana sveta i primoravanja zapadne tribine da napusti istočnu i ostavi je na miru. Uz dovoljno turske sapunice postaje vam svejedno na kojoj ste strani sveta, gledate li na istok ili zapad, vodaju li vas nesposobni, halapljivi i kratkovidi, ili vi njih nosite na grbači.

Banana provincija mu dodje samo plod banana države. Jer kada je „gore“ banana, „dole“ ne može biti šljiva, čak ni u „Srbiji medju šljivama“. Paradoks je što banane u Nišu rastu iz asfalta, a količina asfalta ne znači nužno i širenje gradske kulture. Naprotiv, dokazujemo da redovnim zalivanjem i negom, banane bujaju iz asfalta i pretvaraju grad u asfaltirano selo.

Banana paradoks!

Rešava se prekidanjem uzimanja turske sapunice. Noge vas onda same vode na ulicu, pesnice se same stežu, a pitanja naviru kao bujica.