Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

11:22, 11. 6. 2020.

Na(i)ški pogled sa strane: Bez ožiljka na licu

Autor
Sociolog kulture

Onaj ko želi da uživa u panorami Velesa i u njegovim arhitektonskim starinama morao bi uskim uličicama da se uspne do crke Svetog Pantelejmona. U ambijentu koji vraća stotinak godina unazad prilazi nam nepoznati čovek.

Prepoznavši niške tablice na kolima dobronamerno pita:

Vi iz niškog Panteleja do ovog našeg?

Odgovaramo potvrdno i s nepoznatim otpočinjemo razgovor. Od njega saznajemo da se na tridesetak kilometara od Velesa nalazi selo Sogle, a u njemu prelepi manastir Rođenje presvete Bogorodice. Bez mnogo premišljanja krećemo na put i nakon pola sata ugodne vožnje zatičemo se u predelu koji više liči na Alpski nego na južnjački iz nekadašnje zajedničke države. Iznad doline, okružene visokim, i snegom prekrivenim, planinama, u kojoj su rasuta sela sa minaretima, dominira građevina, sagrađena od belog kamena.

Zaustavljamo se ispred velikog manastirskog kompleksa, a u susret nam dolazi omalena žena. U neposrednom, spontanom razgovoru saznajemo da je to sestra Veronika i da je jedina stanovnica ovog mesta. Naša saputnica je sa iskrenom zabrinutošću pita:

Zar vas nije strah da budete sami ovde?

Sestra Veronika, nasmejanih očiju, jednostavno odgovara – Ko veruje taj se ničega ne boji.

Njen odgovor vraća me Tolstojevim rečima:

Čovek koji veruje ne može biti nesrećan zato što on nije sam.

Naravno, ljudi su različiti pa su im i verovanja različita, ali, ovakve reči ne mogu a da ne pokrenu i bujicu običnih, svakodnevnih pitanja: – Koliko smo, kao stanovnici ove zemlje srećni i u šta to žitelji svremene Srbije mogu da veruju? Čemu da se prepuste ljudi stalno okruženi prevarama? Čemu da se nadaju oni koji zanoće i bude se u lažima? Sa lažima koje u njima podstiču nesigurnost, strahovanja i brojna pitanja: Hoće li biti novog rata? Hoće li za njih biti posla, za nih i njihove dovoljno namirnica i normalnog života? U šta može da se veruje tu gde su se najodgovorniji podsmevali nečemu zbog čega su uveli jedne od najoštrijih mera predostrožnosti na kontinetu, da bi nakon toga ekspresno proglasili normalno stanje, kakvo je i pre toga bilo?

Da li je tu neko nešto loše procenio, neodgovorno se poneo, ili je sve terao prema sopstvenim potrebama i volji? Kako verovati onima koji u jeku epidemije nabavljaju medicinsku opremu, navodno, za potrebe svojih sugrađana, a na njihovo pitanje: kako, od koga, i s` čijim parama - odgovaraju: šta vas je briga! Odgovor na to uskraćen je i Savetu za borbu protiv korupcije, kao da je takvo pitanje izlišno, jer je sve nabavljeno zahvaljujući nečijoj dobroj volji, a ne tako što je plaćeno džavnim (čitaj: narodnim) parama.

I nije ovde reč samo o nečijoj bahatosti, prepotentnosti, primitivizmu i necivilizovanosti već i onome što bi svo svetsko zakondovstvo najstrožije sankcionisalo. To podrazumeva da se u periodima elementarnih nepogoda i velikih kriza svaka nepodopština, ili bilo šta nalik tome, najstrožije kažnjava. Zna se to odvajkada, a o tome su napisane mnoge storije i postoje brojna svedočanstva, poput onog opisnog u priči Antonija Isakovića – Cveni šal, prema kojoj je snimljen i film u režiji Stoleta Jankovića, a i onih koje je javnost imala prilike da upozna prilikom zemljotresa u Skoplju ili u Banja Luci.

Čak i da su to najdobronamernije donacije javnost ima pravo da zna čije su i zbog čega su one davane. Zašto? Zato što javnost nije bezoblična masa koju će svako moći da oblikuje prema svojim potrebama. Ona je važan korektiv svakoj nekontrolisanoj moći koja, po svojoj prirodi, ne želi da sluša bilo koga. Koja je izvršilac samo svojih egoističnih nauma i interesa, šireći teror i strah svuda oko sebe. Međutim, upravo, takvi ljudi danas vladaju Srbijom, samo malo podgojeni i doterani, a nastali i odgajani u strahotama iz devedesetih godina, prošloga veka. Oni koji su na licu Srbije trajno urezali mračan ožiljak i koji su ostali beskrajno plodni samo u sopstvenim grehovima.

Zahvaljujući njima u zemlji se ustalio teror najgorih lupeža koji nameću svoja pravila, zahtevajući, bez ikakvog zazora, pomilovanje čak i za ubice premijera. To su oni koji, umesto da kusaju svoju smrdljivu čorbu koju su dvedesetih zakuvali i drugima i nama, danas za “svoj specijalitet” traže odlikovanja, zaposedajući poslanička mesta u parlamentima i ekrane nacionalnih televizija, kao i naslovne starnice na privilegovanim novinama.

To su oni koji menjaju sistemske zakone pre izbora. Koji huškaju svoje momke, velikih mišica i malih mozgova, da organizuju bakljade po zgradama i da napadju promotere i predstavnike drugačijih političkih opcija, dok oni zadovoljno trljaju dlanove, sve to posmatrajući sa nekog balkona, udobno se smestivši iznad života običnih srtnika. To su oni koji glasanje svojih pristalica nazivaju izborima, a u svoj “inventivnoj” propagandnoj kampanji ne prezaju od krađe koka-kolinog spota u kome njihov vođa personifikuje deda mraza, koristeći za to maloletno dete, iako je i onima malo obaveštenima jasno da je tako nešto nedopustivo. To su oni koji, kako veli latinska poslovica, “ i kada ćute – viču”.

A sve zbog toga što su im savesti nečiste i zato što su, pre svega, posvađani sa samima sobom. To su oni što su nam uradili bezbroj gadosti i ružnih stvari, ali ne podnose ružno mišljenje o sebi, jer su ustalili: “takav stil u životu da na zemlji nema mesta gde bi čovek mogao zagrejati dušu na vatri stida; stid se svuda ovlažio i ne gori. Laž i smeteno nevaljalstvo”,*) pa kao da su nam duše zatvorili u boce i samo pojedincima povremeno uspeva da ih oslobode. Ali tada se začuje prasak, ali ne onaj koji uveseljava, već onaj koji neoslobođene još više plaši. One koji bi mirno da žive dok oko njih sve gori i deca im beže.

Kao da nikada nisu čuli Gogolja kako poručuje: “Primer je jači od pravila”, niti Selimovića koji kaže: “Plaši se ovna, plaši se govna, pa kada ćeš živeti?” A naši životi su jedni, jedini i živimo ih ovde i sada. Hoćemo li ih provoditi u stalnom strahu, ili ćemo ih dati u najam onima koji nas već decenijama obmanjuju, pljačkaju i ponižavaju, a svoja razbojništva ljubavlju nazivaju? Bože dragi sačuvaj nas takve ljubavi i umesto da na nju pristajemo, ili da se sa njom sukobljavamo, daj nam snage da učinimo nešto drugo: “ Kada ljudi prestanu pobeđivati jedan drugoga, radiće da pobede sami sebe. I to je najčistiji napor koji oni mogu učiniti, najplemenitija upotreba njihove hrabrosti i njihove velikodušnosti.” **) Jer, svaki će neprijatelj biti poražen onda kada bude savladan strah od njega.

------------------------------------

*) Pastrnak Boris (1979) Pisma iz Tule. Beograd: Slovo ljubve, str. 208

**) Frans Anatol (Anatole France) (1956) Na belom kamenu. Beograd: Izdavačko preduzeće “Rad”, str. 30

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • Ja

    13:15 // 11. 6. 2020.

    Svaka cast, profesore!
    Svaka je na mestu! :)

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori