Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

12:17, 27. 5. 2020.

Na(i)ški pogled sa strane: Pink svetosavlje

Autor
Sociolog kulture

- E contu cognostitur avis. (Ptice se po pevanju poznaju.) Latinska izreka

Na međunarodnom putu od Skoplja prema Solunu prvi grad na koji putnik naiđe je Veles. Nevelik je to grad, sa blizu 50.000 stanovnika, ali je po mnogo čemu veoma specifičan za podneblje na kome se nalazi. Iznad brzog Vardara, koji tu žurno protiče, poput svake stešnjene reke, šćućuren između dva brda i isprepleten tesnim, vijugavim uličicama, sliči mnogim mediteranskim gradovima. Kuće, nalik pečurkama, uskih prizemlja, stepenasto proširenih spratova, koji štite prolaznike od sunčeve jare, okružuju mala dvorišta, ne veća od osrednjih terasa, ograđena visokim zidovima i portama, prepuna raznovrsnog zelenila i cveća.

Sve je to nepretenciozo i autentično i sasvim odudara od onoga što može da se vidi u metropoli Severne Makedonije, pretrpane kojekakvim mastodonskim, arhitektonskim zdanjima i mnoštvom neoriginalnih spomenika. Čovek zaljubljen u autentičnost i poštovalac onoga što se iskazuje kao posebnost ne može a da ne oseti zadovoljstvo doživljajem koji mu pruža mesto poput Velesa.

Kada zaznojen, kako bi predahnuo od pešaćenja po strmim uličicama, sedne na neko od kamenih stepeništa, kao da se, umivenim i mirnim ulicama do njega dokotrljaju stihovi Belih mugri (Belih zora) vrsnog pesnika Koste Racina, inače, ovde rođenog. Tada mu do svesti dopire to da ovaj grad ne bi ni živeo svoju originalnost bez duhovnosti kojom su ga darivali njegovi zaljubljenici.

Naime, u njemu je osnovana prva škola na makedonskom jeziku, prva gimanzija, prvo pozorište, prva bibloteka, prvi muzej, prva muzička škola. Baš kao i Perikleova Atina, ovaj grad postao je središte građanske kultivisanosti onda kada su njegovi stanovnici naućili da čitaju i pišu. Naravno da je toga bio svestan i Rastko Nemanjić, srpski iguman, prosvetitelj, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Kao autor Zakonopravila, (1219. godine) prvog srpskog ustava bio je i nesebičan darodavac svoga znanja svojim zemljacima, uveren da će jedino tako njegova mala i nejaka domovina postati deo razvijenog, evropskog sveta. Zbog toga ga Justin Popović nazivao najvećim srpskim filozofom, a zahvalni sunarodnici su ga proglasili svojim prvim prosvetiteljom i svecem.

Naravno, u tome leži obajšnjenje zbog čega je duh savremene Makedonije neprepoznatljiv u sterilnom Skoplju i nalickanom Ohridu, ali živi u mestima poput Velesa, Bitolja, ili Kratova. Isto kao što je dušu Beograda teško osetiti na bulevarima Novog Beograda, pokraj Beograđanke, niti će je ikada biti u Beogradu na vodi, ali je zato ima na Kalemegdanu i u Skadarliji. Ili, koga još impresionira niški Ambasador, koji sa visine gleda prolaznike, skrivajući iza tamnih stakala svoje pravo lice? Retko je ko danas zaljubljenik u soc-realistička zdanja što poput ružnih stubova neprirodno štrče iznad krovova. Nišlije pre uživaju u šetnjama tvrđavom, gradskim kejom, ili kazandžijskim sokačetom...

Naravno, svaka epoha ima svoje lice i svaka vladajuća garnitura nastoji da ovekoveči svoje tragove. Ali, nije svejedno da li su oni promišljeni i komplementarni sa onim već postojećim.

Zbog toga nije na odmet zapitati se šta je to zajedničko ovdašnjem, izvornom duhu sa onim muzičkim melosom nastalim u devedesetiim godinama. Ili, kako izjednačiti nivo srpske civilizovanosti sa onim medijskim đubretom koje posredstvom TV ekrana pojedine nacionalne televizije unose u naše domove, nazivajući ga rialiti programima? Normalan čovek ne može a da se ne zapita kome je potrebna Srbija koja nalikuje seoskim vašarima, ili građani koji se ponašaju kao oni koji podvriskuju na ringišpilima? Je li to nasušna potreba samozvanih patriota koji svoju ljubav prema domovini iskazuju time što oko izbegličkih kampova podižu ograde od žilet žice i tu raspoređuju naoružane vojnike? Onih čija namrštena lica ne mogu da prikriju kako im je mržnja veća od velikih ušiju, niti to da ih kompleksi vode put agresije i osvete.

To su oni koje Ziskin Patrik opisuje na sledeći način: “… rođen bez mirisa na najsmrdljivijem mestu na svetu, on koji potiče od otpadaka, đubreta i raspadanja, odrastao bez ljubavi, živeći bez tople ljudske duše jedino uz pomoć ogorčenosti i snagom gađenja, malen, grbav, šepav, ružan, izbegavan, čudovište iznutra i spolja – on je uspeo da postane omiljen svom svetu. Kakvi omiljen! Voljen! Obožavan! U nebesa kovan! (...) Stvorio je sebi auru, bleštaviju i delotvorniju, kakvu niko pre njega nije imao. I nije imao nikome da zahvali – nikakvom ocu, nikakvoj majci, a najmanje nekom milosrdnom Bogu – već jedino samom sebi. On je uistinu bio svoj vlastiti Bog i to veličanstveniji Bog od onog Boga koji zaudara na tamjan i stanuje po crkvama.”*)

Zar je onda čudno što tim “novim božanstvima” imponuju crkveni velikodostojinici koji svoju pastvu, mimo svih hrišćanskih načela, dele na podobnu i nepodobnu, na onu koja je njihova i na onu koja to nije. Naravno, takvim pomračenim umovima nikako ne odgovara zajednica pismenog i promišljenog sveta, onog koji je sposoban samostalno da tumači stvarnost, kao i sve ono što je o njoj izričeno. Otuda u takvoj Srbiji nema mesta medijima koji su istinski posrednici (medijumi) u dijalogu između vlasti i građana. Naprotiv, tu su na ceni mediji koji svoju klijentelu ubeđuju u verodostojnost svog viđenja stvarnosti.

Zato su oni, zajedno sa onima čije interese zastupaju, najveći protivnici jasne i argumentovane kritike. Iako pravoj istini nijedna primedba ne može da šteti takvi mediji ostaju zatvoreni za svako drugačije mišljenje. Samim tim onemogućeni su da dopru do istine i do objektivnosti. Zbog toga u njima nema mesta prilozima poput onoga objavljenog 21. maja na Aljazeeri o tome kako devedeset dvogodišnjoj starici, srpske nacionalnosti, jedinoj stanovnici nekog zabačenog kosovskog sela Albanac donosi hranu i lekove.

Naravno, tu nema ni reči o tome da Srbija, u najnovijem izveštaju Freedom house-a, više nije tretirana kao demokratska zemlja, već kao ona koju karakteriše hibridan režim, sa autoritarnom vlašću. Taj izveštaj je energično osporila naša, inače, energična premijerka, ali javnost, zainteresovana za sadržaj te prepiske, o tome nije mogla ništa da sazna.

Tu je, po običaju, sve prećutano što nije saglasno sa interesima vlasti, a ako nije prećutano onda je karikirano i izvrgnuto ruglu. Ipak, iz takvih se medija, kako primećuje Isak Baševis Singer, može mnogo da nauči, jer je žuta štampa: “ prava riznica karaktera i marifetluka. Iz dana u dan povorka vesti ismejava sve filozofske teorije, svaki napor da se pronađe temelj etike, sve sociološke i psihološke hipoteze.“**)

Međutim, oni koji žele da prodru u smisao poslovne logike takvih medija, posle izvesnog ispitivanja nedvosmisleno će zaključiti da je uzrok takvog ponašnja novinara strah, „ (…) strah da ne zgranu urednike i ne izgube njihovu naklonost, strah da se ne otuđe od svoje publike (...); strah da se suprotstave novinama, stečenim interesima, predikaonicama koje kontroliše kapital i vaspitni sistem, strah od snažne, brutalne istine; i iznad svega strah od neprijatnog. Ti pripovedači su bili glupi i prazni, bez creva u stomaku i genitalija među nogama.“ ***) Eto zbog čega se oni ne usuđuju da govore o onome što svi vide i znaju.

Ali kako: „ Svet ne pripada onima koji ćute, koji svojim ćutanjem lažu i varaju i rugaju se ljubavi...“ (****) primorani su da izmišljaju svakojake gluposti, da love prizemne priče i senzacije. I možda im to niko ne bi ni zamerio, ali to što nastoje da u svoje iskonstruisane priče uvere publiku zahteva oštro negodovanje i nepristajanje. Svoju nečasnu ulogu takvi novinari pravdaju patriotizmom neophodnim za odbranu interesa zemlje, a u stvari se rugaju pameti svojih sugrađana i zavetu Svetoga Save koji je odavno poručivo: „Neka se povinuje novodošavši onome ko je pre došao, nepismeni pismenome, neuki obrazovanome i mlađi starijem“.

--------------------------------------

*) Ziskind Patrik (Patrick Suskind) (2008) Parfem. Novi Sad: Solaris. Str. 257 – 258

**) Singer Baševis Isak (Isaac Bashvis Singer) (1983) Izgubljen u Americi. Beograd: Narodna knjiga. Str. 143-144

****) Isto, str. 263

***) Stoun Irving (Irving Stone) (1959) Mornar na konju. Beograd: Rad. Str. 95

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • Decak

    23:04 // 29. 5. 2020.

    Uskoro su izbori u Srbiji i Crnoj Gori. Posao SLUZBI je da plasiraju sto vise clanaka koji sluze da zadime atmosferu, prikriju realne probleme gradjana i sakriju nesposobnost vlasti. Tako, na pr u POLITICI, ovih dana iskacu clanci o ugrozenosti Srba, o ustasama, Albancima i Crnogorcima koji maltretiraju Srbe, pa cak i o postanskoj marki u Makedoniji na kojoj je predstavljena mapa NDH.

  • Sablja 2

    16:12 // 29. 5. 2020.

    Zadovoljan sam sto se ,bar dvoje-dvojica - dve ,prepoznase i udarise minuse ! Jovanovicu, prijatelju,sa nestrpljenjem ocekujem tvoje kolumne,da ovi koji misle da su zavrsili fakultete su automatski intelektualci se ,makar stidljivo oglase udarajuci minuse ! Dzaba diplome, ubi ih provincija !

  • Големо Бучило

    17:55 // 27. 5. 2020.

    veličanstveniji Bog od onog Boga koji zaudara na tamjan i stanuje po crkvama.”-најпиткији мириси,које сам у свом шестдеценијском животу имао част да региструјем су мириси тамњана,босиљка и грожђа у цветању.За некога,који каже да тамњан заудара,за мене лично не постоји реч у срБском језику којом бих га описао.Тамњан мирише а његова душа заудара јер то и није душа већ бездушје,бездан,провалија,.....

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori