Ženidba kralja Vukašina

Minuli školski raspust, između ostalog, proveo sam pokušavajući da svojim ćerkicama pomognem u traženju poente, u naslovu navedene pesme; valjda je to bio neki domaći zadatak ili obavezna lektira za peti razred.

Uprkos uvreženom mišljenju i u delu nas Srbalja omiljenom tumačenju, smatram da poruka pesme nije u stihovima: „Što Momčilu bilo do koljena, Vukašinu po zemlji se vuče...“, već u delu koji je, izgleda, naš usud i koji nas već dugo kandiduje za Darvinovu nagradu.

Poruka umirućeg Momčila (začinjena izvesnim kletvama i epitetima čije sam objašnjavanje deci diskretno izbegao a koje su me podsetile da će uskoro konstituisanje naše Skupštine), izrečena dok mu je koplje probolo srce (što je već ozbiljan medicinski fenomen s obzirom na dužinu poruke upućene kralju Vukašinu) a kojom predlaže svom plemenitom ubici da, umesto izdajničke Vidosave, njegove dotadašnje supruge (?), oženi sestru mu Jevrosimu, uz sve kontradiktornosti, izgleda mi kao detalj koji je naš pratilac već skoro desetak vekova!

Dosta mi je čudno da čoveku koji ga je malo na prevaru ubio, nudi sestru (sem ako ga nije od detinjstva maltretirala i nervirala), a još čudnije da ona to prihvata (naša kultura puna je dela u kojima se predstavlja bezrezevna ljubav sestre prema bratu) i udaje se za ubicu voljenog brata. Sem ako to nije bila njena dobro smišljena osveta!

Ipak, ključne mi izgledaju Vukašinove reči da kad je Vidosava izdala onakvog Momčila, sigurno će izdati i njega, takvog nikakvog! E to je taj momenat koji je vekovima deo naše duhovnosti i više je nego prisutan i danas.

Na primer, kad je predsednik Vučić izdao onakvog Šešelja (što je propraćeno kletvama g-đe Nataše Jovanović i one Vjerice, te gnušanjem i izvlačenjem sopstvenih ušiju g-dina Martinovića), kako g-dinu Tomi nije bilo jasno da će se isti brzo odreći i njega! Pokušao je Toma da brzim magistriranjem makar malo priđe doktoru pravnih nauka pa da i on bude “onakav”, ali uzalud. Uostalom za veličinu g-dina Šešelja bi se teško našao i kakav krilati konj Jabučilo. Pre bi to trebalo da je zmaj sa bar dva para krila.

Slično, ni g-din Vučić nije, izgleda, ni pomislio da bi ga ona Zorana, koja je prethodno napustila onakvog Dinkića, po istom obrascu mogla izdati! Dobro, g-din Dinkić i nije baš “onakav”, pre bi se reklo, u ovim našim krajevima, da izvinite, sitna prejebotina i mufljuz, ali je ipak u nekom trenutku bio neko.

Uz pomenutu bivšu ministarku puno je tu likova koji su nekog ili nešto već izdali i prišli pod skute predsedniku (ili negde drugde, ako nisu skuti) i ko zna na šta su sve spremna gospoda kao Vesić, Mali, Krlo i ostali koji mi puno liče na onu Vidosavu. Neki i bukvalno!

Nije da sam zabrinut za predsednika, naprotiv! Reč je o prevrtljivosti prisutnoj vekovima, koja je izgleda postala naš nezaobilazni društveni model ponašanja i kako to objasniti deci u petom osnovne!

Usput, setih se da su Vukašin i Jevrosima bili roditelji Marka Kraljevića i brata mu Andrijaša (koincidencija?!) te se, s obzirom na njihovu istoriju ljubavi, dodatno zabrinuh. Pomenuti Marko je, sa današnje tačke gledišta, bio sklon tučama i alkoholu, maltretirao je slučajne prolaznike koji mu, kao, gaze njivu koju obrađuje, bahato je parkirao konja gde mu se svidi a pokazivao je i izrazito nepoštovanje manjinskih kultura i običaja pijući uz Ramazan vino. Uz to je i svog konja terorisao terajući ga da pije alkohol ispoljavajući sklonost ka iživljavanju nad slabijim bićima. Da je živ danas, verovatno bi često bio privođen ili bi bio vođa navijača i predsednikove garde! Ako nam je ciklus pesama o Marku Kraljeviću deo školske lektire, ne čudi porast nasilja među mladima. I kako ja sve to, a da ne psujem, rastumačim na prihvatljiv način svojoj deci?!

Da se vratim na poznate stihove: “Što Vučiću do koljena bilo, Vojislavu po zemlji se vuče!”. Reč je o stomaku! Stečenom višedecenijskim uživanjem u plodovim svog “rada” i jahanja našeg mudrog naroda.