Još ga davaju 2

Ako smo imali različite zanimacije tokom maja meseca, a skoro sve su bile izbornog tipa (prvi krug, pa džakovi sa  glasačkim listićima i u Nišu više puta ponovljeni izbori, pa onda drugi krug bez džakova a za sve to vreme su nas uveseljavali sveznajući ''neopredeljeni''analitičari), ovaj jun nas je zatekao u nabeđivanju ko će da bude premijer ispred koje opcije sa ultimativnim zahtevima da se isti izjasni hoće li da bude to što svi očekuju da bude.

A, onda su krenuli pregovori gde je svako sa svakim razgovarao i sada se, verovatno, svi u kompletu osećaju kao da su u ludnici. Jer, ko sve da popamti?

I dok se tako nabeđuju ko će da bude Vlast sluđujući i samog predsednika Nikolića, dinar je rešio da proba skok na glavu dok mu neki drugi baš i ne dozvoljavaju takvu nesmotrenost. Na Kosovu se puškara, preko novina raspravlja da li treba pevati himnu ako igraš za Državu i postaje sve očiglednije da živimo u haosu u kome je, zvanično, svaki treći građanin Srbije gladan.

Ovi pregovori mi liče na navodadžisanje u kome se mlada moli da se napokon poda momku, a njemu se priča da je jedina ona za njega – iako on zna da je ona ružna ''kao lopov'', dok ona njega i ne smatra muškarcem. Ali, ko ih pita! I onako su jedini u selu pa im je jasno da moraju malo da nabijaju cenu pre nego što se predaju sudbini i neizvesnoj budućnosti kada će svima biti lepo osim njima.

U međuvremenu dobismo predsednika Ujedinjenih nacija, koji je svoj uspeh pripisao politici Srbije, ali kome se baš i nismo pretrgli od čestitanja valjda smatrajući da je to nešto normalno.

Još ga daju, reklo bi se. Još uvek nisu postigli taj pogodak od velike važnosti za sve.

Ko zna, možda će ostati 0:0 pa da se igra nova utakmica pred praznim stadionom? Možda baš to vole?